Владимир Умељић: ПРОСТИТУТКЕ, ПОЛИТИЧАРИ И НАРОД

Владимир Умељић

О проституткама се по правилу говори с ниподаштавањем и, да, презиром, то је тржишна роба која се нуди и продаје. Немам ниједно лично искуство са тим, али знам да оне за одређену цену нешто заиста дају муштеријама.

Но шта је са одређеном врстом политичара, који нуде и продају, одређујући сами цену, а при том лиферују обсену, дим и маглу, једно више или мање умешно реторички упаковано ништа, које се увек изнова (из ничега?) обнавља?

Ко је ту заправо више за презирати?

Тржишна економија је чудо, понуда и потражња су свемогући критеријуми зараде и параметри друштвеног успеха. У области духовне надградње једног друштва, односно пре у калеидоскопу социјалне хијерархије, каста политичара има своје чврсто, неприкосновено, незаменљиво место.

Јер само су људи заменљиви, функције и положаји остају, као и борба за њих.

Није у питању да и међу њима има поштених, ентузијаста, па чак и идеалиста, но већ после извесног времена њиховог „марша кроз институције“ ти чисти, јер свесни и савесни, постају ретки као вода у Сахари или брушени дијаманти на врату просечне проститутке.

Овде није реч о разним Кандићкама и Тепићкама, Грухоњићима, Чанцима и осталим „Пицулићима“, јер они се дефинитивно не баве опсенама, димом и маглом, већ врло јасно гризу и глођу све што иоле мирише на српско и светосавско.

Они се додуше при својој работи позивају наравно на идеале, али и њихови трбуси подлежу физиолошким законитостима, захтевају значи иће и пиће, које пак по природи ствари неко мора да плати.

И овде се само по себи подразумева важење закона тржишне економије, понуде и потражње и ако се рецимо од њих очекује неуморна мантра о „великосрпској агресивности и ноторној геноцидности“, онда се искључује интонирање „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“, зар не?

Као што то важи и у распеваној кафани, јер ако ја наручим „Ђелем, ђелем“ и машем одговарајућом новчаницом, онда музичари знају да ће остати без ње ако засвирају „Шоте, мори шоте“.

Остаје дакле отворено, којој од ове две групе су они ближи.

Није реч ни о данашњим предводницима „Вољне коалиције“ из Британије, Немачке и Француске, јер и они врло добро знају шта и зашто то раде а нису нимало избирљиви, па ни нарочито виспрени при изналажењу и (зло)употреби реторичких обланди за своје пречесто врло проблематичне науме.

Народна мудрост додуше вели: „Ко о чему, проститутка о поштењу“, но они свесно и намерно призивају нпр. међународно право у односу на Украјину, иако су њихове државе, тада заједно са САД, глатко и безобзирно погазиле то исто право при насилном разарању друге Југославије на крају 20. века.

И – то им (за сада, још увек) пролази код њихове бирачке масе, иако провидније и дволичније не може бити.

Овде се међутим ради о „партијској пешадији“, о функционерима и апартчицима, који на сваки миг своје врхушке спремно подижу глас и руку, „демократски“ гласају, дисциплиновано климају или одмахују главом, потврђују и одбацују, аплаудирају и аминују, скандирају и теменају.

А све то без иоле индивидуалног (само)критичког става и социјално-критичке свести, значи стављања свега на вагу савести. Важно је да добра новчана примања стижу сваког месеца, да привилегије важе, да се значи припада номенклатури, па и по цену симулирања и тиме фактичког поништавања демократије.

Јер нисам ја Дон Кихот, појединац ионако ништа не може да промени, ако ја то не радим, урадиће (и окористити се) неко други а уосталом постоји и много горе, испод црте је ипак позитивно то што чиним, једном се живи…

Другим речима, поданички менталитет, опортунизам и слеђење превасходно сопственим интересима а дугорочно, тја, нико не зна шта ће сутра бити а уосталом, ако ништа друго – после нас потоп!

Нешто, за шта се веровало да ће нестати заједно са тврдокорним једноумљем комунизма, култом личности и сурогатом слободе, оште равноправности и „светле будућности, која је пред нама“.

Јер као што је Ватикан издао и профанисао поуку Христа Спаситеља својим грамжљивим крчмљењем „опроштаја грехова“ и комерцијалном распродајом црквених положаја и функција, верским ратовима и масовним убиствима „вештица“, ревносном трговином робовима (језуити), толерисањем (= подршком) немачког нацизма, италијанског фашизма и шпанског фалангизма, потом уском и интензивном сарадњом са мафијом у другој половини 20. века, итд. тако су и практикујући комунисти врло брзо издали основну идеју слободе и једнакости, жртвовали је на олтару сопствене похлепе за моћи, привилегијама и богатством.

Култивисање поданичког менталитета и сходно томе култа личности у наше време није карактеристика само једне социјалне заједнице тј. државе или једног броја њих са предзнаком „аутократије“ тј. „диктатуре“, већ опште распрострањена појава, једна врста политичке пандемије, коју исувише радо форсирају сви они, који су се докопали врха властодржачке пирамиде или то покушавају да постигну.

Само се вербалне обланде, у које увијају своје намере, разликују.

Не постоји ниједан валидни аргумент, који би доказао да су Срби имуни на овај глобални тренд недостојног униформисања духа, ретардирања на ниво поданика Хајнриха Мана.

Исувише много показатеља говори, наиме, да је то итекако ухватило корена.

Но не желим да верујем да је то у нас у толикој мери узело маха, да отрежњење, освешћење и повратак правом путу није више могућ. Повратак коренима, вери, свести и савести, поштовању предака, традиције и историје, култури памћења и чувању националног идентитета.

Јер читава наша историја говори о немирењу са ропством и подаништвом, о слободарском и бунтовничком духу, као и о спремности на отпор и борбу, без обзира на цену која се за то неминовно плаћа..

Прави одговори на следећа конкретна питања би могли да буду прави почетак и путоказ за решавање и других великих проблема и искушења са којима се суочава српски национ, питани су наиме национална свест, слога и јединство, саборност:

• Зашто је српска Народна скупштина већ пар пута одбила да донесе једну декларацију или резолуцију о Србоциду хрватске државе 1941-1945? Зар су изабраним српским политичким представницима те још неизбројане стотине и стотине хиљада невиних жртава постале толико неважне, да их се сме игнорисати и гурати у заборав историје?
• Зашто се тим поводом није ни огласила наша Света мајка, Српска православна црква?
• Зашто се тим поводом није ни огласила наша највиша научна институција, САНУ? Или историјске, политиколошке, социолошке, философске катедре српских универзитета? Матица српска, друштвени институти, музеји, просветари, уметници?
• Зашто се тим поводом није ни огласио Музеј жртава геноцида, чије једино оправдање егзистенције лежи управо у очувању сећања на ова страхотна страдања нашег народа?
• Зашто ниједна политичка странка не организује свеопшти народни референдум о овом есенцијалном питању? И по потреби тај захтев подвуче мирним демонстрацијама, јавним протестима и, уз сагласност и благослов СПЦ, литијама?
• Зашто се медији (номинално чувари друштвене савести) фактички не оглашавају о томе, не осуђују дословце кажњиву индоленцију српских скупштинара и њихов непревидиви бојкот овог изузетно важног питања?
• Зашто ћуте највиши органи политичке власти у односу на ово несхватљиво, тешко опростиво догађање?

Молим се Господу за праве одговоре, праве реакције.

Молим се Господу да што више читалаца пошаље овај текст на горе именоване, да покажу да нису постали роботизовани, ранодушни јер духовно униформисани поданици било ког и било чијег центра моћи. Тако нам Бог помогао!

Закључно, с обзиром на то да су овде ословљене највише социјалне и државне институције, највиши ауторитети једног друштва, поставља се питање – да није то исувише претерано, мегаломански, можда донкихотски?

Да није много за мачка говеђа глава?

А уз то, да ли је опортуно прозивати моћнике, да не буде ту неких консеквенци по аутора, јер како је стари кинески филозоф Лао Це с правом констатовао: „Истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали.“? Одговор је недвосмислен и нимало опортунистички – не, ћутање је најпогрешнија опција.

Јер тешко народу и друштву у коме су проститутке поштеније од политичара!