Даниловић: Ако већ морамо у ЕУ, ред је да питамо грађане – и да престанемо да се правдамо што говоримо српски

31.12.2025. - 9:16

Горан Даниловић, фото: ИН4С

Од оштре критике црногорске дипломатије и начина на који се води европски пут државе, преко односа са Хрватском и питања државног достојанства у условљавањима из Брисела, до шире геополитичке слике свијета у ратовима и глобалним ломовима – у разговору са предсједником Уједињене Црне Горе, Гораном Даниловићем, за портал ИН4С отворене су теме које одређују садашњи и будући положај Црне Горе. Даниловић говори о ЕУ као нужности, али и као процесу који не смије поништити националне интересе, о „црвеним линијама“ које држава не смије прећи, те о потреби да се европске интеграције престану доживљавати као једносмјерна улица. Посебан акценат стављен је на српско питање у Црној Гори – положај српског језика, идентитетска права и одговорност самог народа за сопствени опстанак – као и на улогу Уједињене Црне Горе, странке која, између власти и опозиције, инсистира на принципијелности, уједињењу и политици која не бјежи од цијене коју такви ставови носе.

Како оцјењујете рад црногорске дипломатије у посљедњих пет година?

Ко нас је клео није дангубио. Министар Ибрахимовић (Ервин Ибрахимовић, шеф дипломатије и предсједник Бошњачке странке, прим.аут.) је крупан политички промашај. То што је одлучио да не говори често не значи да је мудар – прије ће бити да не зна шта да каже.

Спајић (Милојко Спајић, предсједник Владе Црне Горе и предсједник Покрета Европа сад, прим.аут.) је направио грешку када је у реконструкцији Владе, одузео министарство Ивановићу и додијелио га Ибрахимовићу. Он нема дипломатског искуства уопште. Имам осјећај да се ослања на интуицију, а то је погубно. На сву срећу, надајмо се да не може нанијети непоправљиву штету, али његови потези према Хрватској угрожавају ту наду. Министар спољних послова нема право на личне политике, а он покушава управо то – крупне ствари рјешава седницима.

Наш сусједн, чланица ЕУ – Хрватска отворено условљава црногорски ЕУ пут билатералним питањима. Да ли власт у Подгорици има адекватан одговор на такву политику? Да ли Црна Гора показује довољно државног достојанства у односима са Загребом?

Одговор је дијелом и у првом питању. Што се будемо више повлачили пред Пленковићем проћи ћемо горе. Никога не можеш учити достојанству – или га имаш или га немаш.

Шта би, по вама, требало да буде црвена линија испод које Црна Гора не смије ићи у преговорима са чланицама ЕУ?

Чланство не смије бити плаћено Превлаком или „Јадраном“. Ако бисмо то дали сјутра идуће године бисмо дали и што се не тражи.

Европска унија се суочава са унутрашњим кризама и растућим тензијама. Да ли је ЕУ и даље реална и пожељна перспектива за Црну Гору?

Нажалост, Црна Гора одавно нема алтернативу јер је тридесетогодишња власт оставила да буде европско сироче. Ми смо зависни од ЕУ, али нова власт мора подићи главу и себи и Црној Гори. Ако већ морамо у ЕУ онда то треба и рећи и саопштити јасно шта ћемо тим морањем добити, а шта трајно изгубити. Наша једина нада је у томе што и овакви требамо Бриселу, знају то и грађани. Ако је већ тако треба то и искористити. Треба питати грађане на референдуму желе ли пуноправно чланство у ЕУ или не. Не сумњам да би и тако постојала већина али би референдум био користан – не само да испоштујемо процедуру него да пошаљемо и поруку.

Да ли сматрате да се процес европских интеграција користи као средство политичког притиска на унутрашње прилике у Црној Гори и какву ће то посљедице имати по државу ако евентуално уђе у ЕУ? Узмимо и у обзир сијасет закон који се у парламенту усвајају а под директивом делагације ЕУ.

Ући ће, јер као што рекох раније: Црна Гора нема супстанцу, поједена је, да издржи сама. Због тога је прије двије деценије разбијена заједничка држава са Србијом (СРЈ). Знају то и Европљани. Знају па нису журили да нас приме јер смо давно „печени“ за тај оброк или корак, како ко види. Ипак и ипак, у ЕУ има и тврдоглавих и храбрих малих држава које успијевају да се одупру Бриселу када је у питању њихова државна штета. Има их и повезују се. Ништа није заувијек у политици, а посебно треба имати у виду да су државе на крају увијек јаче од савеза држава. ЕУ није завршен и готов процес. ЕУ није у међувремену постала држава. Тек долази вријеме када ће се доказивати. Можда, изненада, побиједи Де Голова идеја Европе. То би био спас и за нас, и за Европу и за свијет. Мали смо, међутим, да о томе одлучимо. Мали смо и за мање од тога. Ипак, треба искористити то што требамо Европи – то је тренутак да подигнемо главу, а не да упузамо у њу.

Како Ви видите геополитичке процесе? Рат у Украјини, рат на Блиском истоку, растуће тензије на јужном америчком континту, однос Русија-САД-Кина. Гдје је ту „стара дама“ Европа? А гдје српски народ и његов положај између Истока и Запада?

Био бих срећан да се од свега држимо подаље. Био бих срећан да се сачувамо предњачења. Скупо смо платили све ратове до сада. Када се радило о ослободилачким ратовима нама је било логично да слободу платимо силним животима! Логика и политика нису увијек партнерке, нажалост. Нелогично, али неки и у нашем окружењу нису државе платили крвљу и страдањем. Српски народ, посебно и изнад свих, још увијек испашта своје велике побједе. Како је то могуће? Па тако што су они које смо поразили у већини.

Колико је, по вашем мишљењу, спољни фактор утицао на унутрашња политичка дешавања у посљедњој деценији?

Спољни фактор уређује Балкан не једну деценију него вјековима. И нема ту претјеривања. Од Петровића на овамо спољни фактор је одређивао какви и колики треба да будемо. И када су нас на крају признали као државе била је то само тренутна нужда на коју су их натјерали јачи фактори. Велики ратови нијесу били наши али су били против нас. Право је политичко чудо да уопште постојимо. Србија и Црна Гора историјски су плаћале све што су други сијали, а најчешће су сијали смрт.

„Српски језик је опстао упркос свему“

Како оцјењујете тренутни положај српског језика у Црној Гори? Да ли Уједињена Црна Гора сматра да је неопходна промјена Устава када је ријеч о језику и идентитетским питањима, и ако јесте – шта би биле кључне измјене?

Српски језик је опстао упркос свему. Од памтивијека наш језик и наш народ дијеле судбину. Нама у Црној Гори би одавно био признат језик да то не значи да тиме сви морају да признају и народ. Ствар је, дакле, у томе да се српски народ не призна, да се прихвате неки појединнци и групе, као нека врста закржљалости у еволуцији, као раритет, али никако и да се прихвати цијели народ и његова домицилност. Да, УЦГ ће урадити све што може са својом ограниченом политичком снагом да врати достојанство српском народу и српском језику, али је од тога важније шта ће у доказивању да нисмо грешка и да не тјерамо инат, урадити Срби и Српкиње? Политика управља животима, то сви знамо, али и политиком неко управља? Управљају ли Срби? Ако многима, а посебно утицајним Србима није приоритет народ и његов језик онда ћемо бити губитници. Биће спасоносно када не будемо пристајали да се расправља о нашем и постојању нашег језика. Ипак, за сада пристајемо. Када нема више никога ко би нас дијелио онда се ми подијелимо и лажемо, и то за ситно, да има важнијих питања од језика и народа – то нам, као, неће побјећи. И неће, али ћемо ми побјећи од њега.

Шта додати чињеници да највећи број посланика говори српским језиком, вјероватмо и већина, да је тако и у Влади, да и Предсједник државе говори српски, а да је српски језик изједначен са хрватским језиком којим говори 0,7% грађана Црне Горе?

До нас је, а то никад не обећава.

Видите ли простор за шири друштвени консензус око језичког питања или је Црна Гора и даље талац идеолошких подјела из прошлости?

Треба нам консензус у оквиру народа и језика којем припадамо. Све остало ће ићи само од себе.

Које бенефите видите по српски народ и српско национално питање у Црној Гори у поставгустовској Црној Гори? Колико смо, заправо, као колектив успјели да остваримо своје циљеве и права?

Коначно смо постали дио државне или локакних власти, а сада би ваљало да се сјетимо дијела себе; гдје смо и шта нам је задатак. Немамо много времена јер ће и ово проћи, и то брзо. Свађом нећемо урадити ништа, а договором бисмо могли све. Остане ли све исто скорија будућност чак, ће нас презрети и заборавити.

„Све је до нас“

Уједињена Црна Гора је парламентарна опозициона странка, али је дио јавности доживљава као дио власти. Зашто је то тако?

Зато што дио јавности, па и новинарске, не воли да неко штрчи. Лијени су за нијансе. Не кажем да су глупи него им не одговарамо за калупљење.

Ми смо омогућили да се направи ова већина, и каква је год боља је од бивше. Можда нас због тога појединци виде као дио власти. Ми међутим не мрзимо Светог Василија због Василија нити мислимо да треба бити неутралан између ДПС-а и актуелне већине. То би значило бити тиха потпора најгорима икад. Не, то се неће десити. Подржимо понешто од онога што нам се допада, а против смо онога што је лоше па да га предлаже ко год.

За шта се Уједињена Црна Гора данас залаже, а по чему се јасно разликује од странака власти и опозиције?

Ми не постојимо да би се разликовали, него, просто, имамо своју политичку философију па нека људи бирају. Најједноставније, залажемо се за уједињење у Црној Гори, уједињење у историјским истинама и садашњој борби за друштво једнаких шанси. Боримо се за равноправност појединаца и колективитета, за достојанство државе и посебно за једна права грађана и народа.

Да ли сматрате да је Уједињена Црна Гора платила политичку цијену због покушаја конструктивне и принципијелне сарадње са властима од августа 2020.?

Нисмо наивни, знали смо да ћемо платити. Ипак, онај који зна за казну и прије него уради нешто што се неће допасти многима, ради то из идеала и потребе да испуни себе.

Свак је добио шта је тражио. Наш дио није на цијени али зато смо и поносни на тај свој дио.

Који су планови Уједињене Црне Горе у наредној години, а у сусрет изборној 2027.?

Многи, али је један кључни за политичку партију. Желимо да ојачамо и стигнемо до што више људи. Говорићемо им како мислимо да треба ићи даље и са ким. Ако повјерују некоме другоме, било би коректно да само нас не питају: шта ово би поново?

За крај, шта бисте поручили грађанима који су разочарани и у власт и у опозицију и који сумњају да су стварне промјене уопште могуће?

Влашћу и опозицијом не треба вити ни очаран ни разочаран. Треба само слушати шта говоре и гледати шта раде. После тог теста свако од нас треба да буде поносан на себе или да се постиди, ако га је неко поново намагарчио. Једном и двапут може да се погријеши, трећи пут већ треба промијенити себе. Све је, дакле, до нас, мада би Бранко Ћопић знао боље од мене да опише колико је управо то највећи проблем.

Кустурица: Разговори са оцем

Додик: Нема видљивих опасности које би могле да угрозе Српску осим нас самих

Мажино линија 21. века: Зашто Брисел удара у ратне бубњеве