В. Коларић: Наше елите су недорасле актуелном тренутку
Живимо у свету брзих и половичних информација, у коме истина тешко налази пут до обичног човека. Функционишемо колективно (глобално) у системима у којима се према личној мисли „елите“ односе као према јереси. У таквом систему, национално свесни, образовани и начитани људи, представљају неку врсту пророка чије нас речи једине још држе у реалности и одвајају од тоталног лудила.
У пустињи лажи и заглупљујућег садржаја, текстови и анализе Владимира Коларића издвајају се као оазе реалности, надахнућа и наде. Имали смо ту част да 2026. годину почнемо опширним разговором са др Коларићем, који је по својој струци и професији теоретичар уметности, писац и аналитичар, али чија делатност сеже у све поре нашег друштвено-политичког живота.
У једном од својих последњих текстова подробно сте анализирали питање суверенизма, односно питање какав је суверенизам данас могућ и колико заправо такозвани технолошки напредак утиче на суверенизам народа и држава. Да ли је по Вашем мишљену суверенизам једног народа, државе, једне заједнице везан за лични суверенизам и лични интегритет и да ли је он уопште могућ без тог личног увида сваког појединца?
– Ово је одлично питање, у многоме суштинско. Сувереност се и даље везује за националну државу, односно релативну самосталност државних власти да воде политику за коју сматрају да је од националног интереса, односа од интереса на безбедност, стабилност и развојност своје државе. А такође и за способност, право и могућност народа да бира политичко руководство и учествује у политичком процесу од интереса за сопствено благостање.
Историјски, те идеје на којима је утемељен концепт националне државе, развијале су се истовремено са утврђивањем концепта аутономног појединца. Аутономни појединац је у неку руку синоним за грађанина, односно индивидуу са политичком и друштвеном свешћу и капацитетима за друштвено и политичко, односно јавно и институционално деловање. Проблем суверености је данас исти као и проблем националне државе и аутономног појединца, што су категорије које немају некадашњу вредност.
Већ дуго се национална држава растаче, јер има све мање институционалних механизама да реално контролише и артикулише сопствене интересе. Она или слаби или се све више претвара у инкубатор, односно покриће за процесе који се тичу мобилизације што ширих сегмената друштва за будућа искушења, што ратна што економска.
Суштина данашњих „културних ратова“ на Западу се пре свега тиче начина како легитимизовати и за што већи број грађана учинити прихватљивим интересе центара моћи који би да постану доминантни на глобалном плану. Да ли кроз мобилизацију мањинских група лојалнијих наднационалним начелима него својој држави и народу, рачунајући да ће они бити заинтересовани да чувају баш такав поредак који им нуди достигнута или обећана „права и слободе“ или повратком на неку врсту националне мобилизације, односно враћањем на неки облик традиционалних идентитетских координата.
У оба случаја институционалност, а самим тим и улога концепта аутономног појединца ће бити све мања. Избор између тога да будете „топовско месо“ или „биомаса“ није посебно привлачан за неког ко држи до слободе и аутономије личности.
Дивљачко хапшење Мадура показало је сву дубину лицемерја Запада и наших западњачких американофила и еврофила који су и даље у кутлурним и образовним институцијама врло моћни. Неке информације говоре да је хапшење Мадура заправо лична освета Трампа према човеку који је сарађивао са ЦИА-ом и штампао листиће како би се омогућила победа Бајдена на претходним изборима. Колико је у том замешатељству и општем галиматијасу које води у обесмишљавању постојећих међународних односа важно упорно говорити истину, пре свега у Србији, која је толико пропатила од Запада, а сада живи по западној кутлурној и образовној матрици?
– Ми нисмо смели да имамо никакве илузије о правој природи политике Запада. Свака прича о међународном праву и начелима међународних односа је замајавање. Ово што је сада урађено није ни у чему различито од онога што Америка ради од кад је ступила на међунродну сцену, заправо још од 19. века, када је интервенисала у Панами у заштити интереса приватних копанија (ко не зна, нека чита у A People’s History of the US Хауарда Зина, то је макар класика). Трампова администрација то можда ради огољеније, без рукавица, сировијом и експлицитнијом реториком, него досадашње, чак и републиканске администрације.
Али то што они раде је усмерено против делова структура у самој Америци, а тачније делова глобалних структура које садашња америчка администрација види као конкуренте. Ради се заправо о унутрашњем обрачуну политичких, економских и безбедносних елита на политичком Западу, а обесмишљавање постојећих међународних односа, па и политичког процеса у целини, служи само да се уздрмају полуге којима су раније доминантне елите репродуковале своју моћ, као и стварање хаоса који ће повећати услове за планирану трансформацију елита.
То је занимљива тема и ми одавде све то треба да пратимо, али веома суздржано, знајући да то није наша игра (и „нису наши мајмуни“, што би рекли Американци). Оно што је нама неопходно су елите ослобођене илузија и тоталне зависности од западних центара моћи и рад на што већој самосталности у времену које долази. То неће ићи брзо и лако и неизвесно је како ће се завршити, али добро је знати ко вам је непријатељ. Можда ћете морати да сарађујете са њим, да му се покоравате, али док знате ко вам је непријатељ, имате неке шансе.
На пример, наша елита мора да разуме концепте типа „мрачног просветитељства“, Трамповог и Венсовог сарадника Кертиса Јарвина, али треба да се чува њихове заводљивости. Такође, треба да познаје и генезу идеја „нове деснице“ која Јарвина везује са Дугином, али тако да не доносимо преурањене закључке и избегнемо да у једном тренутку будемо изненађени и затечени развојем ситуације и неспособни да пратимо и идеје и читамо знакове којима се данас комуницира.
Елите морају бити способне да разумеју доминантне идеје свог времена, да партиципирају у његовој идеосфери, што са нашим елитама углавном није случај и што је наш највећи проблем, због ког се, између осталог, делимо око бесмислица. Значи, битно је умети читати, а онда и знати шта са тим прочитаним. А читање момента у ком се налазимо захтева ванредне компетенције и изузетну концентрацију и опрез. Свакако, и храброст да се оно што се прочита не потисне пред утешнијом илузијом.
Колико је Српска црква важна за фомирање, односно враћање правих културних образаца код нас? Да ли мислите да се црквени великодостојници понашају превише комфорно, нежелићи да преузму одговорност? Чини се да црква гласно ћути о ономе што се дешава нашем наорду на Косову и Метохији о чему говори и само симболично помињање Косова у Божићној посланици.
– Црква срећом није само клир, а још мање њена актуелна „администрација“. Стиче се утисак да се тзв „врх Цркве“, што више говори о слободи од политике, заправо све зависнији од ње. Али, без обзира на лутања, па и упитне интелектуалне и моралне квалитете многих који заступају Цркву данас, треба бити опрезан, имајући у виду да је управо СПЦ један од основних мета хибридног рата против наше земље и народа.
Хибридно деловање по правилу није лако детектовати и дешифровати и лако му је подлећи, пошто често рачуна на часне побуде и оправдано незадовољство грађана, или у овом случају верника. Стратези и оперативци оваквих дејстава често апелују на патриотска, верска или неспорно морална осећања код људи и своје деловање често облаче у часним и родољубивим људима прихватљиво рухо.
Зато треба бити веома опрезан, а што се црквене „администрације“ тиче, можда би требало да поради на квалитету и способностима људи који јавно заступају њихове ставове, као и на адекватијој артикулацији тих ставова. А, најважније је да сви верујући, било лаици било клирици, раде на себи, што активније учествујући у црквеном животу, са што је могуће више смирења, а мање осуђивања.
Владика Иринеј Буловић је рекао да Србија мора бити неутрална војно, али да се духовно мора определити за правду и иситну коју, јасно је свима, сада персонификује Руска црква. С друге стране у већ поменутој Божићној посланици се говори о мултиполарном свету где велике силе уцењују мале државе на свакакав начин, па и сировинама, што може бити јасна алузија на ситуацију са НИС-ом. Колико овакве контрадикторности унутар цркве могу бити штетне за народ и државу?
– Независно од ставова митрополита Иринеја, декларативна стратегија наше државе је и даље војна неутралност и она је и даље нужност, само је питање до када ће бити одржива, што не зависи само од нас, односно најмање зависи од нас. Реално, војна неутралност за једне представља само маску за фактичку сарадњу са НАТО, која дубински инфилтрира наше безбедносне и администрацијске структуре, док је за друге начин да се избегне пуна интеграције у структуре ове алијансе, што би имало консеквенце на наш однос према Русији, а самим тим и на наше унутрашње прилике.
Залагање за мултиполарност, иначе, не мора бити у супротности са опредељењем наше државе ка некој од сила. Мултиполарност би управо требало да подразумева право суверених држава да бирају савезништва. Наравно, то је само илузуја, а све што се овде данас јавно говори је у основи куповина времена, некада умешнија, некада не. Ми ћемо се ради соптвеног осптанка пре или касније морати определити за што је могуће чвршћу сарадњу, чак савезништво са Русијом. Али, то време није тако близу, како би неки волели.
Отуда и контрадиктотности и неодлучности у деловању наших државних или црквених елита. Оне су као такве разумљиве, а оно са чим треба бити опрезан је покушај да се разлучи шта је од тога политичка нужност, а шта интерес поједница и група које служе нечијим интересима. То је наша главна недоумица у овом тренутку и она умногоме одређује наш однос према ситуацији у којој се налазимо, па и самом нашем односу према ономе што нам се догађа и његовом именовању.
Српски народ и поред вишевековног ропства није изгубио колективни ген породичног задругарства. Ипак, изгледа да оно што нису успели Турци, Немци, Аустријанци успевају да ураде глобалне корпорације. Корпорације су на Западу већ увеле народе у дигитално ропство и донекле живот сличан Орлвеовој 1984 или Хакслијевом делу Врли нови свет. Како се одбранити од дигиталног ропства и да ли је одбрана уопште могућа?
– Технологија неће нестати и све ће то ићи својим путем, у смеру све већег прожимања нашег живота њоме, односно ка све већој контроли од стране технологије, а заправо оних који њом управљају над нама. Највећи изазов суверености, и појединаца и држава и народа, је управо немогућност суверене контроле над технолошким ресурсима. Технологија нипошто није неутрална и њом се и даље управља са Запада.
Изазов земаља које би желеле да се супротставе доминацији Запада је, не само у развоју технологије, него и управљању њоме, што укључије и контролу сировина потребних за њено произвођење. Запад је и даље информационо доминантан, али то у ери ратова постаје све мање битно, односно више нема онај значај који има у мирнодопским временима.
Технологија не настаје и не одржава се у вакууму, и време ради за оне који имају демографске, сировиснке и институционалне ресурсе да ту технологију производе, одржавају и усавршавају. Рекло би се да Запад већ одавно стагнира у том смислу, Будућност нашег света већ обликују ратови, а они нису само технологије, чак ни у нашем добу, већ људски и сировински ресурси, а пре свега вредности, односно оно што мотивише и усмерава људско деловање и људске изборе.
Ваша докторска теза о филму и књижевности, односно о трансформацији књижевног текста Достојевског у филмовима Живојина Павловића, изгледа данас актуелнија него у време када сте тезу радили, као што је и Достојевски увек актуелан. Како бисте оценили данас српски филм и да ли он, мислим пре свега на префикс „српски“, уопште постоји?
– Достојевски је увек актуелан и то се увек изнова потврђује, као да нам нуди одговор на свако питање које искрсне пред нама. Или тачније, да на све што искрсне може да постави права питања, да све доведе у питање, да нас продрма. Наш филм зависи од производних околности, које су све само не лаке, јер у малој земљи каква је наша не можете имати ни тржиште које ће производњу филма учинити исплативом, ни довољне буџетске капацитете којима би се финансирала или суфинансирала домаћа продукција.
Чак и европски фондови, на које многе овдашње филмаџије највише рачунају, имају неизвесну будућност, јер водеће европске државе своје ресусре усмеравају на наоружавање, а од индустрије забаве их највише интересује гејминг, тако да ће за филм бити све мање места.
За САД филм и даље може да игра улогу средства „меке моћи“, телевизијске серије још више, при чему и даље има комерцијални капацитет, док су европске земље ту битку одавно изгубиле, а чини се и да то коначно схватају. Напросто, фестивали и фондови попут Еуроимажа много коштају, а немају практично никакав утицај на међународној сцени, па чак ни на обликовање свести сопствених народа, јер је идеологија коју су заступали деценијама дефинитивно поражена.
Судбина наше филмске продукције ће зависити од тога како ће се у времену које долази устројити овдашњи производни систем, под условом да уопште опстане.
У анализи серије Тврђава и претходној анализи о службама у српском филму, објаснили сте колико су филмски аутори односно сценаристи и редитељи опчињени значајем и деловањем безбедносних структура. У тој опчињености се увек суочавамо са већ устаљеним предрасудама о деведесетима и српској кривици. Колико ће такав наметнути и површни наратив у српском филму трајати?
– Многе ствари се раде по инерцији, тим пре што су наши филмски редитељи, сценаристи и продуценти идеолошки углавном неписмени, што је већи проблем нашег филма од иначе слабог занатског и техничког нивоа. Он често несвесно репродукују одређене матрице или нуде неке некохерентне конструкције које им се чине као алтернативе. Али, чим се нешто репродукује, значи да је једном успостављено.
Напоменимо при томе да је доминантни наратив којим се српски филмови односе према нашој историјској стварности и политичком и идеолошком контексту претходних деценија установљен деведесетих, док смо још били изоловани, односно пре него што је одређени идеолошки наратив постао обавезујући да би оно што радите било институционално подржано, па чак и уопште произведено. Ипак, било је извесних искорака и покушаја да се изађе из задатих матрица и то охрабрује, тим пре што се мења глобални контекст, што треба искористити. Али, то можемо учинити само ако успемо да одржимо функционалан систем производње играних садржаја.
Како данас гледате на Слободана Милошевића, имајућу у виду сада његово чувено и за многе пророчко обраћање 2. октобра 2000. године? Да ли се можда слажете са ставом његових поштовалаца да ће поуздан знак да је Србија слободна земља, бити тек када се бившем председнику Србије и СРЈ, буду подизали споменици (као на пример у Москви) и давале имена улица?
– Данас, свакако лакше него онда, увиђамо сложеност ситуације у којој се наша земља налазила деведесетих и изазова пред којима се налазило тадашње руководство. Као што више знамо и о свему што је претходило, односно страховито ниском интелектуалном, политичком и етичком нивоу руководилаца српског порекла у социјалистичкој Југославији, посебно руководства СР Србије, што и оправдава макар почетни оптимизам према Милошевићу и његовом кругу.
Он је свакако значајна историјска фигура и треба се озбиљно посветити истраживању његове улоге у нашој политици и друштву. У поређењу са оним што следи и о чудовиштима и костурима из ормара који све више израњају испод, одавно већ не претерано заводљиве маске западног света, Милошевићеве слабости и грешке, па и „греси“, чиниће нам се све мањима, а и све разумљивијима.
Ви сте рођени у Лозници, из Вуковог сте краја. Ми Лесковчани с друге стране због његове језичке реформе, као и цео југ Србије, имамо комплекс којег смо постали свесни и којег смо почели да се ослобађамо тек последњих година. Многи кажу да није случајно што је у српским школама од 1945. поред Титове била дозвољена још само његова слика. Сада у јавност излазе и подаци о томе да је за личне потребе продавао значајне списе из српских манастира. Како гледате на улогу Вука Караџића у нашој историји?
– Контроверзе око Вука постоје и постојаће, али је јасно да се никад нећемо вратити у време пре реформи које је увео. Колико год нам се чинило разумним враћање „дебелог јер“ ради превладавање разлике између ијекавског и екавског изговора, оно је сасвим мало вероватно. Важно је да данас постоји свест о значају нашег средњовековног наслеђа и миленијумском континуитету српске културе, па и писмености, упркос дисконтинуитетима и реформама попут оне Вукове.
Дискусија око Вукове улоге у нашој историји и култури треба да остане жива, али тако да буде продуктивна, а не да се сведе на идеолошки панфлетизам и ресантиман било које врсте. Слично важи и за Доситеја, те не треба некритички узимати ни занимљиву и утицајну максиму Владимира Вујића о дихотомији између Светог Саве и Доситеја, односно уласку у манастир једног, а изласку из манастира другог, као два дистинктивна, па и апсолутно конфронтирана пола наше културе. Укратко, потребан нам је озбиљан дијалог о свему ономе на чему почивају наша култура, идентитет и заједништво, а не препуцавање и жеља за „искључивањем“ неистомишљеника. Ми смо богата и сложена култура и за много тога има места.
И за крај, да ли сте до сада били у Лесковцу и колико знате о историји и традицији нашег краја?
– Нисам био, нажалост. Иначе, један од интересантних домаћих репера је Дyзе, па и то је један од ликова савременог Лесковца, који не треба потцењивати.
Интервју за портал „Лесковачке приче“ водио Вук Цонић
Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Лесковачке приче
Насловна фотографија: Нови Стандард
