Фархад Ибрагимов: Да ли ће САД „прећи Рубикон” са Ираном?

фото: Wikimedia commons/PH2 Tracy Lee Didas, U.S. Navy/Public domain

Питање које се све чешће поставља није да ли ће до напада доћи, већ како ће он изгледати. Да ли ће то бити операција великог обима или не? И да ли ће САД гађати центре одлучивања или ће се ограничити на симболичну демонстрацију силе? Улози су изузетно високи.

Ова недеља би могла бити један од најинтензивнијих периода америчко-иранске конфронтације. Спој војних, политичких и психолошких фактора указује на узнемирујућу могућност директног америчког удара на Иран у наредним данима.

Кључни показатељ тога јесте чињеница да су војне припреме за потенцијални напад завршене. У недељу је постало познато да је ударна група носача авиона америчке морнарице USS Abraham Lincoln ушла у регион Блиског истока и да се налази на удаљености са које може изводити ударе по територији Ирана. Са војне тачке гледишта, овај помак значи да Сједињене Државе прелазе из фазе политичког притиска у фазу оперативне спремности, у којој би одлука о нападу могла бити спроведена у року од неколико сати.

Реакција Техерана је снажна и недвосмислена. Иранско руководство упозорило је на високу вероватноћу избијања рата у било ком моменту и поручило да би „Персијски залив могао да експлодира“ у наредна 24 часа. Ово није пука реторика, већ јасно дефинисан став: они на овај начин дају до знања да ће амерички напад бити схваћен као почетак свеобухватног рата, а не као ограничена операција. Иранске оружане снаге налазе се у стању повишене борбене готовости, а земља се припрема за најгори сценарио.

Још један знак припрема за војни удар долази из разговора који су иза затворених врата вођени између Сједињених Држава и Израела. Према израелским изворима, адмирал Бред Купер, командант Централне команде САД, одржао је консултације са високим званичницима Израелских одбрамбених снага (ИДФ). Током ових разговора, америчка страна је указала да, иако коначна политичка одлука о нападу још није донета, све војне припреме за његово извођење су завршене. Истовремено, и израелски команданти делују полазећи од претпоставке да би до напада могло доћи у сваком тренутку.

Посебан нагласак стављен је на избор циљева. Израел очекује да би потенцијални амерички удари били пре свега усмерени на објекте повезане са Корпусом чувара исламске револуције (ИРГЦ) и структурама Басиџа. Такав приступ има за циљ да смањи вероватноћу непосредног удара на централну власт и, како сматрају званичници у Западном Јерусалиму, ограничи обим евентуалних потеза одмазде из Техерана. Међутим, у оваквим прорачунима нема потпуне извесности. ИРГЦ у Техерану није тек војна формација, већ стуб читавог политичког система; напади на њих неминовно би били протумачени као удари на саму државу.

Трампово колебање

Занимљиво је да је пре само недељу дана амерички председник Доналд Трамп у извесној мери ублажио своју реторику. Он је исказао жељу да се избегне конфликт, али је истовремено навео да пажљиво прати ситуацију и да „велика флотила“ америчких бродова плови ка Ирану „за сваки случај“. Ова изјава илуструје Трампову карактеристичну контрадикторност: с једне стране, он тврди да не жели рат, а с друге показује спремност да употреби силу без даљег упозорења, стварајући ефекат емоционалне „љуљашке“ и држећи све у неизвесности.

Истовремено се развија обимна информациона кампања. Западни медији и пропагандни сервиси почели су активно да обликују наратив о „хуманитарној катастрофи“ у Ирану, тврдећи да је само осмог и деветог јануара на улицама могло бити убијено до 36.500 људи. Такви подаци су очигледно апсурдни: то би значило око десет смртних случајева у минути. Јасно је да ови наративи служе политичком циљу, пружајући емоционално оправдање за употребу силе. Такође је јасно и да ће то бити коришћено као аргумент за „праведну интервенцију“.

Доналд Трамп је више пута истакао своју спремност да подржи иранске демонстранте у случају насилног сузбијања протеста. Да резимирамо: протести у Ирану су започели 28. децембра због социјалног и економског незадовољства. Какогод, Трамп је 16. јануара ублажио своју реторику, изјављујући да је одлучио да не нападне Иран након што је Техеран саопштио како учесници протеста неће бити погубљени. Крајем јануара, ирански министар спољних послова Абас Арагчи саопштио је да је током протеста страдало 3.117 људи, што је поново распламсало кампању оптужби.

Посебна пажња усмерена је на могући датум напада. Постоји велика вероватноћа да би он могао бити изведен првог фебруара или непосредно пред тај датум. Овај дан је важан јер носи симболично значење – нешто што Трамп обично узима у обзир приликом доношења одлука. Наиме, првог фебруара се обележава годишњица повратка ајатолаха Хомеинија у Иран пре 46 година, када је прогласио оснивање нове државе и ефективно окончао монархију. За Исламску Републику овај датум има велико значење и представља темељ легитимитета режима.

Напад на овај датум не би имао само војне последице, већ би носио и дубоку идеолошку тежину. Он би се могао тумачити као покушај да се поткопа симболичка основа исламске власти, док би истовремено дао замајац онима који теже обнови монархије. Није случајно што је Трамп раније исказао подршку демонстрантима који су махали заставама иранске монархије.

Питање које се данас све чешће поставља није да ли ће до напада доћи, већ како ће он изгледати. Да ли ће то бити операција великог обима или не? И да ли ће Сједињене Државе гађати центре одлучивања или ће се ограничити на симболичну демонстрацију силе? У сваком случају, улози су изузетно високи. Свака предузета акција могла би да покрене ланац реакција које би било тешко обуздати. Простора за повлачење више готово да нема. Одлучујући тренутак се приближава, а након њега би Блиски исток могао ући у фазу неконтролисане ескалације.

Ситуација остаје веома нејасна. С једне стране, различити сигнали указују да Сједињене Државе озбиљно разматрају напад. С друге стране, не можемо искључити могућност да Трамп у последњем тренутку промени курс. Уосталом, његова логика је добро позната: вршити максималан притисак како би се Иран приморао на преговоре. Тај притисак не мора нужно указивати на војну ескалацију.

Западни медији и пропагандни сервиси почели су активно да обликују наратив о „хуманитарној катастрофи“ у Ирану

Израелски десничарски „Канал 14“ извештава да, према резултатима недавног састанка на коме су учествовали командант Централне команде САД адмирал Бред Купер, начелник Генералштаба ИДФ генерал потпуковник Ејал Замир и други високи званичници, тренутно нема потврђеног датума за напад на Иран. Сједињеним Државама биће потребно време да ојачају снаге на Блиском истоку, иако су спремне за тренутну акцију ако буде неопходно. Вашингтон има за циљ да изведе „чисту, брзу и економичну“ операцију против оних који, према америчком наративу, учествују у насиљу над цивилима и демонстрантима. Поред тога, воде се и разговори о промени режима у Ирану.

У овом контексту, Трампове изјаве делују контрадикторно: он истовремено помиње концентрацију значајних америчких снага у близини Ирана и изражава поверење у спремност Техерана на дијалог. То ствара прилично збуњујућу атмосферу. Иран је, са своје стране, такође заузео оштар реторички став. Ирански државни медији јављају да је командант Иранске морнарице, адмирал Шахрам Ирани, саопштио да је војска потпуно спремна за борбу и нагласио да је комбинација духовности и војне стручности кључ издржљивости и успеха иранског система.

Појачавање притиска

У међувремену, Трамп наставља да појачава информациони притисак, тврдећи да америчко војно присуство у близини иранских граница премашује снаге које су раније биле стациониране крај обала Венецуеле. Он је у понедељак одржао састанак са командантом ваздушних снага Сједињених Држава. Атмосфера се са јасном намером прави напетом, али је могуће да тензије брзо спласну.

Такође је важно узети у обзир и унутрашњу ситуацију у Сједињеним Државама. Догађаји у Минесоти, које многи описују као хаотичне и као показатељ дубине кризе управљања земљом, доприносе растућем осећају нестабилности. Након Венецуеле, Трамп се суочава са низом нерешених и потенцијално конфликтних питања. То су, пре свега, Иран, Канада и Гренланд. Ситуација око Украјине такође остаје неизвесна.

Из првог Трамповог мандата се могу извући један илустративан образац: када се суочи са отпором у једној области, он обично брзо пребацује фокус на другу. То смо видели у случајевима Венецуеле, Кубе и Северне Кореје. У случају С. Кореје, након почетне ескалације дошло је до Трамповог састанка са лидером Ким Џонг Уном и драматичне промене тона. Такав стил у великој мери одражава Трампов бизнисменски начин размишљања и ствара утисак хаотичне спољне политике.

Због свих ових разлога, не можемо у потпуности искључити могућност да напад на Иран уопште неће бити изведен. Израел такође схвата да не може сам да се супротстави Ирану и неће ући у рат без директног учешћа Сједињених Држава. Поред тога, копнена операција тренутно није опција – а без ње је скоро немогуће извршити промену режима. Нико реално није припремљен за такав сценарио. Али ништа још није извесно, а у тренутној ситуацији управо то и јесте главна интрига.

Аутор је предавач на Економском факултету Универзитета РУДН и гостујући предавач на Институту друштвених наука Руске председничке академије за народну привреду и јавну управу

Превод Михаило Братић/Нови Стандард