Јапан већ има ратну флоту која може победити и француску и британску

© fakti.rs

МAЊЕ од месец дана након што је Јужна Кореја најавила своје потенцијалне нуклеарне подморнице, јапански министар одбране Шинџиро Коизуми објавио је да би и Јапан требало да размотри коришћење нуклеарних подморница уместо дизел-електричних.

Изјавио је: „Ситуација око Јапана постаје толико сложена да морамо да размотримо да ли да наставимо да користимо дизел-погон или да се одлучимо за атомске подморнице.“

Јапанци већ дуго не причају о својим атомским подморницама. Не причају ни о својој ратној флоти  иако је већ сада способна да победи и британску и француску морнарицу.

Не говоре ни о својој противподморничкој авијацији иако је по моћи у свету друга. Нити о свом ратном ваздухопловству способном да се равноправно нови са Кинезима.

Јапанци нису крили своје експерименте са ракетама на чврсто гориво, само су их изводили  под маском других програма.

Сада ће, ако буде потребно, направити ракету способну да носи десет бојевих глава до било које тачке удаљене хиљадама километара.

Јапанске геофизичке ракете, које у свемир износе стотине килограма корисног терета, такође нису само од научног значаја.

Када су Јапанци градили своје „разараче који носе хеликоптере“, одмах је било јасно да су то носачи авиона, али нико то није наглашавао. Сада, када F-35Б већ узлећу са њих, ни то нико не наглашава.

Сви такође знају да су Јапанци само неколико месеци удаљени од атомске бомбе. Али, све се то одвија у другом плану и не узима се у обзир.

Исто је и са нуклеарним подморницама.

После 1952. године, окупација Јапана је званично завршена. Јапан и Сједињене Државе су постали савезници, а Јапанци су се суочили са питањем обнове своје војне моћи. То је био дуг процес који се наставља и данас — споро, довољно да никога не уплаше.

Атомски погонски системи за бродове били су део овог процеса, али Јапан је овде посебно опрезан. Године 1955. основан је полудржавни Јапански институт за истраживање атомске енергије (JARI), сада део Јапанске агенције за атомску енергију (JAEA). Исте године, институт је почео да истражује не само енергетске реакторе већ и погонске атомске реакторе, у ту сврху је основана Истраживачка група за атомске бродове.

Године 1963. ARI је усвојио „Основни план истраживања за развој и развој брода на атомски погон“. Годину дана касније, Јапанци су почели да пројектују истраживачки брод, који ће касније постати познат као Муцу.

Атомски реактор на цивилном броду у то време није нужно указивао на његову војну намену. СССР је већ градио атомске ледоломце. Године 1959, САД су покренуле комерцијални брод на атомски погон, „Савана“. У Западној Немачкој је изграђен експериментални атомски брод за расуте терете „Ото Хан“, који је радио са до 1979. године.

Јапанци су, с једне стране, прогласили свој брод „експерименталним теретним бродом“, као и Американци и Немци. С друге стране, „Муцу“ је имао чисто симболичне теретне одељке и било је јасно да Јапанци желе да истраже не комерцијалну употребу атомских реактора, већ једноставно њихову употребу у било коју сврху. То је била фундаментална разлика између „Муцуа“ и изразито цивилног америчког дизајна, као и немачког, који је чак превозио и расути терет.

До тренутка када је „Муцу“ завршен, амерички и немачки примери су већ јасно показали да цивилни бродови на атомски погон немају будућност – једноставно им није био дозвољен улазак у луке, а одржавање је било превише сложено за невладине субјекте. СССР није био изузетак, јер, осим ледоломаца, којима је била потребна већа снага, у то време није градио цивилне бродове на атомски погон.

Јапанци су схватили узалудност атомских реактора за цивилни бродарски саобраћај. Ипак, „Муцу“ је поринут у море 1972. године. Једино „чисто цивилно“ у вези са њим био је ниво обогаћивања уранијума за реактор – приближно 4,44% – али чак ни ту ствари нису тако једноставне – ниско обогаћени уранијум се користи и у војним реакторима, на пример, у француским нуклеарним подморницама класе Рубис (7%).

Године 1974, Јапанци су први пут покушали да покрену атомски реактор на „Муцуу“, али се одмах догодила несрећа са цурењем радиоактивног расхладног средства. Хаварија је отклоњена, а брод је наставио да ради. И ту лежи занимљива поента.

У условима кад је немогућност коришћења атомских реактора већ била очигледна, „Муцу“ је остао у раду 21 годину. Поређења ради, Американци и Немци су се десет година играли са комерцијалном атомском енергијом.

Јапанци су, у међувремену, усавршавали свој реактор под притиском воде (у суштини исти као они који се користе у подморницама) док нису постигли… и овде не знамо шта тачно.

Добро је познато да су решили све практичне проблеме.

Све у свему, након што су техничка питања решена 1995. године, пловило је добило атомски реактор и било преименовано, а Јапан није даље покушавао да гради „транспортне реакторе“. У међувремену, истраживања на ову тему су се наставила.

Јапан је такође изводио подводна истраживања. Исти институт је 2008. године објавио „Студију о условима рада и систему подводног истраживачког пловила на атомски погон; Извештај радне групе о примени ултрамалог атомског реактора за истраживање океана“. Они, наравно, никада нису изградили истраживачко пловило, али су истраживања настављена.

Напори Јапана су добили нови замах 2020-их. Године 2024, објављено је да је компанија Mitsubishi Heavy Industries потписала уговор о сарадњи са британском компанијом Core Power за развој поморског атомског реактора.

Недавно је дошло до пораста броја публикација које сугеришу да трговачки бродови на атомски погон имају будућност. Данас знамо да је Јужна Кореја крила своја војна истраживања иза хипотетичке употребе нуклеарне енергије за трговачке бродове. И, како се испоставило, није била сама.

У фебруару 2024. године, јапанско Министарство одбране основало је такозвани Штаб за имплементацију фундаменталних одбрамбених способности, који је укључивао сталну стручну групу коју су чинили научници и представници фирми. У извештају од 19. септембра 2025. године, препоручило је разматрање „стицања побољшаних подморничких способности дугог домета и са вертикалним лансерима ракета… без обзира на традиционална ограничења“.

Тешко је ово протумачити као било шта друго осим директног помињања атомских подморница. Али, све док Јужнокорејци нису затражили од САД дозволу за градњу атомских подморница, Јапанци су чекали. Сада, скривајући се иза „претњи“ Русије, Кине и Северне Кореје, јавно су изразили своје интересовање. То још није одлука. Вероватно ће требати времена да се сви навикну да причају о јапанској флоти атомских подморница и престану да обраћају пажњу на вести о њој.

Способност Јапана да самостално гради атомске подморнице ван сваке је сумње.

Пројекти градње подморница попут класе Тајгеи јасно показују да Јапан не мора ништа да развија осим реактора јер све друго већ има. Јапан нема високо обогаћени уранијум који се користи у америчким и руским подморничким реакторима. Али, као што показује пример Француске, може се и без њега. Јапан је имао деценије да усаврши поморски реактор користећи ниско обогаћени уранијум и интензивно је искористио те деценије.

Атомске подморнице омогућиће Јапану да формира борбене групе само незнатно слабије од оних које има америчка морнарица са носачима авиона. Те групе ће бити моћније од такозваних експедиционих ударних група (ЕСГ) америчке морнарице, које користе амфибијске јуришне бродове са борбеним авионима уместо носача авиона.

Јапан ће такође добити могућност да изводи поморске операције ограниченe само издржљивошћу посаде подморнице и залихама хране у њима.

Русија је свесна непријатељства политике Токија према Москви, посебно на мору. Додавање атомских подморница јапанској морнарици учиниће јапанску претњу Русији упоредивом са оном од пре Другог светског рата.