
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Сукоб државе и грађана у Ботуну прераста у политичку кризу са потенцијалом да уздрма саму власт у Црној Гори. Према оцени Небојше Медојевића, примена силе над мештанима Зете отвара домино ефекат који може довести до изласка ДНП-а из власти и дестабилизације политичке сцене.
Догађаји у селу Ботун, на територији општине Зета, последњих дана јасно показују да је спор око изградње постројења за пречишћавање отпадних вода прерастао локални оквир и постао озбиљно политичко питање. Блокаде путева, присуство полиције, привођења грађана и онемогућавање слободног кретања становништва отворили су низ питања – од права на здраву животну средину до карактера саме власти у Црној Гори.
Према речима Небојше Медојевића, председника Покрета за промјене (ПзП), власт је у Ботуну одлучила да уместо дијалога примени силу, и то над људима који, како истиче, „нису повредили ниједан закон, већ се боре за своја уставна права, здравље своје деце и елементарну безбедност“.
Медојевић тврди да је полиција, по налогу власти, блокирала Ботун и Зету, вршила претресе кућа мештана и онемогућавала пролаз грађанима. Такви потези, према његовој оцени, додатно су подигли тензије и допринели ескалацији ситуације која је већ била на ивици сукоба.
„Ситуација је драматична и критична“, упозорава Медојевић, додајући да се примењује модел силе који, како каже, „у појединим сегментима превазилази чак и праксу бившег режима Мила Ђукановића према опозицији“.
Управо та паралела са претходним режимом снажно одјекује у јавности, јер је један од кључних аргумената садашње власти била тврдња да представља дисконтинуитет са старим методама управљања.
Посебну политичку тежину ситуацији даје најава Милана Кнежевића, лидера Демократске народне партије (ДНП), да би његова странка могла изаћи из власти након Нове године. Медојевић сматра да је та одлука практично већ донета и да ће имати озбиљне последице по стабилност владајуће коалиције.
Према његовој процени, излазак ДНП-а из власти у Подгорици и на државном нивоу ставља коалиционог партнера, председника Скупштине Андрију Мандића, пред тежак избор: остати уз извршну власт или стати уз бираче који, како Медојевић тврди, све отвореније подржавају ставове Милана Кнежевића.
У том контексту, Ботун постаје симбол ширег сукоба унутар владајуће већине.
Медојевић упозорава да се криза не завршава на еколошком питању. Према његовим речима, Милан Кнежевић је најавио да ће након Нове године отворити читав низ идентитетских тема – од држављанства и језика, до измена Устава.
Таква агенда, оцењује Медојевић, неминовно носи озбиљне политичке последице, како за владу Милојка Спајића, тако и за коалиционе односе унутар парламентарне већине. Посебно указује да би разлаз између Кнежевића и Мандића отворио простор за рану политичку кампању пред изборе планиране за 2027. годину.
Једно од најосетљивијих питања је најава да би мештани Зете, заједно са Миланом Кнежевићем, могли механизацијом покушати да ослободе путеве у Ботуну које тренутно обезбеђује полиција.
„Ако дође до конфликта између грађана и полиције, то је црвена линија. После тога ништа више неће бити исто у Црној Гори“, упозорава Медојевић.
Такав сценарио, према његовој процени, директно би довео у питање опстанак актуелне власти и драматично променио политичку слику земље.
Посебно оштра критика упућена је премијеру Милојку Спајићу, за кога Медојевић тврди да показује одсуство политичке сензибилности према кризи у Зети. У тренутку када се ситуација заоштрава, Спајић, према најавама, путује у Беч, док се у његовој земљи продубљује сукоб између државе и грађана.
Такав потез, оцењује Медојевић, додатно удаљава премијера од реалних проблема грађана који су га, како каже, „у огромном проценту довели на власт“.
Ботун је, према овој анализи, постао огледало ширег проблема – начина на који власт реагује када се суочи са отпором одоздо. Уместо дијалога, прибегавање полицијским мерама створен је утисак да се одлуке намећу силом, а не консензусом.
Медојевић упозорава да би неуспех да се пронађе мирно политичко решење могао довести до изласка ДНП-а из власти и почетка отворене политичке борбе која би укључила и друге просрпске политичке актере у Црној Гори.
У завршници своје процене, Медојевић не искључује могућност да би евентуални политички блок окупљен око Милана Кнежевића могао рачунати на подршку ширег спектра актера, укључујући и Српску православну цркву у Црној Гори, али и на политичке везе Кнежевића са званичним Београдом.
Такав развој догађаја додатно компликује позицију Андрије Мандића, чији бирачи, према Медојевићевом мишљењу, све отвореније исказују симпатије према оштријем курсу који заступа Кнежевић.
Закључак који се намеће јесте да времена за неутралност више нема. Или ће власт зауставити радове и отворити простор за дијалог са грађанима Зете, или ће, како Медојевић упозорава, ући у фазу дубоке политичке кризе са непредвидивим последицама.
Ботун је тако постао много више од села на ободу Подгорице – постао је тест карактера власти и преломна тачка црногорске политике.