ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Хоће ли бити националних уџбеника?

ЗАШТО СУ НАМ ПОТРЕБНИ НАЦИОНАЛНИ УЏБЕНИЦИ?

У нашем закону, уџбеник је дефинисан као „основно дидактички обликовано наставно средство, у било ком облику или медију, које се користи у образовно-васпитном раду у школи за стицање знања, вештина, формирање ставова, подстицање критичког размишљања, унапређења функционалног знања и развој интелектуалних и емоционалних карактеристика ученика и полазника, чији су садржаји утврђени планом и програмом наставе и учења и који је одобрен у складу са овим законом.“

Уџбеник је књига нормативног значаја, незаобилазна не само у учењу, него и у обликовању вредносног система младих људи. Треба да погледамо у своју прошлост да бисмо видели шта то значи, и шта значи кад немамо своје уџбенике.

Аустријски окупатор у Србији је имао, по историчару Андреју Митровићу, овакву просветну политику: „Настава је била потпуно политички и идеолошки обојена, па је ћирилица одстрањена из наставе, а деца су учила и писала само латиницом; ћирилица је била једино у употреби у верском делу наставе за православне ученике. Веома се пазило на то да уџбеници буду штампани латиницом (…) У средњим школама је било обавезно учење немачког и мађарског као мећусобно равноправних предмета, а од других страних језика предаван је само француски као алгернативан с латинским језиком и геометријом. Настава је била испуњена настојањима да се што више славе Хабзбурзи и њихова држава (…) Православна настава била је ограничена на учење извесног броја молитава, и то према избору и правилима која је саставила највиша верска установа царско-краљевске војске. У време кад је гувернер био гроф Салис, наставни кадар у основним школама чинили су аустроугарски подофицири, а изузетак су представљале само две учитељице.(…) Сходно полазишту о уношењу нових или коришћењу старих раздора међу балканским народима, власти су се трудиле да покажу пријатељске односе према албанском и муслиманском становништву“.

У идеолошком друштву тоталитарног типа циљ уџбеника је наметање идеолошких лажи као апсолутних истина ( која је, у ствари, само карикатура стварности ) као нечега што се подразумева. Рођен 1969, имао сам уџбенике на чијим првим странама је увек била Брозова слика ( рецимо, у уџбенику за Општетехничко смешио се самозвани маршал у радничком мантилу за стругом), а у читанци за први основне сачекала ме је прича Пентија Сарикоског, у којој свађу два првачића ( о томе у кога од њих са слике на зиду гледа друг Тито) учитељ разрешава премудро:“Децо, друг Тито гледа у све нас“.

Данашњи другосрбијански аутошовинизам оптужује србијанске уџбенике као генераторе мржње према другима. Тако је у анализи „Ратови деведесетих у уџбеницима историје у Србији“, који је објавила Иницијатива младих за људска права истакнуто да у данашњим уџбеницима историје „националистички митови постају основа наратива о херојском понашању српских снага током ратова у бившој Југославији, које ослобађају, али не освајају, чији су ратни злочинци хероји, а њихове жртве често представљене или као одговорне за своју патњу, или о њој лажу. У креирању овог приступа предњачи државно вођство, а учествују готово сви – државни и локални функционери, чланови владајућих партија, медији, ратни злочинци. У таквом контексту, овакви уџбеници заједно са осталим механизмима и актерима, васпитавају и образују младе као активне и агресивне противнике помирења базираног на признању злочина. На тај начин нове генерације се задржавају унутар националистичког дискурса, који национални понос и патриотизам не базира на истинољубивој интерпретацији сопствене прошлости, већ је мери спремношћу за одбрану графита и мурала посвећеним убицама по београдским фасадама, од фарбе и јаја.“

Ако знамо шта су у школству Србије радили аустроугарски окупатори, титоисти и шта нам желе другосрбијанци, време је да коначно имамо своје националне уџбенике.

ОПЕТ: ЗАШТО СУ НАМ ПОТРЕБНИ НАЦИОНАЛНИ УЏБЕНИЦИ?

Национални уџбеници су нам потребни да би се наша деца учила истину о себи и другима, при чему их та истина неће учити ни самомржњи, ни националној гордости, него својој правој мери. Ти уџбеници ће нас учити да никога не мрзимо, него да волимо своје.

Ако будемо имали националне уџбенике, моћи ћемо, између осталог, да читамо и ово.

Норвешки пуковник, Хенрик Аугуст Ангел ( 1861-1922), посматрач за време Балканских ратова, написао је књигу „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче“. Прво са чим се норвешки пуковник срео пре него што је кренуо на своје одредиште била је србофобична пропаганда Запада: Енглези су, каже он, на сав глас хвалили Турке као храбре војнике. Имали су лепу реч чак и за Бугаре, али Србе су називали кукавицама. Срби су, Ангел је то одмах приметио,били нешто сасвим друго. Како он сам каже:“То је мали народ који се,притиснут и згњечен између моћних суседа,најзад дигао,борио за живот,позвао под заставу све своје за оружје способне мушкарце, кренуо тако смело и без страха, тако хитро у сусрет својим старим непријатељима Турцима, да их је оборио,отерао; Срби су ишли из победе у победу,ослободили су Македонију након 500 година угњетавања, однели највећу победу на Куманову, победили су у тешкој бици крај Манастира, први су стигли у Солун, послали огромне топове на Адријанопољ и на јуриш заузели град, једним махом узели Албанију,били испред Скадра, наново кренули у битку са Бугарима, победили у једном од највећих сукоба народа у светској историји, оном на Брегалници“.

Норвешки посматрачи у српској војсци били су задивљени понашањем српске народне војске. Доктор Грен је свом земљаку Ангелу рекао:“Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали,никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. Доктор Шен, пуковски лекар,такође Норвежанин, и сам је сведочио:“/…/Међу нашим војницима је владала изваредна обична и војничка дисциплина;никад нисам видео да оскврнаве и једну турску џамију или да осрамоте иједну Туркињу./…/Ја нисам видео ни траг пијанчења или туче међу 30 хиљада људи колико је у то време било у Куманову и око њега“.

Ангел је нарочито оштро протестовао против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним „зверствима“ Срба. Он каже:“Срспки војници,српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље./…/Витешко поступање Срба са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно које показују Црногорци./…/У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво./…/Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника,ниједног неучтивог војника,ниједног бруталног војника.

С друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима:“Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Искубу( Скопљу,нап.В.Д.),војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин:очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе,удови преломљени и здробљени,жене распаране, деца набијена на кочеве“.

Хенрик Ангел је јунаштво Срба схватио као најдубљу верност смислу њихове народне историје. Један Норвежанинов саговорник из редова војника којима се дивио рекао му је,откривши тајну србског хероизма:“У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“.

Зато су нам потребни национални уџбеници: да знамо ко смо, шта смо, и куда идемо.

ХОЋЕ ЛИ БИТИ НАЦИОНАЛНИХ УЏБЕНИКА?

Са овом влашћу, неће бити националних уџбеника. Бар не правих.

Зашто?

Одговор даје академик Василије Крастић:“Један број научника различитог тематског профила је током 2022. године био ангажован да средствима Фондације „За српски народ и државу”, коју је основала Напредна странка на иницијативу председника Александра Вучића, организује међународни научни скуп о Јасеновцу. Та група колега замолила ме је да на том скупу учествујем једним излагањем. С идејом о скупу сам се сагласио и прихватио сам да будем један од референата. Предвиђено је да скуп буде одржан септембра 2022. године. Организатори скупа су с успехом привели крају читаву организацију. Позиви иностраним учесницима били су већ послати, али, увече уочи дана када је скуп требало да започне рад, појавио се на првом каналу телевизије Ефраим Зуроф, израелско-амерички историчар, директор Центра Симон Визентал, у Јерусалиму, познат као „Последњи ловац на нацисте”, и с екрана поручио да скуп о Јасеновцу не треба одржати зато што ће пореметити односе између Србије и Хрватске. Исте вечери јављено ми је да је скуп отказан и он до данас није одржан.

Овај догађај много говори не само о томе шта се све крије иза државног пројекта о смањивању броја српских жртава настрадалих у хрватском геноциду, него и о томе ко стоји иза тог пројекта и шта се њиме жели постићи. Јасно разобличава нечасну и неморалну работу око политичке трговине српским жртвама. Говори нам због чега наша Народна скупштина није била спремна да прихвати тзв. Смиљину резолуцију о дану геноцида. Он сведочи и о нашој држави, о њеној самосталности и независности, али и о актуелним политичарима, који, на захтев једног Зурофа, желе да брисањем српских жртава купе љубав оних који су над српским народом починили геноцид.“(1)

У сваком случају, наша борба за истину се може и мора наставити.
1. https://www.pecat.co.rs/2024/01/nauka-i-politika/

ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У „ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА“