Небојша Јеврић: Отаџбина памти

Пише: Небојша Јеврић

Опет ујутру звони телефон.
„Овде Душан Ђоковић. Спреми се за пола сата. Идемо у Албанију па на Крф. Путевима српске војске. Али, пази, од Тамаре преко Коплика до Скадра идемо пешке. Можеш ли ти то да издржиш? Морамо до ноћас да стигнемо тамо.“
„Могу, Душане. Морам.“

Двометраш. Има бркове као стари Дурмиторци. Грађевински инжењер. Из светски познате спортске и градитељске фамилије Ђоковића.

Будим жену да ме пакује. Као што ме је некад за ратишта паковала. Ћути.

Док одмичемо ауто-путем, рецитујем му стихове Аце Секулића:
„Као услед лета крици,
варљив мир се разби, звекну соба,
„Будите на линији“, рече глас на жици,
Сачекајте мало, имате везу из гроба.“

Зове ме, добри мој Душане, осамнаест мртвих чланова моје ујчевине Јанковића који су оставили главе на Скадру. Зове ме две хиљаде Црногораца који су се искрцали на Крф. Зове ме мој велики учитељ Станислав Краков. Зове хиљаде мртвих Срба. Такав се позив не одбија.

Душан је те ноћи на интернету пронашао да је група „Отаџбина памти“ кренула „Стазама српске војске“ на стодесет година од искрцавања на Крфу.

Пробали су да пређу преко Чакора, али су их, кад су стигли, вратили шиптарски полицајци. Петоро је добило забрану уласка на Косово. Због српских обележја. Због застава и шајкача на којима пише „сто десет година“.

Прешли су преко Куле у Гусиње. Комби који их је пратио нису пустили у Албанију. Пут није рашчишћен. Без пратње кренули су пешке албанским планинама до Тамаре.

Кад смо стигли у Тамару преко Божаја, сви су исцрпљени поспали.

Чека нас само Раде Кнежевић из Лепосавића, који већ годинама истражује Кајмакчаланску голготу.

Дуга је прича, а сан не долази. Раде нам изговара стихове које је открио на крајпуташу за које нико није знао. На спомен-чесми. Нашао ју је уз помоћ архива из Аустралије. Изгубљену међу планинама.

„Минуће године, векови ће проћи,
Ал теби, чесмице, нико неће доћи,
Ал доћи ће сени палих другова,
Да својим жубором, урликом вукова,
Треском громова, певају славу,
Српских пукова!“

Прва чета, другог батаљона, четвртог пука Дринске дивизије.

У свитање крећемо нас деветоро серпентинама из Тамаре за Коплик. Наташа Станковић Недељковић, докторка из Алексинца. Нела Петровић, Милан Лапчевић, Бојан Раденковић, Бобан Стојковић, Милан Гроздановић, Раде Кнежевић. Носимо српске заставе. Ја крст са Свете Горе, изливен поводом хиљаду година руског монаштва на Светој Гори.

Понављам Исусову молитву. Једини сам никотински зависник, али нема умора. Пада киша. Пролазимо кроз села. Албанци нас гледају као чудо.

Испод асвалта су остале кости многих које нису успели да сахране.

У Коплику чекамо Српску нову годину у ексклузивном ресторану.

Пијемо Душаново вино из Топлице. Тамо је купио винограде. Где ли су српски несретници дочекали Мали Божић?

Ујутру за Скадар.

Једва налазимо гроб где заједно леже изгинули Срби и Руси.

А одатле према Драчу. Према мору су мочваре. Излиле се реке које долазе са планина. И те деветстошеснаесте падале су кише.

Походе ме страшне слике. Лешеви људи и подављених коња у блату преко којих корача српска војска.

О којима пише Станислав Краков. Седамнаест пута рањаван и враћао се у строј. Једино што носим у џепу је „Живот човека на Балкану“.

Јурили су га комунисти по швајцарским планинама, али им је утекао и једини написао истиниту књигу о првом рату.

Кад уђе у лектиру „Живот човека на Балкану“ и књига о деци из Сарајева Бојана Вегаре, почеће српски препород.

Вегара и Краков не лажу.

„Леже пијани српски официри и пуцају у келнере који узалудно покушавају да наплате попијену метаксу… Јуче је погинуо од гранате кувар Ружица, који је многоме у војсци замењиво жену“, пише Краков.

Ако нам шта треба, треба нам истина о рату.

Мука ми је од идеолошких књига о рату. Народу треба рећи истину.

Од Драча идемо у Тирану, где нас крај српске гробнице чека амбасадор Слободан Вукчевић. Крај споменика где је неки Албанац мацолом, за потребе Yу тјуба, обио један крак крста. Имао је много лајкова.

Код њега је у амбасади вечера. Завршио је Математичку гимназију, а онда уписао право. Био успешан адвокат.

У амбасади, вођа пута је у папучама. Ноге све у жуљевима. Извињавамо се.

Сутрадан у Игуменицу, па трајектом до Крфа. Возимо преко сто и једва стижемо на трајект. Последњи.

На Крфу, у препуној сали позоришта, свечана академија. Дочекују нас аплаузом.

Пева хор Гркиња „Тамо далеко“. Сала је пуна чланова Српско-грчког пријатељства. На крају, оперски певач Грк пева српску химну.

Ујутро на Видо. Наш домаћин Жељко прича нам о умирању на Виду. Звали су га острво змија. Где год је неко од Срба сахрањен, посађен је бор.

На пањевима борова које су морали да посеку урезани крстови.

Костурница је остала незавршена. Недостају две статуе војника. На постаменте се пењу Милан и Раде са српским заставама.

Жељко нам каже да узмемо шишарке са Вида. Једини сувенир, уз пар каменчића са плаже где се искрцала српска војска.

Жељко прича:
„Једна Гркиња је поклонила Србима хектар земље. Под брдом. Знате ли колико у туристичком Крфу кошта хектар? Ту је сахрањена српска музичка чета заједно са инструментима. Оставио јој отац у аманет да то остави Србима. Да не продаје. Грци причају да се, кад дува ветар, чују трубе мртвих музичара”.