Дуго гледање у лице крвницима: Осам година од убиства Оливера Ивановића

Getty © Erkin Keci/Anadolu Agency

„Самосталност у доношењу одлука, западни начин деловања и мишљења, спремност на разумни компромис, као и подршка грађана, стварали су за ‘нову реалност’ недопустив степен аутономије саграђене на често крвавом отпору и ужасним жртвама. Способан политичар с међународним везама, градски господин, дугогодишњи привредник, вероватно би дао нову форму тој аутономији и задржао је у неком облику. Интерес је био сасвим другачији – Митровицу су сводили на локалну оријенталну касабицу без значаја и утицаја. Данас видимо да га је убила идеја града који немамо!“

Ово је само неколико дана по убиству Оливера Ивановића, 16. јануара 2018. године у центру Северне Митровице, записао новинар и књижевник Живојин Ракочевић који живи и ради у гету, у Грачаници крај Приштине.

Па даље:

„Једном смо му у затвор однели обимна изабрана дела Милоша Црњанског, вјерујући да ће му помоћи Роман о Лондону. ‘Не мислиш ваљда да ћу остати овде толико дуго да све ово прочитам’, упитао је на растанку и закопчао онај наранџасти ‘гвантанамо’ затворски комбинезон. Кад смо се следећи пут срели, рекао је: ‘Прочитао сам све, и приде Киша, Андрића, Ћосића, владику Николаја, Бору Пекића’… А Бора Пекић је записао: да је идеално рђава она држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору. Данас видимо да га је убио излазак из затвора!“, записао је Ракочевић.

Осам година по убиству Оливера Ивановића на Косову и Метохији, што се тиче његове смрти све је исто. Не знају се налогодавци, не зна се ко је потегао окидач пиштоља…

А опет, на Косову и Метохији ништа више није исто. За последњих осам година, за последњих пет, за последње три године, све се на Космету променило. Главни мост на Ибру који је Ивановић тако истрајно са својим „браниоцима моста“ бранио и одбранио није отворен за саобраћај. Уклоњене су барикаде, али тај мост више не значи ништа.  еколико стотина метара низводно прошле године саграђен је други, велики мост за саобраћај моторних возила, пар стотина метара узводно још један, пешачки. Главни мост на Ибру на коме је годинама одлучивана судбина Срба на Северу постао је сасвим сувишан и небитан.

Север Косова је окупиран, претворен у још један гето, само велики, за разлику од оних малих јужно од Ибра, око Приштине и других великих градова КиМ. Све српске институције сем школства и здравства су угашене, од јутрос важе нови закони о возилима и странцимакојима су Срби претворени у странце на својој земљи.

Иза главног моста, на шеталишту у Северној Митровици, локале у којима су некад седели Оливер и „браниоци моста“ преузели су Албанци, албански специјалци не одмичу од споменика Кнезу Лазару у центру Северне Митровице, тамо где пре осам, пре пет, или пре три године нису смели ни да привире.

На данашњи дан, 16. јануара 2018. године у осам сати и 15 минута ујутру, Оливер Ивановић устрељен је са шест хитаца у леђа док је у центру Северне Митровице, пар стотина метара од споменика Кнезу Лазару, са улице улазио у двориште куће у којој је било седиште његове странке.

Возило из ког је пуцано на Ивановића истог дана поподне, запаљено, нађено је на једном споредном путу неколико километара од места злочина.

Јуна 2024. године Основни суд у Приштини, у приштинској верзији и варијанти правде за злочин, осудио је Марка Рошића на 10 година затвора, Недељка Спасојевића на четири и по и Драгишу Марковића и Жарка Јовановића на по четири године затвора „за умешаност у убиство Ивановића“.

Пресуда је, дакле, изречена за умешаност у убиство, а не за убиство, па су и после ње и непосредни налогодавци и извршилац остали непознати.

У пресуди која је на 70 густо куцаних страна објављена јуна прошле године, судија приштинског основног суда Ваљон Kуртај, навео је да је на основу изјава сведока Д. С, K. Б, М. И, Ц. И, В. Н, Х. Н, С. Ј. и Р. Р, „суд без икакве сумње потврдио да је на северу Митровице деловала криминална група коју је предводио Милан Радоичић, а чији су чланови били Жељко Бојић, Звонко Веселиновић, остали чланови групе, укључујући и оптуженог Марка Рошића“.

„Kао последица деловања ове криминалне групе, дошло је до убиства Оливера Ивановића“, наводи се у писаној пресуди.

После пресуде, адвокат Љубомир Пантовић изјавио је да су оптужени осуђени без икаквих доказа.

„Основни суд у Приштини је њих осудио на драстичне казне заиста без доказа. Једно лице је ослобођено, а против једног је јавни тужилац одустао од кривичног гоњења. Рекао бих да је то урађено због тога да Приштина покаже, ево ми смо у том случају нешто урадили, неке људе смо процесуирали, друга страна — знате на кога мислим — није урадила ништа. Једноставно је по мени то разлог, а понављам никаквих апсолутно правих доказа за кривицу тих људи и за осуду није било“, навео је Пантовић.

Из Канцеларије за КиМ, после пресуде четворици Срба саопштено је да је пресуда приштинског суда „скандалозна, политички мотивисана и инструисана како би се додатно криминализовао српски народ на КиМ, а све са циљем да Приштина сакрије праву позадину и извршиоце овог мучког убиства“. У саопштењу Канцеларије наведено је да је „пресуда донета без конкретних доказа, под снажним политичким и медијским притиском из Приштине“.

Прва оптужница у случају убиства Оливера Ивановића подигнута је непуних 11 месеци после убиства, 2. децембра 2019. године. Тада је оптужбом обухваћено шест лица а расписана је и потерница против још четири особе. Крајем децембра те године, а затим и у новембру 2020. оптужница је најпре први пут, а затим и други пут ревидирана, али су остале оцене да је сама оптужница поприлично „танка“.

Пре две и по године, тадашњи министар унутрашњих послова Србије Братислав Гашић изјавио је да власти у Србији знају ко је убио Оливера Ивановића као и да је српска полиција тог човека тражила од немачких органа под чијом је заштитом. Ове наводе немачке власти су демантовале, а сам Гашић касније је рекао да је његова изјава погрешно интерпретирана, односно да је пренета без знака питања.

Годину дана по убиству, средином 2019. године, председник Србије Александар Вучић рекао је да „Београд мисли да има име убице Оливера Ивановића“ и додао како „Милан Радојичић нема везе са тим злочином“. У јануару 2021. председник Србије поводом годишњице убиства Ивановића рекао је да „српске службе већ месецима имају комплетну слику оних који би имали мотив и који би могли бити умешани“.

„Али, нисмо могли да будемо присутни на увиђају па немамо оно што би назвали директни докази. За то је потребно или да се неки од материјала са увиђаја појави у нашим рукама или директно признање неког од учесника“, рекао је тада Вучић.

О расветљавању убиства Ивановића својевремено говорио је и тадашњи председник тзв. Косова Хашим Тачи. Он је у једној изјави најавио да ће „у блиској будућности изнети опипљиве резултате који ће изазвати главобољу многима у Србији и на Косову“. Испоставило се да од тог обећања нема ништа.

Нешто касније Тачи је годишњој конференцији за новинаре рекао да је главни осумњичени за убиство Ивановића у Београду, али тада није поменуо о коме се ради. Реаговао је Марко Ђурић изјавом да траг до кривца води ка Приштини а не ка Београду тражећи од Тачија да каже име осумњиченог.

Против Ивановића Еулекс је подигао оптужницу због сумње да је на Косову починио ратни злочин над цивилним становништвом 1999. године и Ивановић је од 2014. године био у притвору у Северној Митровици. Две године касније осуђен је на девет година затвора али је 2017. Апелациони суд поништио пресуду и процес вратио на поновно суђење које је почело августа те године.

Новинар и књижевник Живојин Ракочевић прошле године, уочи годишњице убиства Ивановића изјавио је за „Глас Америке“ како сматра да је „смрт Оливера Ивановића заједнички злочиначки подухват Албанаца, странаца и српских криминалаца“.

Ракочевић је додао да је због тога неопходно формирати међународну независну комисију која би се бавила случајем убиства Оливера Ивановића.

„Једино међународни судски панел и комисија, би могла да уђе у детаље овога шта се овде десило, а десило се то да једноставно истрага није урађена, да се мало тога урадило. Неке кључне камере у овом граду су обрисале саме себе и снимке, а сви су могли пешке доћи до њих недељама и нико то није урадио“, рекао је Ракочевић.

А само пар дана по убиству, Ракочевић је у тексту „Ципеле Оливера Ивановића“ записао:

„Грађани у Косовској Митровици већ су претворили његову смрт у урбану легенду. Прича каже да га нису усмртили куршуми којима је погођен док је био окренут леђима, него је фаталан био онај метак који га ударио са стране. Покушао је да се окрене и да види лице злочинцима. Данас видимо да га је убило дуго гледање у лице крвницима!“