ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРБОЦИД СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ: О ЈЕДНОМ ПРЕДРАГУ И ЈЕДНОМ ДРАГАНУ
Јасеновац
Фото: РТРС
КО ЈЕ КИЈУК БИО?
Прошло је четрнаест година од часа када нас је напустио Предраг Р. Драгић Кијук ( 1945 – 2012 ), човек који је својим стваралаштвом обележио једно српско и светско време.(1)
У доба свеопштег дробљења знања, овај интелектуалац ренесансних склоности и интересовања, био је управник највеће „Библиотеке иностране периодике“ на Балкану, члан Удружења књижевника Србије по позиву, активни члан „Одбора за заштиту слободе и права“, који се и у титоизму и у посттитоизму ангажовао у борби за право на неоковану, смелу мисао, за достојанство стваралаштва, у земљи у којој су песници попут Гојка Ђога ишли у затвор.
Кијук је свагда устајао у одбрану гоњених и утамничених: ангажовао се ради помоћи Србима баченим у чељусти хашког Минотаура, био један од оснивача „Фонда истине“ (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), „Центра за хришћанске студије“ (Београд), удружења интелектуалаца „Српска национална свест“ (Ниш) и издавачке куће „Еуро Епистел“ (Ашафенбруг). Сва ова удружења борила су се за истину о Србима у доба када је та истина, по налозима Империје, била забрањена, и када је Вол стрит заратио против Косовског завета.
Иницирао је и био један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику“, 1998), која је тражила хитну обнову србистике уместо штеточинске сербокроатистике.
Покренуо је и уређивао библиотеке – „Српска дијаспора“ и „Српска породична библиотека“. Објавио је двадесетак књига студија и есеја, од којих шест на страним језицима.
Зборником „CATENA MUNDI“ (1992), у два обимна тома, сачинио је, према оцени рецензената и приказивача, „духовну енциклопедију српског народа“, а зборником „Мало завештање“ (1999), објављеном на енглеском језику под насловом „The Little Legacy“, извршио преиспитивање хиландарске баштине према кључу православне философије живота.
Упокојио се радећи на завештајној књизи “Хришћанство без Христа“.
Сер Џон Тавенер, британски композитор са репутацијом „класичног уметника“, аутор је 15-минутног дела „Epistle of Love“ („Посланица љубави“), насталог по стиховима српске средњовековне поезије, преузетим из Кијукове књиге „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry“.
Због бављења „српским питањем“ и деловања „Фонда истине“ избачен је са посла 1993, после учешћа на округлим столовима Универзитета у Италији. Иако је Удружење књижевника Србије поднело сву документацију за доделу националне пензије Предрагу Драгићу, он је никад није добио (зато што је био Кијук).
Сведок истине о Србоциду, живео је у складу са саветом који је давао својим млађим следбеницима и саборцима ( између осталог, и потписнику ових редова ): „Највише што српски интелектуалац може постићи је да га не воле, али да га уважавају“.
И додавао је:“Цена слободе мора да се плати“.
СЛУЧАЈ ДРАГАНА РАДОВИЋА
На Кијуковом трагу је, ових дана, и велики борац за српско памћење, плементи Драган Радовић, аутор, између осталог, документарног филма „Гаравице“.
Послао ми је обавештење из кога се јасно види да НИЈЕДНА ТВ кућа у Србији ( од оних којима је слао допис, нудећи бесплатно ауторска права ) није хтела да емитује филм о страдању Срба Бихаћа и околине: дванаест хиљада невиних људи погубљено је само за три месеца 1941.
Покољ је био страхотан. Владимир Дедијер, у свом „Дневнику“, описује признање усташе Јусуфа Пашагића, једног од од главних организатора злочина и највећих злочинаца у бихаћком крају:“Главни део жртава, око 8.500, побијен је на Гаравици. Јусуф прича да је покољ трајао око 20 ноћи. Камиони су носили по 30 људи.– Ја сам сваке ноћи клао по 5 до 6 људи. Свега преко две стотине! – каже он хладно.“
Хрватске и муслиманске усташе, у чијим редовима се нашао и хоџа Бећир Борић, водиле су Србе под нож у Дурџића Гај, Мацине Долове, Шуму Осоје, Делића Јаму, Пољице, Мехино Стање, Црно Језеро, Рисову Греду, Здени До и друга губилишта по селима, кућама, црквама и млиновима.
Драган Радовић, упорним трагањем, о свом руху и круху, нашао је и забрањену књигу Драгана Гргића, Србина партизана из страдалног краја, који је трагедију свог народа описао у роману „Корана к`о рана“, али за живота није успео да је објави, јер га је комунистичка власт спречила, бранећи „братство и јединство“.
У Гргићевој књизи налази се и овакав опис:“Штала гостионичара Дане Гашљевића била је доста дуга и широка и ту су се годинама склањали кочијаши са колима и коњима од невремена. Она је била патосана даскама преко греда и ту је раније гостионичар стављао сијено. Сада су ту смјештали ухваћене мушкарце, док су жене и дјеца били у приземљу. У одјељењу за мушкарце, у поткровљу, монтирали су неки рибеж са оштрим ножевима који су окретала четири злочинца и ухваћене људе живе гурали у ту справу ђе су их рибали као купус. Просута крв орибаних људи цурила је између дасака и шкропила доље по женама и дјеци, тако да су сви били мокри од људске крви, а за кратко вријеме крв се сушила и згрушавала на оној одјећи што су имали на себи. Та мучионица за уништавање људи трајала је пар дана јер су расуте хорде у пострадалим селима и околини увијек успјевале да неког неђе нађу, ухвате и доведу. Чим нова групица буде доведена, одмах се зна: мушкарци старији од четрнаест година иду горе под кров ђе се налази рибеж, а остало све у приземље. Било је језиво чути кукање и дерњаву људи кад их приводе рибежу и гурају унутра. У приземљу се нагомилало жена и дјеце да није могло више стати те су их по групама некуд одводили.“
Све је речено, зна се, и документи се објављују. Па ипак – званична Србија ћути. ТВ куће не желе да емитују Радовићев филм „Гаравице“.
ЋУТАЊЕ ЗВАНИЧНЕ СРБИЈЕ
ДА ПОНОВИМО: НИЈЕДНА ТВ КУЋА У СРБИЈИ, којој је Радовић понудио филм „Гаравице“, НИЈЕ ХТЕЛА ДА ГА ЕМИТУЈЕ. А и како би? Србија је под окупацијом, Срби су, од светских моћника, и даље проглашени за парије које не могу бити жртве него су, само и једино, злочинци, и пуна истина о њиховом страдању не сме се знати чак ни међу онима чији су сународници крвљу плаћали верност крсту са три прста.
Као што је Скупштина Србије три пута одбила да донесе резолуцију о Србоциду у НДХ, упркос бусању власти у патриотска прса и прављењу изложбе о Јасеновцу у тој истој Скупштини, да би се ЕУ Пицули ( нарочито ово У, латиницом ) „показао шипак“, кад је долазио да проверава „демократске процесе“ у Србији.
Једноставно, политичко камелеонство у служби сопствених интереса јаче је од истине о жртвама овог народа у 20. веку.
Али, опет – какве све то везе има са Предрагом Р. Драгићем Кијуком, српским полихистором који је, 29. јануара 2012, на дан Часних верига Светог апостола Петра, упокојио и крочио пред Светога Саву, чији је верни сведок на српској земљи и пред Небеском Србијом био?
Наравно да има.
Кијук је, да нагласимо, попут Драгана Радовића, о свом руху и круху, значајан део свог живота посветио борби за истину о Србоциду у НДХ, и објављивању битних сведочења о свему што се десило у сенци усташког ножа и папског крижа.
Срби су, у читавом 20. веку, били осуђени на смрт. Разлози су, сведочио је Кијук, били много дубљи него што нам је, и данас, јасно.
КИЈУКОВО ТУМАЧЕЊЕ
У свом огледу „Председник у геноцидном кључу“, у коме се бавио улогом Стипе Месића у утврђивању нове, Туђманове НДХ, Кијук је записао:“У склопу ревизије резултата Другог светског рата, коју спроводе САД, посттитоистичка Југославија је морала да буде потопљена, па је право на сепаратизам превладало над правом и обавезом очувања државне заједнице. На том таласу настала је и неофашистичка држава Хрватска, на челу са садашњим председником Стјепаном – Стипом Месићем. Тако је и било могуће да комунистичке авнојевске границе југословенских република – одлуком америчке политичке администрације – буду принате као границе нових држава. Разуме се, процес рушења суверене СФРЈ, уз помоћ правне еквилибристике Робера Баднитера, изведен је по правилима сукоба са нормама међународног правног поретка – наговештавајући еру права моћи као замену за моћ права.
Због неприхватања улоге колатералне штете у распаду друге Југославије (СФРЈ), Србе је казнена политика новог америчког и европског поретка прво станизовала, потом обручила економским, културолошким и политичким ембаргом и најзад бомбардовала пројектилима са осиромашеним уранијумом, спроводећи од 1991. над њима геноцид, екоцид и етноцид. Принципијелна у непринципијелности, евроамеричка алијанса, баш зато, нити и један од спроведених модела (државни принцип изнад етничког принципа) неће уважити када је у питању суверенитет државе Србије, односно, српског национа, који је једини и у прву, монархистичку, и у другу, комунистичку Југославију унео државотворни статус.
Последично, подржани су и награђени сви антисрпски покрети, без обзира на шовинистичко, клерократско и кеснофобично порекло. У том смислу не само што такозвани случај хрватког председника Месића не представља никакав преседан већ се и уклапа како у давну осуду Срба на политичку смрт (В.Ђорђевић: „Die serbische Frage“, Штудгарт-Берлин-Лајпциг, 1909) тако и у савремену ревизионистичку политику, којом се размешта војна сила на оним европским просторима где је после Другог светског рата није било. Несумњиво, представници новог поретка су озбиљно прихватили Хитлерово наслеђе, најилустративније исказано у његовој поруци Херману Нојбахеру децембра 1943. године: „Ми не смемо никада дозволити да на Балкану постане премоћан један народ са осећањем политичке мисије. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу“.“(2)
Зато их треба сатрти. Што је почео Хитлер, наставили су крволоци НАТО пакта.
ОД ПРЕДРАГА ДО ДРАГАНА
Наш народ је од Бога опремљен за живот на страшној међи Истока и Запада. Због непрестаног живљења у непредаху, скоро никад нисмо могли да саздамо јаке институције, али смо увек имали снажне појединце, спремне да се неодустајно боре.
Такви су били часни српски интелектуалци, попут Кијука.
Први и основни задатак интелектуалца је да нам не дозволи спавамо, да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, када нас, осим себичног дремежа, ништа не занима. Може ли се, ипак и ипак, мирно спавати у свету у којем се дешавају Јасеновац, Аушвиц, ГУЛАГ и Хирошима? Кијук нас је, због тога, будио из поспаности не разума, него из дремежа умртвљених осећања.
Он је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар скривеног предања свесрпских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима. И непрестано нас је подсећао да не смемо заборавити жртве Србоцида.
Срести Кијука значило је срести храброст у покрету: он се никад није плашио да каже оно што мисли управо зато што је мислио онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас. Био је на страни Срба не само зато што је Србин, него се нашао на страни овог народа зато што су Срби постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као потпуно безакоње:„Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
Кијук је умро, а његов посао наставили су други. Храбри, одлучни, усамљени.
Такав је, између осталих, и Драган Радовић, који, о свом руху и круху, војује за истину о Србоциду у НДХ.
Зато на Часне вериге апостола Петра ове, 2026, запалимо две воштанице: Драгану Радовићу за здравље и напредак његовог србоугодног дела, а Предрагу Драгићу за покој храбре и честите душе.
Наше племе пропаднути неће, каже народна песма. Живеће овај народ.
УПУТНИЦЕ
1.https://srpskaenciklopedija.rs/books/slovo-d/page/dragic-kijuk-predrag; https://catenamundi.rs/wp-content/uploads/2022/01/Kijuk-2022.pdf
2.https://zaboravljenikorijeni.org/dopis-na-koji-nijedna-tv-kuca-u-srbiji-nije-odgovorila/
3. https://www.jasenovac.in.rs/17-brzi-linkovi-2/68-predrag-dragic-kijuk-predsednik-u-genocidnom-kljucu.html
