Ивана Живковић: Геополитичка вредност Гренланда и амерички стратешки приоритети

Фото: Michael Runkel / robertharding / Profimedia

Гренланд, највеће острво на свету које није континент, заузима стратешки значајну позицију у северном Атлантику и арктичком региону, што га чини трајно релевантним за безбедносну и геополитичку архитектуру евроатлантског и арктичког региона. Његова географска локација омогућава надзор кључних поморских праваца између Северне Америке и Европе, посебно ГИУК пролаз (Гренланд–Исланд–Уједињено Краљевство), који је деценијама препознат као зона од стратешког значаја за праћење кретања подморница, површинских бродова и других поморских јединица, са посебним фокусом на активности америчких и руских војних снага. Током Хладног рата, ГИУК пролаз је био централна тачка за детекцију совјетских подморница које су пролазиле у Атлантски океан, а његова важност опстаје и данас у контексту модерних надзорних операција морнарице и арктичке безбедности.

На Гренланду се налази америчка ваздухопловна база Тхуле, (данас Питуффик Спаце Басе), најсевернија војна инсталација Сједињених Држава и део система раног упозорења. База је опремљена радаром великог домета заснованом на технологији фазне решетке, који омогућава детекцију и праћење балистичких пројектила, као и надзор свемирских објеката у оквиру НОРАД Спаце Сурвеилланце Нетwорк, посебно оних у поларној орбити. Захваљујући свом географском положају, Тхуле омогућава континуирано прикупљање података о ваздушним, поморским и свемирским активностима у арктичком и северноатлантском простору. Ова комбинација локације и техничких капацитета чини базу важним чвориштем за анализу активности држава које делују у високо-северним географским ширинама.

Поред војне димензије, Гренланд располаже значајним природним ресурсима, укључујући налазишта руда гвожђа, никла, бакра, олова и ретких земних метала, као и потенцијалним резервама нафте и природног гаса у његовим територијалним водама. Иако су геолошки потенцијали значајни, експлоатација ових ресурса суочава се са низом ограничења, попут екстремних климатских услова, недовољно развијене инфраструктуре, високих трошкова вађења и строгих еколошких прописа. У условима растуће глобалне потражње за стратешким сировинама и енергентима, Гренланд постаје део ширег арктичког геополитичког надметања, у којем се преплићу економски и политички интереси Сједињених Америчких Држава, Кине, Русије и других актера.

Правно гледано Гренланд је аутономни део Краљевине Данске. Локална влада управља образовањем, здравством, унутрашњим ресурсима и инфраструктуром, док Данска контролише спољну политику и одбрану. Данска не може једнострано пренети суверенитет без сагласности Гренланда, а локално становништво готово сигурно не би прихватило промене које би ограничиле њихов политички, културни или економски идентитет. Гренланд је кроз историју прошао кроз различите облике колонијалне и аутономне управе: од 1721. године као данска колонија, преко ограничене аутономије 1979. године, до проширења надлежности 2009. године, када локална влада добија контролу над већином унутрашњих ресурса и привредних активности. Ове промене показују трајну осетљивост Гренланђана на сваку промену политичког режима или суверенитета, што ограничава било какве радикалне иницијативе трећих држава.

У том контексту, недавни контакти и састанци представника Сједињених Америчких Држава и Краљевине Данске у Вашингтону додатно су потврдили осетљивост питања Гренланда у савременим стратешким разматрањима. Иако су амерички безбедносни и геополитички интереси у арктичком региону јасно артикулисани, данска и гренландска страна су током ових разговора поновиле став о очувању постојећег институционалног и сувереног оквира. Ови дипломатски контакти нису резултирали променом формалног статуса Гренланда, али указују на интензивирање политичког и безбедносног дијалога у региону чија стратешка вредност наставља да расте.

Међутим, домет оваквих билатералних контаката ограничен је ширим међународним правним и савезничким оквиром у којем се питање Гренланда разматра. У том ширем оквиру ситуацију додатно компликују савезништва, правне норме и односи великих сила. Иако су САД и Данска савезници унутар НАТО-а, савезништво не значи да територија једне чланице може бити купљена или једнострано пренета другој држави. Било какав покушај формалног присвајања Гренланда створио би преседане који би могли дестабилизовати савезништва и изазвати правне и политичке контроверзе. Чланство Данске у НАТО-у имплицира колективну одбрану, а унилатерални амерички потез према Гренланду потенцијално би довео САД у сукоб са сопственим партнерима. Поред тога, Русија и Кина прате ситуацију у Арктику и сваки унилатерални амерички потез могли би користити као изговор за јачање сопствене војне и политичке присутности, што додатно повећава геополитичку осетљивост региона.

Унутар оваквог оквира, САД немају могућност формалног присвајања Гренланда, али могу остваривати своје стратешке интересе кроз друге механизме. Практичне опције САД не укључују формалну „куповину“ Гренланда, већ се политика заснива на стратешком партнерству које обухвата јачање и модернизацију базе Тхуле, укључујући радар и комуникационе системе, инвестиције у инфраструктуру, рударске пројекте, енергију и транспорт, што омогућава контролу приступа ресурсима и обликовање локалних одлука, као и дугорочне споразуме о сарадњи са Гренландом и Данском, који легално омогућавају америчко присуство у региону, док се паралелно користе сателитске и комуникационе технологије за континуирани надзор далекосеверних комуникационих и транспортних рута.

Овај приступ омогућава САД да балансирају своје стратешке интересе са међународним нормама и савезништвима, одржавају политички легитимитет и избегавају правни или дипломатски конфликт. Практично, ово даје САД контролу над ресурсима и војном позицијом у региону, без изазивања отворене кризе или преседана који би могао дестабилизовати Арктик.

Закључно, Гренланд је место где се сударају интереси великих сила, локалне аутономије и међународног права, али ни једна од страна не може једноставно „преузети контролу“. Амерички интерес остаје реалан, али ограничен, док Гренланд, са својим ресурсима и геополитичким положајем, наставља да поставља питање граница моћи и компромиса. Колико далеко ће Сједињене Америчке Државе и други актери моћи да иду у остваривању својих стратешких циљева, а да притом очувају међународне норме и стабилност региона, остаје отворено – и у томе лежи прави изазов савремене арктичке геополитике.