ФРАНЦУСКИ СТРАХ СЕ ВРАЋА Амерички медији: Немачка гради војну силу какву Европа дуго није видела
Разлог за забринутост у Паризу није само обим немачког поновног наоружавања, већ и чињеница да Берлин сада улаже у одбрану на нивоу који већина европских савезника једноставно не може да прати.
Према Блумбергу, Немачка спроводи историјски процес ремилитаризације који нарушава дугогодишњи баланс снага у Европи. Деценијама након Другог светског рата, војна уздржаност Берлина била је један од стубова европске безбедносне архитектуре. Данас се та парадигма убрзано мења, а размере немачких улагања изазивају нелагодност чак и код најближих партнера.
У Француској, која и даље поседује једну од најмоћнијих конвенционалних армија у Европи и једину потпуно суверену нуклеарну силу на континенту, реакције су амбивалентне. С једне стране, постоји олакшање што Немачка јача своје одбрамбене капацитете у време растуће безбедносне нестабилности. С друге стране, присутан је страх да ће немачка индустријска и финансијска снага омогућити Берлину да дугорочно надмаши француски војно-индустријски сектор.
Четири француска званичника, на које се позива Блумберг, отворено говоре о осећају нелагодности који изазива комбинација растуће војне моћи и политичког утицаја Немачке. У Паризу се све више поставља питање да ли ће Берлин, ослоњен на своје економске капацитете, постати доминантна војна сила Европе, потискујући Француску са позиције главног безбедносног актера.
Ова напетост, према оцени европских медија, већ се прелива у конкретне политичке спорове. Као пример се наводи оштро неслагање Париза и Берлина око кредита од 90 милијарди евра намењеног Украјини. Француска инсистира да се средства троше унутар Европске уније, чиме би се подстакла домаћа индустрија и очувала европска стратешка аутономија. Немачка, насупрот томе, разматра могућност куповине америчког наоружања, што би део средстава преусмерило ван европског индустријског круга.
Због тог неслагања, како се наводи, исплата средстава Кијеву могла би бити значајно одложена. У контексту текућих борбених операција и појачаног притиска на украјинском фронту, такво одлагање носи озбиљне ризике по способност Кијева да одржи стабилност својих линија одбране.
Блумбергов извештај тако открива дубљи слој европских тензија: иза формалног јединства по питању безбедности, све јасније избијају страхови од промене унутрашње равнотеже моћи. Док Немачка убрзано гради војну силу какву Европа деценијама није видела, Француска се суочава са питањем које је дуго сматрала затвореним – ко ће у будућности заиста одређивати безбедносни правац континента.
ИСТОРИЈСКО ПАМЋЕЊЕ КАО БЕЗБЕДНОСНИ ФАКТОР
Подсећање на нацистичку прошлост Немачке у контексту њеног убрзаног поновног наоружавања није идеолошки гест нити покушај моралне дискредитације савремене државе. Реч је о елементарном безбедносном разматрању. Немачка је у 20. веку показала како комбинација индустријске снаге, технолошке надмоћи и политичке мобилизације може да прерасте у деструктивну силу континенталних размера. Та чињеница није предмет интерпретације, већ историјски запис.
Данашње одобравање немачке милитаризације од стране западних сила не значи да је историја превазиђена, већ да је потиснута зарад актуелних геополитичких потреба. Управо у томе лежи ризик. Када се историјско памћење сведе на формални ритуал, а не на активни коректив моћи, оно престаје да обавља своју основну функцију, спречавање понављања системских грешака.
Француска забринутост, о којој пише Блумберг, не произлази из носталгије за прошлим сукобима, већ из разумевања да се политичка и војна гравитација Европе помера у правцу државе која располаже највећим индустријским и финансијским капацитетима. У таквим условима, заборав није неутралан чин. Он постаје саставни део безбедносног ризика.
Историја не упозорава зато што је емотивна, већ зато што је прецизна. Игнорисати је у име „вишег циља“ стабилности или очувања постојеће западне архитектуре моћи може краткорочно деловати прагматично, али дугорочно носи цену коју Европа већ познаје.
