Игор Ивановић: Филм „Ђенерал” и енглески трагови

Пре него што искажем своје утиске о филму „Ђенерал“, који је као сценариста и режисер потписао Милослав Самарџић, осећам потребу да нагласим како се не слажем са углом гледања кроз који је ово филмско остварење посматрано у нашој јавности. Дакле, не тврдим да се не слажем са неким критикама везаним за сам садржај филма, већ са контекстуализацијом критичких приказа. Зашто?

Зато што је Милослав Самарџић ових деценија урадио колосалан посао за историјску истину о Равногорском покрету, борећи се против авнојевских ветрењача. И зато што се одважио да исту ствар започне на филмском платну као ентузијаста, пионир и доследни поклоник дела ђенерала Драгољуба Михаиловића. Није Самарџић крив зашто се у Србији већ три и по деценије није снимило скоро ништа на ову тему, иако су већ од оснивања вишестраначја доступне све оптималне слободе и сва неопходна историјска литература.

У нормалним државама ова тема би се подстицала на државним конкурсима и финансирала из државног буџета; Самарџић би тада вероватно био међу пар најупућенијих саветника и консултаната који би стручно помагали многим режисерима. Али пошто Србија није нормална држава на овај начин, већ је авнојевска творевина коју предводи авнојевска власт, сасвим је јасно да из државне касе овај филм није добио ништа. Који би се државни функционер или службеник усудио да потпише доделу средстава за „четнички“ филм, када у исто време председник државе забрањује подизање споменика Равногорском покрету?

Историјске чињенице

Дакле, Самарџић креће у филмску авантуру самоук и без икакве званичне подршке, ходајући запарложеним њивама које је неко пре њега морао да изоре. Зашто смо школовали толике режисере, сценаристе и драматурге на уметничким академијама и факултетима? Само да би снимали филмове о хомосексуалцима, спортистима или криминалцима? Овакви филмови имају задатак да отворе епоху, да увере широке масе како су их од рођења васпитавали на историјским лажима или кроз идеолошку мантру.

Генерације и генерације су васпитаване на серијалу „Отписани“, верујући у аутентичност илегалног партизанског покрета у окупираном Београду. Тек појавом истраживача попут Самарџића или Радета Ристановића сазнајемо из њихових књига да је илегални четнички штаб „501“ у престоници био неупоредиво озбиљнија и ефикаснија омладинска организација од комунистичке.

Приказивањем ових чињеница у документарном видео-формату и на друштвеним мрежама, историјска истина се ширила много даље него што захвата уска завереничка публика читалаца књига. Зато овакве филмове треба гледати као зору која наговештава сунчан дан, а блештаву светлост треба чекати када наступи зрело подне. Очигледна је била намера аутора да филм очисти од свих сувишних уметничких израза и да га ослободи свих литерарних исказа.

Аутор је желео да прикаже „суве“ историјске чињенице без икакавих књижевних пасажа, односно да кроз форму играног филма технички обради документарни садржај. Самим тим, филм мора бити хендикепиран са ове стране, али зато он стоји на чврстим темељима историјске истине која је Самарџићу најбоља подлога за нови дугачки пут. Пут сличан ономе када је као млад човек кренуо у потрагу за скривеним равногорским истинама, и када су му крагујевачки „Погледи“ били темељ за равногорску тврђаву коју је деценијама стрпљиво градио.

Сасвим сам сигуран да је аутору било најважније да нико ни по ком основу не може оспорити ниједан догађај из овога филма, ниједну историјску секвенцу. Зато бих ово остварење сврстао у „историјски филм“ – (иако је жанровски реч о „ратном филму“). Права вредност филма ће се показати када и ако Самарџић њиме буде успео да отвори врата многим другим ауторима у будућности, ако буде ослободио и инспирисао долазеће генерације стваралаца.

Самарџић је храбро загазио на авнојевско минско поље и само ова чињеница је довољна да му се ода признање. Уосталом, у авнојевској Југославији која је симболично сабрана у „Кући цвећа“, снимљено је преко 300 филмских остварења свих жанрова и формата која се сврставају у „партизански филм“. О Равногорском покрету снимљена су тек два-три филма (и пар серијала), где спада и овај филм у коме насловну улогу ђенерала Драже игра крагујевачки глумац Никола Ракочевић.

Самоубилачки захтеви

Радња филма „Ђенерал“ смештена је у период јесени 1943. године, односно након што су се одиграли историјски догађаји попут „Битке на Неретви“, „Мартовских преговора“ вођених између Команде Вермахта и Врховног штаба партизанског покрета, као и након „Битке на Сутјесци“. Ова контекстуализација је важна због наметнутог наратива како је „Равногорски покрет“ пропао након Битке на Неретви, што не одговара историјским чињеницама и што овај филм јасно показује.

Драматуршко језгро је обмотано око комуникације између начелника Штаба врховне команде Југословенске војске у отаџбини генерала Драже Михаиловића и бригадира Чарлса Армстронга који је био шеф британске мисије у четничком штабу (у британској војсци чин бригадира је раван чину генерала у осталим армијама). Поред генерала Михаиловића у равногорском штабу видимо и друге историјске личности: потпуковника Захарија Остојића, потпуковника Луку Балетића и потпуковника Мирка Лалатовића (наравно и још неке друге личности мањег значаја, које су такође представљене у складу са историјским подацима).

У филму су заступљени стварни четнички јунаци: мајор Драгослав Рачић и његов помоћник капетан Милош Словић, као и командант „Вишеградске бригаде“ капетан Драгиша Васиљевић. Британску мисију чине, поред њеног шефа Армстронга, још пуковник Вилијам Бејли, мајор Вилијам „Бил“ Хадсон и мајор Арчибалд „Арчи“ Џек – сва четворица су по историјским подацима били присутни у овој ратној делегациј

Занимљиво је да је мајор Хадсон на почетку рата боравио и у партизанском штабу код Јосипа Броза Тита, као и да је кроз рат и касније кроз живот јавно подржавао партизански покрет и југословенску комунистичку власт. Између ове две групе војних и политичких савезника у Другом светском рату одвија се драматуршки заплет око неких захтева британске Владе премијера Винстона Черчила, које бригадир Армстронг испоручују генералу Михаиловићу.

Реч је о оним захтевима који су самоубилачки, ратно неоствариви или чак војнички нелогични. Драматуршки сукоб још више добија на интензитету у случајевима када британски захтеви производе смртносне последице по обичан српски народ у подручју немачке окупационе зоне, због одмазде по Кајтеловој наредби „100 мртвих српских цивила за једног мртвог немачког војника“. Понављам: све изречено и приказано у филму поткрепљено је историјским чињеницама.

На два фронта

У исто време теку припреме за четничку офанзиву на Сарајево која треба да резултира ослобађањем овога града, а коју Дража припрема заједно са британском мисијом у своме штабу. Дражини равногорци су пре тога успешно ослободили Вишеград, град подељен чувеном ћупријом на Дрини чију историју је овековечио српски нобеловац Иво Андрић. Међутим, управо у време ослобађања Вишеграда муслимани из легије „Хаџиефендић“ која је смештена у штабу злогласне усташке „Вражје дивизије“ (у којој је служио у Великом рату партизански командант Јосип Броз), почетком октобра 1943. године убијају надомак Тузле свога команданта мајора Мухамед-агу Хаџи Ефендића.

Разлог његове егзекуције је био у томе што се Хаџи Ефендић залагао за неутрални однос у рату и одуговлачење, док су у његовом уском окружењу били става да треба прићи партизанском покрету. Тако око 3.000 муслиманских војника из легије „Хаџиефендић“ прелази у партизане и тако настају партизанска 17. ударна и 27. источнобосанска дивизија. Ова новокомпонована партизанска формација је одиграла важну улогу у партизанском нападу с леђа на четнике на Сокоцу, због чега је осујећено ослобађање Сарајева, града окупираног од усташа и Немаца.

Такође, долази до издаје у Равногорском покрету од стране поручника Косорића са Романије, који је помогао партизанима код овога напада тиме што их претходно није прогонио да би очистио овај простор. У филму кључну улогу у припреми партизанског напада на четнике игра фиктивни лик „друг Чорт“, вероватно једина неисторијска личност у овом остварењу, али која сублимира карактере неколико комунистичких руководиоца.

Просечни гледалац мирне душе може извести закључак да је крагујевачки ансамбл карактернији и куражнији од београдских колега

Друг Чорт припрема побуну у муслиманској легији, а његову епизоду у филму је врло упечатљиво одиграо такође крагујевачки глумац, Дејан Цицмиловић. Слична оцена се може изрећи и за Крагујевчанина Сашу Пилиповића који је одиграо Хаџи Ефендију, као и за Игора Боројевића који је тумачио лик мајора Рачића. Скоро цео ансамбл у филму је из Крагујевца, одакле је и режисер Милослав Самарџић, одакле је и продуценска кућа „Погледи“.

Очекивано је било да у насловној роли заблиста већ афирисани Крагујевчанин Никола Ракочевић, али за просечног гледаоца је пријатна спознаја да крагујевачки глумци нимало не заостају за београдским у уметничко-занатском смислу (уосталом, богати уметнички потенцијал крагујевачких стваралаца имали смо недавно прилику да гледамо у сјајном филму „За данас толико“).

Такође, просечни гледалац мирне душе може извести закључак да је крагујевачки ансамбл карактернији и куражнији од београдских колега, јер је за реализацију овог „четничког“ пројекта требала храброст у окупираној „авнојевској“ Србији. Посебно треба издвојити храброст главног глумца Николе Ракочевића.

Враћајући се на догађаје у Дражином штабу затичемо експлицитни захтев британске Владе да четници сруше мост код Полумира, као и Дражино неговодање према овом захтеву. Дража их пита зашто не би срушили неки мост на истој прузи, нешто јужније и испод Косовске Митровице, онде где престаје немачка окупациона зона. Дакле, где одмазда према српским цивилима не би била тако крвава, а погубни ефекти за Вермахт би били идентични.

Британски савезници одбијају Дражин предлог без икаквог образложења: секвенца која представља врх драматуршке оштрице и морални крешендо овог филма. У историјској литератури су пронађени докази у архивима који потврђују неслагање Британаца да се сруши неки други мост на истој прузи, али који откривају и још мрачнију страну британског захтева. Ови документи потврђују да британска Влада захтева од бригадира Армстронга да нареди генералу Михаиловићу извршење задатка за који је сигуран да га Дража не може извршити.

Драматуршки сукоб још више добија на интензитету у случајевима када британски захтеви производе смртносне последице по обичан српски народ

Британци су очигледно по сваку цену тражили морално покриће за напуштање генерала Михаиловића и отворени прелазак на комунистичку страну. У секвенци у филму мајор Хадсон (онај што је на почетку рата боравио у Брозовом штабу) покушава да оправда партизански напад са леђа на четнике приликом офанзиве на Сарајево, тврдећи да су партизански напади били само у циљу стицања бољих позиција за напад на Немце и усташе.

Након ових речи изречених у четничком штабу Дража га избацује напоље. Није познато да ли се баш оваква сцена одиграла у стварном животу, али је познато писмо мајора Хадсона у коме је дословце тврдио све што је у филму изрекао. Дакле, и ово је поткрепљено историјским доказима.

Такође постоје и докази како је Дража извео закључак о правој намери Британаца (Енглеза) када су захтевали рушење моста код Полумира: речи које је у филму Дража изговорио записане су у историјским документима. Генерал Михаиловић је извео закључак да је енглеско (британско) предвиђање било да би након рушења полумирског моста Немци сигурно напали четнике са истока у време када их партизани већ нападају са запада. Тако би четници вероватно били уништени, а Британци (Енглези) би само „опрали руке“ умирујући своју савест како они са тиме немају никакве везе! Толико подмукло и ниско чак и од британске Владе!

Сада већ можемо јасно извести закључак да овај филм – и поред тога што је насловљен као „Ђенерал“ – не говори о животу Драгољуба Михаиловића или о његовој целокупној ратној драми, већ само о финалу једне велике издаје од стране „савезника“. Упућеном гледаоцу постаје јасна сва потоња трагичност Равногорског покрета који остаје напуштен и усамљен у ратном вихору.

У колумни аутора Владимира Коларића прецизно је назначена ова историјска трагедија речима: „Филм се завршава свешћу да је Југословенска војска (четници – прим аут), а тиме и српски народ, препуштена сама себи и Господу, да је остала сама и без савезника и да је пред њима само жртва – или чудо, које се, како из историје знамо, није догодило. ‘Ђенерал’ нас болно подсећа на тешку судбину нашег народа у прошлом веку, као спремног на огромну жртву и преданог идеалима слободе и правде, али остављеног без савезника, што неминовно асоцира и на ситуацију у којој се налазимо данас.“

Историјске паралеле

Управо је ова паралела између трагичне прошлости и данашњег доба разлог више за Самарџића зашто је филм ослободио свих уметничких и литералних примеса, сводећи га на пуку али ретко прецизну историјску читанку. Сигурно је да би филм био бољи да је су у њега успешно убачени неки психолошки и литерарни елементи, али би филм сигурно био слабији да су ови елементи неуспешно имплементирани, јер би се тако замаглила повесна раван.

Карактерне конструкције или психолошке спекулације којима би се гледаоци последично бавили, могли би да их одвуку даље од историјске истине коју је аутор превасходно желео да прикаже. Деценијама се у нашој јавности пропагира наратив о необавештености премијера Винстона Черчила приликом његовог избора да се одрекне четника и подржи партизане, чак и како је био обманут од стране своје обавештајне ћелије смештене у Каиру.

Упућеном гледаоцу постаје јасна сва трагичност Равногорског покрета који остаје напуштен и усамљен у ратном вихору

Међутим, просечан гледалац види да су високи британски официри присутни у штабу генерала Михаиловића и да заједно изводе операције против Вермахта. Филм садржи и историјске чињенице како „Радио Лондон“ те исте четничке подвиге приписује Титовим партизанима, што изазива велико разочарање код британских официра у четничком штабу. Они шаљу протесне телеграме у Лондон, али премијер Черчил остаје нем на њихове вапаје за истином. Дакле, није било никаквог говора о заблудама енглеске политичке елите, већ само о заштити њиховог хладног и суровог интереса по сваку моралну цену који плаћају други народи.

Самарџић је одлучио да проговори директно уз помоћ историјских доказа баш о великом српском непријатељу, о енглеској политичкој елити. Зато би боље било да се запитамо: колико је уметника, историчара или истраживача на сличан начин проговорило о овој великој издаји или о енглеској улози у свим нашим трагедијама? Филм јасно показује шта се заправо догађало у овом периоду Другог светског рата и пред очима просечног гледаоца руши у парампарчад авнојевски наратив и комунистичку квази-историју.

Сва тројица британских официра у Михаиловићем штабу – бригадир Армстронг, пуковник Бејли и мајор Арчи Џек – потресени су судбином Равногорског покрета и показују отворено неслагање са поступцима британске Владе (за мајора Хадсона је већ речено да је био отворени симпатизер Титових партизана). Међутим, сва тројица су официри који су дужни да извршавају наређења својих надређених.

Њихова људска драма је приказана у филму на параболи сукоба ‘срца и службе’, драма која их је касније пратила кроз читав живот. Сва тројица су доживотно у јавности бранила антинацистички карактер Равногорског покрета и остали су верни поштовању лика и дела генерала Драже Михаиловића, упркос супротном наративу британске политичке елите.

Мајор Арчи Џек је тражио да га сахране са војничком беретком са којом је слетео у Дражин штаб. Оставио је у „Британском империјалном архиву“ у Лондону значајну заоставштину на основу које је историчарка Хедер Вилијамс објавила књигу Падобранци, патриоте и партизани. Ова књига је међу неколико научно-мемоарских дела које су прокрчиле пут према историјској истини и које су отпочеле рушење лажног наратива у британској јавности.

Данас у нашој јавности, на српску несрећу, и даље влада Авној од 29. новембра 1943. године, уз несебичну помоћ Енглеза. Очигледно је да је енглеска политичка елита у сарадњи са њеном обавештајном силом најутврђенији бастион очувања идеологије југотитоизма. Филм „Ђенерал“ такође даје посредни допринос у разумевању феномена да је данас у Србији „горди Албион“ идеолошки супервизор нашим властима у владавини авнојевског духа. Оног истог злодуха који се родио као дух из јајачке боце у позну јесен те 1943. године. Управо у суморно преломно време у коме је смештена радња филма „Ђенерал“, и које је родило горке плодове за српске националне интересе.

Данас, после више од осамдесет година у српској престоници столује „Кућа цвећа“ као симбол српске окупираности; ове године ће бити осам деценија како је непознато место егзекуције и укопа ђенерала Драже Михаиловића као симбол српског пораза. И све баш онако како Енглезима одговара…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Pogledi Kragujevac