Владимир Умељић: БУЂЕЊЕ И ВАСКРСАВАЊЕ ИЛИ „СВИЊА ГУСКИ НИЈЕ ДРУГ“

Један књижевник је једном рекао, да се буђење после проспаване ноћи условно може посматрати као слабачки и минијатурни одблесак васкрсавања, не наравно у есхатолошком смислу, већ у смислу враћања свесном поимању овоземаљског живљења, повратку осећаја да се учествује у стварности.

А да су снови који, како је наука утврдила, сваке ноћи долазе иако их ми у следственом будном стању не увек задржавамо у сећању, одблесак, ехо доживљавања дотадашњег живота, како га је подсвест архивирала.

Шта ли су сањале, какве ноћне море су похађале геноцидне убице у време Србоцида хрватске државе 1941-1945, као и Самударипена над Ромима и Холокауста над Јеврејима?

А њихово буђење сасвим сигурно није било васкрсавање, већ је могло да буде само прелазак из ноћне у дневну мору. Овде једно сведочанство о томе (Извор: Вечерње новости / Интермагазин, Слободна Херцеговина).

Да се не заборави.

Пре тога само кратко појашњење питања – докле увек изнова износити у (научну и) општу јавност ову трагичну и врло мучну тематику, која је без сумње оптерећујућа како за читаоце, тако свакако и за аутора, јер она се бави усудом страдања невиних и беспомоћних геноцидних жртава, мушкараца, жена и деце, као и црним психичким безданима њихових обездушених џелата?

Нешто, што сасвим сигурно не доприноси опуштању и смирености, добром расположењу и одмору. Напротив. Но постоје ствари, ситуације и догађања у животу, што сваки човек зна, који захтевају да се одговорност постави изнад свих личних интереса и потреба, жеља и снова.

И то је наиме и нажалост део стварности.

Јер геноцидне жртве су насилно, неупоредиво драстичније биле лишене свих својих личних интереса и потреба, жеља и снова. А општа одговорност диахроно постоји, јер тако нешто се увек може поновити и погодити свакога и свугде, свачију мајку, оца, брата, сестру, свачије дете.

Одговор је дакле једноставан, као прво мученичке жртве не смеју бити заборављене, а као друго, оваква сведочанства поткрепљују свест и снаже вољу да се неизоставно служи хуманистичком принципу: „Никад више!“.

У односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945. то приоритетно значи – докле год хрватске водеће елите релативизују и шта више поричу овај страшни злочин, односно докле год истина о њему није постала присутна у читавом свету.

А и потом се она мора заступати, чувати и бранити. Јер заборавити истину значи поништити је. И доњи текст је значи тежак, али у том смислу и у тој функцији важан, неизбежан.

Признајем, велико је искушење овде уводно додати: „За децу и младе до 16 година забрањено“, али то би био узалудни труд, јер у данас општевладајућем неолиберализму је све дозвољено, од најтананијих, најузвишенијих осећања па до слеђења најнижим инстинктима.

То је ново схватање „слободе“, која сматра нормалним да целебрира и апсурде – емпатију према безобзирности, благонаклоност према злонамернима, љубав према мржњи, подршку верника богомрсцима, склоност „демократа“ ка аутократији, толеранцију нетолеранције. Игнорисање злочина геноцида.

Овде, као одраз једног сасвим другачијег, много старијег поимања слободе и услед намере да се подари глас жртвама, којима је он био намах одузет, једно од многобројних историјских сведочанстава о Србоциду хрватске државе 1941-1945:

„Командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.
„Кад сам ушао у собу“, прича др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.“

„На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. ‘А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом’, рекао је.

„У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?’ ‘Знам’, одговорих му кратко.

После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.’
‘Што могнем, учинит ћу’.
Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.
‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.’
Затим је испрекидано и неуједначено наставио:
‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.’
Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
‘Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.’

„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

„Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

‘Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.’

‘Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.’

„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

‘Сад знаш све. Можеш ићи’!“

Овде није место за бављење психограмом овог патолошког убице и њему сличних, потрудити нпр. Сигмунда Фројда и једну варијанту његове тезе о „зависти због недостатка фалуса“, односно о (узалудним) покушајима да се недостатак једног потентног мушког органа некако надокнади, овде конкретно камом или „србосјеком“.

Данас ту улогу имају златни Ролекс, металик Порше, цигара Давидов 2 за 6.000 евра…

Али овде је тема људско Зло, са великим „З“, и његова перцепција у нашем времену. Фрковић је, наиме, био једна саставна и само извршна микрочестица тога, мада врло патогена, прижељна и са одговарајуће стравичним резултатима свог смртоносног иживљавања.

Још једном, мучно је и врло тешко подношљиво већ само читати о оваквим сатанским, умоболним и садистичким оргијама зла, но као прво мученичке жртве, Свети Вукашин Клепачки и сви његови сапатници, не смеју бити заборављени, а као друго, оваква сведочанства поткрепљују свест и снаже вољу да се неизоставно служи хуманистичком принципу:

„Никад више!“.

Па да ли се жртва звала Вукашин, Сара или Чаруга а џелат Анте, Хасан или Адолф.

Но у нашем времену се мора диференцирати у односу на процену, шта је подношљиво а шта не, јер нпр. холивудски филмски хит „Ћутање јагањаца“ (The Silence of the Lambs), према истоименом роману Ричарда Хариса, добио је 1992. пет Оскара и донео својим творцима добит од 273.000.000 долара, од тога само у Северној Америци 131.000.000.

А ту радњу перцепирати је заиста тешко.

Јер Харис је у једном од тих романа у наставцима, поред осталог, детаљно описао како његов главни лик, лекар др Ханибал Лектер, угошћава жену, коју жели да добије у кревет, сервирајући јој танке режњеве људског мозга у укусном сосу, које одсеца са живог, везаног и само локално анестезираног човека иза свиленог паравана у цветном дезену, све праћено пробраним винима и предивном класичном музиком.

А жртва је, како су се у остатку мозга кидале и уништавале синапсе и један за другим гасили регулаторни центри, све беспомоћније и бесмисленије мрмљала, врскала, кркљала, замуцкивала, ретардирала ка раном детињству.

Жељена жена једе, пије и чека на следећи корак завођења.

Врло сликовито, пластично, упечатљиво, уз несумњиво добро познавање анатомије и физиологије човековог централног нервног система. Морао је, значи, да је за саветнике имао потковане медицинаре, јер је све изузетно професионално, до крајности консеквентно исконструисано.

Ко је ту за жешће ужасавање?

Књижевник Ричард Харис, холивудски режисер Џонатан Дем, америчка филмска Академија за додељивање Оскара? Или милиони и милиони одушевљених читалаца и гледалаца, који су обогатили ауторе ове болесне људождерске перверзије?

Ту се значи слави и добрано наплаћује слични ужас, који су практиковали и услужници геноцидне хрватске државе 1941-1945, са сличном патолошком фантазијом, само што су холивудски ефекти технички много напреднији, рафиниранији. Тако да се једноставно намеће питање – са ким се ти многобројни конзументи „забавне индустрије“ при томе заправо идентификују?

Болесно друштво? Да, несумњиво.

Да ли и они одлазе увече у своје ноћне море и буде се да би се сусрели са дневним морама? Тешко, јер поразна чињеница је да су сви они, односно убедљива већина њих, по важећим критеријумима „нормални“ људи и да је тако нешто за њих „нормално“, то је „разбибрига, голицање маште и подстицање интелекта“.

Делотворно у смислу разбијања досаде и, будући да се тиме активира и тренира сопствени механизам размишљања, можда и у смислу некакве псеудо-езотеричне профилаксе деменције и Алцхајмерове болести, ко зна?

Они припадају огледалу и саставни су део, продукт и (парцијална) пројекција своје социјалне заједнице, наддржавне у културолошком смислу или да потрудимо једну актуелно омиљену флоскулу на Западу, они су део „међународне заједнице истих вредности“.

Шта би дакле од таквих било за очекивати, када би им се предочио стравични усуд Светог Вукашина? Згражање, гнушање, саосећање, захтев за правдом и санкционисањем нечувених злочина?

Или по могућству пре примедбе, да је сценарио извештачен, осветљење лоше, ефекти неумешни и застарели, режија аматерски пренепрегнута, да нема добрих вина и одговарајуће драматичне музике?

Да то није ни за једног, а камоли за пет Оскара!

Тешко дакле да би схватили дубоко људску димензију ове трагедије дословце космичких димензија, иако у мајушном микрокосмосу једне пакла достојне ситуације, у Јасеновцу, када жртва надмоћно побеђује џелата показујући му искључиво своју људскост, подижући му огледало духа до висине очију и показујући му да жали његову ишчезлу, у злу потопљену и изгубљену душу.

Не, то није за Оскара, већ за светост.

Не би наравно ни из далека сви били такви безнадежни игноранти, али горе ословљени врло вероватно. Мада успут буди речено – тврдити да су људи на Западу, дакле по природи ствари припадници те „међународне заједнице истих вредности“, листом безосећајни и некритички или чак изопачени монструми, било би злонамерно и демагошко клеветање, врло неодговорно хушкање.

Другим речима, и на Западу итекако има нормалних људи, без знакова навода.

Било би недостојно тако нешто тврдити, поред осталог, и јер би то било врло слично оним унисоним тврдњама западних политичара и медија крајем 20. века, да су Срби само „ретардирани варвари, патолошки силоватељи, агресивни нацисто-фашисто-комунисти, људождери, децоубице и геноцидни злочинци“.

А ко би још пожелео да се изједначи са тим зломислиоцима, са таквим бестидним и бескрупулозним нељудима, достојним Хитлеровог министра пропаганде Јозефа Гебелса? Осим вероватно оних, који једу јагњеће печење или динстани свињски мозак у сосу од белог вина, јер их то асоцира на заводничког др Ханибала Лектера.

Али непревидиви јаз између политички, економски, религиозно, морално-етички, по традицији и менталитету различитих народа и социјалних заједница се у међувремену енормно продубио и проширио, тако да нпр. стара народна пословица са Сицилије: „Свиња гуски није друг“ експоненцијално добија на тежини.

А та горе апострофирана и дуготрајна, у морално-етичком погледу суновратна метаморфоза свести (за плашити је се – и подсвести) великог броја људи на Западу није и не може да буде узор, нешто чему би било пожељно тежити, већ напротив, то је нешто што се мора беспоштедно критиковати, одбацити и осудити.

Другим речима – колико смисла још има тежити заједништву дубоко разједињених?

Реч је наравно о тзв. европским интеграцијама, о приступу ЕУ, који српски политичари увек изнова заговарају, мада сам ја већ поодавно убеђења да ЕУ никада није имала нити има намеру да прими Србе у своје чланство.

Пре ће се то, по мени, десити чак и са (96% територијално и 99% културолошки азијском) Турском, која је иначе већ дуже од 26 година једна нова врста „дубоко замрзнутог“ ЕУ-кандидата са минималним, скоро никаквим изгледима да постане пуноправни члан.

Србија пак до сада чека „само“ 13 година. Уз то, данас се више него икада не зна како ће ЕУ у будућности изгледати, ако уопште опстане. Мада можда као алијанса бивших колонијалних сила Европе, са неколико омањих сателита из исте културолошке традиције, ко зна?

Сигурно, у прилог овог става српских политичара говоре рационални фактори економског, па и политичког карактера (већи маневарски простор и сл.), али против тога стоје традиција и менталитет, религиозни и пре свега морално-етички параметри, што уопште није за потцењивање, напротив.

Јер није у питању у тој класичној констелацији „велики/мали“ шта се ту очекује, ко би ту кога требало да (радикално) промени и прилагоди себи и да ли би то за нас заправо била превисока цена, дакле одустајање од самог себе.

Да се не би, не дао Бог, десило да наше буђење не буде више онај слабачки и минијатурни одблесак (овоземаљског) васкрсавања, у смислу враћања свесном поимању живљења, односно да (у екстремном случају) не почнемо да жалимо због чињенице, да Свети Вукашин није достојан холивудског Оскара, јер су визуелно-акустички ефекти примитивни, јер недостаје драматична музика, псеудо-еротски напон, као и скупа вина.

Па макар то чинили препуних стомака, преоптерећене јетре и у дизајнираној одећи. Можда и са златним Ролексом на руци.

Претерано? Тја, довољно је погледати како данас Влада Црне Горе у то име од вишевековног руског пријатеља, савезника и заштитника прави непријатеља, одриче се свог највећег сина у историји, Његоша, пузи пред хрватским уценама, великодушно толерише фанатично урлање хрватских навијача на својим фудбалским стадионима: „Убиј, убиј, убиј Србина!“ и сл.

Хоћемо ли и са њима у неку врсту нове заједнице, дакле неминовно и са неким новим Фрковићима, Зринушићима, Шипкама, Брекалима и Брзицама? Или је ипак препоручљиво да претходно барем узмемо у обзир, укључимо у размишљање народну пословицу са Сицилије:

„Свиња гуски није друг“?

И то је вредно разматрања у новој 2026. години.

Закључно и да би бар донекле ублажили мучност ове тематике, та народна мудрост се по аутору у сваком случају мора „политички коректно“схватити, као што неолиберализам прописује. Остаје дакле отворено, кога овде симболизује свиња а кога гуска, у сваком случају без намере да се ико вређа.

Наравно ни ове недужне животиње, које имају срећу да не познају нити неолиберализам, нити „политичку коректност“, нити злочин геноцида. А недужне, јер су се нашле у једном тексту, чија тема је људско Зло, са великим „З“, и његова перцепција у нашем времену.