Мир души Комнена Бећировића, витеза од Ловћена (1936-2026)

Комнен Бећировић и Ловћен

Пише: Протојереј Јован Пламенац

За Комнена Бећировића може се рећи да је специфична институција српске културе. Како је својим животом спојио Љевишта и Париз, тако је и својим дјелом спојио врхунске француске интелектуалце двадесетог вијека и свјетску јавност са Ловћеном, Морачом, Косовом и Метохијом… Париска култура коју је дугим животом у овом граду и упивши француску књижевност усвојио, никада није запала у колизију са горњоморачком коју је посисао са мајчиним млијеком; француска и српска култура су се плодно стопиле у његовој личности.

Једном у цркви, док се у сузама Богу молила за покој души њеном сину Вељку, који је умро када му је било дванаест година, Комненова мајка Милена чула је глас: „Родиће ти се једно велико добро на коме ће ти се завиђети“. Наредне године га је родила. Било је то у Љевиштима, у Горњој Морачи, 5. априла 1936. године.

Од оца Стевана, ратника са Скадра, Брегалнице и Мојковца, потом сужња у аустријским и њемачким логорима, понио је горштачку одважност и неустрашивост, а од мајке Милене, неписмене сељанке, поетску суптилност, утемељену на христољубљу, која га је свезала за Ловћен, Морачу, Косово и Косовски завјет, страдални српски, али и руски и сав словенски род.

Завршио је Гимназију у Никшићу. На Филозофском факултету Београдског универзитета 1960. године дипломирао је свјетску књижевност. Као стипендиста француске владе, магистрирао на Европском Универзитетском центру у Нансију. На његовој Словенској катедри двије године је предавао српскохрватски језик и књижевност.

Захваљујући Комнену Бећировићу, почетком седамдесетих година прошлог вијека Париз је постао свјетска престоница за одбрану Ловћенске цркве. Користећи своје везе у париским књижевним круговима, прича о злочину црногорских комунистичких власти над црквом Светог Петра Цетињског, и над самим Ловћеном којем су врх разровали и срубили, доспјела је на странице великих свјетских листова: „Фигаро“, „Монд“, „Коријере дела сера“, „Сандеј тајмс“, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, „Тајмс оф Индија“ па и јапанског „Асахи Шимбуна“. У тој борби прикључили су му се хришћански философ, драмски писац и музички критичар Габријел Марсел; писац и историчар умјетности Жан Касу; писац и политичар, чувени француски министар културе Андре Малро и други.

Због овог прегалаштва запао је у немилост Брозовог режима и једно вријеме није могао да долази у Отаџбину. Када се вратио, са неколико својих сабораца основао је „Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта“.

Деведесетих година Комнен Бећировић громко и упорно диже глас против планова о изградњи брана и акумулација на Морачи, указујући да би тиме био угрожен кањон и надасве манастир Морача. Тим поводом у Морачу је довео највећег свјетског еколога тог времена Франца Вебера, са групом од дванаест новинара из разних европских новина. Па и касније, након 2.000-те, сваки пут када је прича о хидроелектранама на Морачи актуелизована, актуелизована је и борба Комнена Бећировића за спас Мораче.

Комнен Бећировић је у Француској, и уопште на Западу, био један од најупорнијих српских интелектуалаца који су бранили истину о српском народу, посебно о Косову и Метохији, од медијских и политичких фалсификата.

Објавио је више књига, на српском и француском језику. Објавио је и бројне чланке, интервјуе и полемичке текстове.

Митрополит Амфилохије му је на Госпођиндан 2016. године у манастиру Морачи уручио орден Светог Петра Цетињског „за несебичну љубав према православљу и за животно дјело посвећено косовском завјету и заштити Његошеве, ловћенске светиње“, а митрополит Јоаникије одликовао га је 4. октобра прошле године, у његовој кући у Љевиштима, орденом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца „за борбу за очување Његошеве капеле на Ловћену и за очување Његошевог завјета“.

Живио је у Паризу, али свако љето проводио је у родним Љевиштима, при извору Мораче која протиче поред његове куће, никада засићен њеним појем у распону од жубора до јеке, и љепотом околних планинских врхова које је познавао као најближи род. Оставио је супругу Борку и двоје дјеце, Наташу и Богдана.

„Од Средњег века, у двадесети и двадесет први век; из дивљине његових Љевишта, са обале Мораче, усред цивилизације у Париз, на обали Сене; из домаћег, патријархалног, племенског друштва, у туђе, савремено, грађанско друштво; од чобанчића, испод извора, до саговорника великих књижевника и мислилаца који су му постали животни сапутници; од љевишке колибе, до париске Краљевске палате; од камене плоче коју је углачала Морача, до компјутера; од кањона Мораче, до кањона Колорада; од ходочасника, у дјетињству, у острошку светињу, до ходочасника, у зрело доба, по многим српским светињама; од јеке гусала и звука чобанске свирале, до хармонија Моцарта, Шуберта, Рахмањинова… – пут је Господњи којим је умно и господствено ходио овај српски бард“, записао је у уводнику биографског интервјуа који је са Бећировићем, поводом његових осамдесет година, водио писац проф. Радомир Батуран.