ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МУДРА ИГУМАНИЈА ЉУБОСТИЊСКА: ПОВОДОМ ОДЛАСКА МАТИ ХРИСТИНЕ 

@ spc.rs

ПОХВАЛА НАШИМ МОНАХИЊАМА

Српско женско монаштво заслужује да му се пева химна: обновљено после Првог светског рата, под снажним утицајем руских подвижница избеглих пред бољшевицима и нашег богомолничког покрета, оно је, када су комунисти били на власти, чинило чуда хришћанског пожртвовања и сијало небеском лепотом. Све би манастире комунисти позатварали и свуда би улазнице наплаћивали, као у Македонији, да Христове невесте нису стале у одбрану светиња, и, као Мироносице под крстом на Голготи, молитвено чекале победу Господњу, дајући доказе да је вера неразорива. Какви су то животи – крајем 2025. упокојила се, рецимо, мати Домника, игуманија манастира Грнчарице, која је монашки живот почела као девојчица од три године! Мисли ли ко о таквим душама, угледа ли се на њих? Или нас занима само празнина таблоида и шарено ништавило ријалитија?

Из наших патријархалних сеоских домова, прожетих радом и честитошћу, узлетеле су као птице ка Небеском Јерусалиму. На својим крилима, гостољубивим и златним, носиле су свакога: епископе којима су служиле, манастирске духовнике који су се подвизавали у њиховој обитељи, свештенике који су, тамо где нема духовника, долазили да врше богослужење, вернике што су тражили утеху у времена смутна, невернике који су, ако су били пристојни, са симпатијама гледали њихов труд…

А борбеним безбожницима су пружале отпор, онај јаки, женски, који изгледа као да и није отпор, али је тврђи од челика.

Међу монахињама су се одликовале игуманије. Оне су биле Христове голубице за достојне и оштрокљуне орлице за недостојне: за свакога су имале одговор, са, како би рекао апотол Павле, оружјем праведности десним и левим. И њих гледајући, било је јасно како су, када је Богочовек страдао, само Мироносице имале смелости да буду са Оним Кога распињу, док су мушкарци, апостоли, осим Светог Јована Богослова, одбегли, „страха ради јудејскога“. Да ли је случајно да се Васкрсли јавио прво њима, и да су оне свима објавиле тајну устајања из мртвих?

КО НАМ ЈЕ ОТИШАО

Ових дана, на Крстовдан уочи Богојављења, напустила нас је и отишла свом Жениху Христу мудра игуманија љубостињска, мати Христина.

О њој су верни хришћани, поклоници Љубостиње, записали ово:“Ноћас, на Крстовдан, у  два сата иза поноћи  у манастиру Љубостињи упокојила се у Господу игуманија Христина Обрадовић.

Рођена давне 1931. године у селу Седларе недалеко од Требиња.

Живећи у Богомољачкој породици, отишла је у монаштво по угледу на брата који је пар година раније дошао у манастир Жичу.

Велика (световно име) ступа 1943. у манастир Јовање Овчарско.

У најтежа ратна времана подноси заједно са сестрама многа искушења и страдања.

По благослову 1947. године прелази у манастир Љубостињу под духовно руковђство мати Варваре.

Недуго после преласка, 1951. године прима монашки постриг из руку епископа шумадијског Валеријана који је монаши у Љубостињи.

Од ступања у манастир Љубостињу пролази бројна послушања вредно и марљиво са осталим сестрама обнављући манастир.

По потреби обавља најчешће послушање возача како би сестрама олакшала животне потребе.

Свако послушање испуњавала је беспоговорно знајући да тиме доприноси светињи и својој игуманији.

Многи је памте како са чезама превози воће и намирнице на трстеничку пијацу где их је продавала.

Касније је то чинила аутомобилом превозећи и другим манастирама.

Када су сестре основале ткачку, плетарску, и кројачку радионицу, она је са мати Варваром одлазила у набавку материјала и испоруку рукотворина.

После уснућа игуманије Варваре 1995. године преузела је управу манастира.

На добрим темељима духовности водила је манастир домаћински и онако као је научила од своје духовне матере.

Трудила се да манастир одржи у поретку и духовно и материјално.

Увек је радо дочекивала све оне који су долазили у светињу посебно монаштво и свештенство.

Блага на речима утехе и савета за све који су јој се обраћали, али истрајна и неодступна у чувању Светог Предања које је наследила од своје игуманије и великих духовника.

Била је јако поштована у целој околони, али и шире.

Кад би се негде поменуло име мати Христине одмах се знало да је то крстоносна игуманија Љубостињска.

Данас тугују њене сестре, рођаци и сви они који су се називали њеним духовним чадима из целог света, посебно њена Херцеговина коју је неизмерно волела и увек са радошћу помињала.

Заупокојена Литургија и опело биће служени у среду, 21. јануара 2026. године, са почетком у 8 часова у манастиру Љубостињи.

Нека јој је вечан спомен и Царство Небеско.“

Тачне, једноставне речи, али им, по скромним силама, треба додати и још нешто ( и свако ко је памти, нека дода, да се сачува лепа успомена у зло доба ).

КЋИ ЗЕМЉЕ ХЕРЦЕГОВЕ

Мати Христина је била сунчана кћи земље Херцегове, коју је напустила као девојчица: отац је успео да породицу ( њу, мајку и брата, који ће касније постати угледни српски подвижник, отац Христифор ) пребаци до Мајке Србије страшне 1941, када је Херцеговина горела од усташких злодела и када су се јаме пуниле људима само зато што се крсте са три прста. Мати се сећала тог путовања као да је јуче било: радост уласка у слободу никад није заборавила.

Претходно је из свог сећања слушаоцу приносила нешто још раније, и још болније.

Реч је, наиме, о посети краљице Марије Карађорђевић Дубровнику, о којој Саша Недељковић пише:“Краљевска породица боравила jе 1935. у дворцу Милочер у Паштровићима краj Будве. Краљица Мариjа jе заjедно са своjом маjком и инфанткињом Беатрисом посетила Дубровник. Стигла jе у Дубровник из Боке Которске. На улазу у Дубровник посетила jе цркву и двориште доминиканаца. Старешина манастира се захвалио краљици на њеном поклону, што jе тог jутра стигао од управе краљевих добара у износу од 50.000 динара за поправку црквеног крова. После тога краљица jе отишла у краљевски двор (кнежев) где се одморила, па jе обишла реликвиjар столне цркве, где их jе дочекао бискуп са ректором катедрале. После катедрале обишле су фрањевачки манастир, где их jе дочекало старешинство. Затим су се прошетале Плацом краља Петра (Страдуном) занимаjући се за националне радње а посебно су посетиле радњу Луjа Краjа. Ушле су у цркву св. Влаха. И ако се ниjе знало за долазак краљице ипак се брзо скупило мноштво грађана, коjи су на излазу из двора, па испред катедрале и фрањевачког манастира, а посебно низ читаву Плацу и пред св. Влахом непрестано поздрављали. Краљица jе отпоздравила махањем руке. Краљица jе аутомобилом, коjим jе сама управљала, кренула ка Трстену, где су гости прегледали старинску вилу госпара Вита Гоце. Били су почашћени и изjавили су да ће опет доћи „на чаj” код госпара Вита. Кад jе народ дознао за њихов долазак окупило се брзо цело место и бурно их поздравило.“

Мати Христина је била дете, али јој је у горком сећању остало да краљица није обишла херцеговачке Србе, него је, сасвим у складу са идеологијом „интегралног југословенства“, платила обол заблудама које су 1941. устале да убијају и због којих је морала да бежи у Србију.

И добегла је, и кренула за Христом. Али Херцеговину никад није заборавила. Када јој је, на кратко време пред упокојење, пријатељ манастира, доктор Браца, донео каменчиће из темеља њене родне куће, радовала се као мало дете.

ВЕЛИКА СВЕТИЊА СРПСКА

Љубостиња је велика светиња српска – предање каже да ју је кнегиња Милица подигла на месту на коме је срела кнеза Лазара. Подигла ју је у тешком покосовском часу, плачући над супружником и његовом војском, и претварајући камен храма у вез и чипку са небеским праобразом у основи. С леве стране храма је кивот Свете Евгеније – Ефросиније Лазареве, а с десне стране је њена верна саподвижница Јефимија, „ћерка господара Драме“, везиља и песникиња чије су сузе постале грумење духовног злата којим се, како има реч, небо купује.

Љубостиња је и манастир заточења Светог владике Николаја, из кога су га Немци одвели прво у Војловицу па у Дахау. У близини ћелије мати Христине је спомен – соба Николајева, у којој је, између осталог, и његова фрула. Ту је Владика Николај писао своје премудре књиге, од „Теодула“ до „Мудре игуманије љубостињске“, и плакао за својим народом распетим због свога завета са Христом.

СВЕТО СРПСКО ПРЕДАЊЕ

Мати Христина је ишла путем своје претходнице, мати Варваре, и држала свето српско предање. О  њему је Свети владика Николај писао:„Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онда са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“

Како је рекао Свети владика Николај, тако је држала и мати Христина.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Доброљубива и гостољубива, мати Христина је била, на првом месту, христољубива и србољубива. На служби Богу и роду, стајала је као свећа и молитвено догорела до краја. А крај је, за хришћане, нови почетак – почетак у вечности. Брат њен, јеромонах Христифор, који је био поклоник Свете Земље, даровао јој је крст који је тамо освештан. На позадини крста писало је – Крстовдан. И мати Христина је отишла баш на Крстовдан 2026. Тражила је да је сахране са братовљевим даром: тако је и било.

Молећи се за покој њене душе, благодаримо Богу што смо је знали и њену руку целивали. Путовање са наставља са још једном звездицом у мрачној ноћи изнад нашег каравана.