Послушајмо своје свеце: Српска црква пред изазовом Европске Уније (2. део)

Основни либерални принцип у политици јесте секуларна држава – одвајање верских установа од државних, уз једнакост свих грађана без обзира на вероисповест. Демократија леволибералног типа подразумева да закони одражавају вољу већине али истовремено штите права мањина, док се јавне политике наводно стварају на основу рационалне расправе у институцијама. Православно историјско искуство је другачије: вековима су Црква и држава у византијској и наследним традицијама сарађивали по моделу „симфоније“ – власти су покровитељски штитиле Цркву, док је Црква духовно легитимисала власт. И данас у многим православним земљама постоје остаци тог модела: државе пружају материјалну подршку доминантној Цркви и уважавају њено мишљење у друштвеним питањима. Истовремено, у западним демократијама преовлађује гледиште да религија треба да буде приватна ствар. Европска унија као наднационална творевина функционише на секуларним основама, без формалне улоге верских институција у свом управљању; православне Цркве су, по сопственом признању, морале да пронађу нов приступ јер свој византијски идеал јединства цркве и државе нису могле применити у том контексту. Иако су поједини критичари доводили у питање способност православних друштава да развију либералну демократију, православне државе су се определиле за демократске уставе.

ЦРКВА И ДЕМОКРАТИЈА

Православна Црква се не противи демократском начину владавине – штавише, званични документи помесних Цркава истичу подршку начелима слободе и једнакости, при чему Црква очекује да ће у демократском оквиру моћи да сведочи своје вредности у јавном дијалогу. Међутим, напетости се јављају када демократски изабране власти усвајају законе које црквени великодостојници сматрају морално неприхватљивим (попут легализације „истополног брака“ или либерализације абортуса), што покреће питање места верске аргументације у јавној сфери. У таквим случајевима, православни епископати неретко позивају вернике и политичаре да ставе Божји закон изнад човечијих закона, док „либерална страна“ узвраћа позивом на поштовање секуларног карактера државе. Остаје изазов како остварити плодоносну сарадњу државе и Цркве у оквирима секуларне демократије, а да се не наруше ни основни принципи демократије ни право Цркве на јавно деловање.

ЛИБЕРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ И ПРАВОСЛАВНА ЕТИКА

Либералне европске вредности везане за економију огледају се у прихватању капиталистичког тржишног система, приватне својине и предузетништва као покретача привредног раста. ЕУ промовише јединствено тржиште, конкуренцију и слободан проток робе, услуга, капитала и људи, уз известан ниво социјалне сигурности (тзв. „социјално тржиште“). Православна етика, иако не развија посебан економски модел, има снажну традицију проповеди о моралним аспектима економског живота. Још од Светих Отаца, хришћани су учени да богатство значи одговорност – наглашавани су обавеза милостиње, греховност грамзивости и позив на умереност. Током комунистичког доба, Црква је била маргинализована у економској сфери, али после 1990. године поново проговара о социјалној правди – нпр. у документу Руске православне цркве „Основи социјалне концепције“ (2000. године) изражава се критика и неолибералног капитализма и бившег атеистичког колективизма, уз залагање за друштво солидарности и бриге за слабе.

У пракси, православне земље су данас углавном тржишне економије, али се Црква труди да буде глас савести: често позива на социјалну одговорност државе, заштиту сиромашних, етичност пословања и сл. Ово је поље где не долази до директног догматског судара са леволибералним вредностима – Црква признаје легитимност приватне својине и тржишта, али настоји да унесе хуманији дух у капитализам кроз инсистирање на етичким нормама, слично као што то чине и друге традиције (не треба заборавити социјалну доктрину римокатолицизма).

ПОГЛЕД НА СВЕТ

Либерални поглед на свет је претежно усмерен на овоземаљску раван – човечанство се посматра у оквирима историје и природе, без освртања на натприродне циљеве. Напредак науке, технологије и друштвених институција схвата се као пут ка побољшању људског живота у оквиру датог света. Насупрот томе, православно хришћанство прави јасну разлику између пролазности овога света и вечног Царства Божјег. Примарна брига Цркве није да усаврши друштво у историји, већ да приведе верне спасењу и вечном животу. Како истичу аутори, православље усмерава човека ка бесмртности и обожењу као крајњем циљу, док је либерализам фокусиран на иманентне друштвене циљеве попут слободе, материјалног благостања и људских права. Различита усмерења чине да се понекад говори о „мимоилажењу“: либерална филозофија често подразумева да је људско друштво усавршиво сталним прогресом, док православна вера сматра да ће пуна правда и савршенство бити остварени тек ван граница историје, у заједници са Богом. Тако се либерализму понекад приговара известан утопизам – тенденција да занемарује стварну несавршеност света у тежњи за идеалним поретком – док се хришћанству замера „окренутост небеском“ која може довести до пасивности према земаљским проблемима.

Ипак, треба напоменути да оба приступа имају извесну есхатолошку ноту: либерализам верује у могућност будућег друштва благостања и слободе (својеврсни „рај на земљи“), док православље тежи небеском поретку; у том смислу, упркос разликама, оба система вредности покреће нада у боље стање човечанства, било у историји било ван ње.

ШТА СЕ СВЕ РАЗЛИКУЈЕ

На основу претходне анализе, могу се уочити кључне тачке размимоилажења између савременог либерализма и православног погледа на свет. Једна од најупадљивијих је разлика у схватању индивидуалности и заједнице: либерализам полази од аутономног појединца који остварује своја права и слободе, док православна традиција нагласак ставља на заједницу (Цркву) и склоност жртвовању личног интереса за добро ближњих. Тако, за разлику од либералне културе која пропагира самоостварење и инсистирање на сопственим правима, православни аскетски етос истиче смирење и одрицање од себе – појединац је позван да се по нужди одрекне „свог права“ ради љубави према другом.

С тим је повезана и разлика у моралним нормама: либерални приступ је „флексибилан и секуларан“ – морал се заснива на друштвеном договору и личном избору све док се не повређује слобода другог, док православље баштини објективне, апсолутне моралне принципе утемељене на Божјем откривењу. Зато по питањима као што су абортус, брак, сексуалност или тзв. родне улоге долази до судара: либерална култура тежи да их посматра у светлу личних права и слобода избора, док Црква задржава традиционалне ставове и сматра да су одређене врсте понашања у сукобу са Божјим моралним законом.

Ту је и супротност између секуларног и религијског ауторитета: либерализам инсистира на томе да се државна политика не сме ослањати на једну верску доктрину, што Цркву понекад узнемирава јер њено учење не добија повлашћен статус у друштву у којем је већина становништва номинално православна.

На антрополошком плану, већ је наглашено да либерална филозофија има оптимистичнију слику човека јер верује у могућност разумног уређења друштва и напретка, док православно предање снажније истиче трагичну страну људске природе (склоност греху) и нужност Божје благодати за истинско усавршавање човека. Либерализам често пројектује неку врсту идеалног друштва у будућности („утопијску“ визију сталног напретка), док православље сумњичаво гледа на такве пројекте и упозорава на ограничења палог света. Ове разлике понекад доводе до узајамног неразумевања па чак и до перцепције друге стране као претње: секуларни либерали могу Цркву да посматрају као назадну или нетолерантну силу која настоји да сузбије индивидуалне слободе, док верници православља либерални свет доживљавају као агресивно секуларистички и морално релативистички.

ЛИБЕРАЛИЗАМ ВОДИ У МЕГАЛОПОЛИС

Свештеник и теолог др Дарко Ђого, у својој књизи „Завјет или порицање“, позабавио се животом Цркве у доба Мегалополиса ( термин је у употребу наше културолошке критике увео др Слободан Владушић ). „Мегалополис“ није географска реалност, него начин концентрације биополитичке моћи који тежи да наднационална елита производи људе као заменљиву „биомасу“, независно од пасоша и формалне државне припадности. Зато „Мегалополис“ може да тежи да обликује као подједнако прилагодљив материјал и Србе и Русе и Кинезе и Американце, јер предмет управљања није нација, ни „мистичка“ ни државотворна, него човек као ресурс у културно-политичкој матрици која одређује смисао живота, вредности и саму меру „нормалног“.

У Мегалополису, који користи либералну реторику, све је против Христа и хришћанских вредности: утробно чедоморство се именује као „право жене да одлучује о свом телу“ ( мада фетус није женско тело), убиство тешко болесног пацијента је „еутаназија“ (добра смрт), спречавање верских слобода је „борба за секуларну државу“, учење о томе да није битан биолошки пол, него како се осећамо, јесте „џендер теорија“, сакаћење деце операцијама и хормоналним манипулацијама је њихово „право“ да бирају свој џендер, итд. Мултинационалне компаније, зарад што већег профита, руше либерални свет, и претварају га у ковитлац привида, а користе се државом ( „постмодерном државом“, кажу ) да се маскирају у „људска права и демократију“. Јер, ако држава претпоставља неки минимум заједничких вредности, она не може да буде „постмодерна“ у смислу радикалне релативизације и порицања постојаних вредности.

Православни то не могу прихватити: иако држава не служи зато да од света направи рај, она је ту да спречи да свет постане пакао. А пакао је свет без вредности, хаос после кога долази сатански „ред и поредак“ антихриста.

НАИВНОСТ ПРАВОСЛАВНИХ

Православни народи се начелно са поверењем односе према људима и народима. И зато су веома често наивни, не само у личним, него и у односима политичким, геополитичким, међународним. Године 2014, када је НАТО повео посреднички рат против Русије на Украјини, руски народ је опет схватио да су све западне приче о миру, људским правима и демократији биле варка којом се припремао нови рат. Зар је заборавила Русија Наполеона, Кримски рат (када је Запад подржавао Турке), Руско-јапански рат (кад су амерички банкари хушкали Јапан против Русије), вероломни напад Немачке и Аустро-Угарске 1914, бољшевичку револуцију, коју су финансирали из Ситија и са Вол Стрита, Хитлера и његову зликовачку солдатеску, амерички хладни рат?

А Србија?

Зар се Србија, коју је Запад разарао три пута у 20. веку, не освешћује, него верује у „евроатлантске интеграције“? Први светски рат су, на нашем простору, против Србије водили Немци и Аустријанци, Други опет Немци и Аустријанци (а он је донео и крвава бомбардовања англо-америчких „савезника“ 1943. и 1944. чак и на Васкрс, у којима скоро да и нису страдали војници Вермахта, него цивили Београда, Подгорице, Лесковца, Ниша), а 1995. и 1999. Запад је, предвођен Америком, засипао Србе у Босни и Херцеговини и у Србији тонама бомби са осиромашеним ураном.

Зашто крвљу плаћамо своје поверење према Западу?

МИСТИКА И ПОЛИТИКА

Из перспективе Откровења датог човечанству, Црква Православна је Нови Израиљ, који у себе сабира све народе спремне да се Божјем позиву у Христу одазову. Грци, Срби, Бугари, Руси (Мале, Беле и Велике Русије), Грузини, крштени Арапи и Сиријци један су народ – Народ Божји. Тај народ од Бога има задатак да васкрсење Христово сведочи свим осталим народима на кугли земаљској, добро се чувајући да не изгуби свест о томе на шта је призван. Док год су православни народи и њихови вођи на овоме градили свој државни и друштвени живот, дотле их је благодат пратила. Кроткошћу Христовом они су побеђивали, а не силом и насиљем.

Свети владика Николај Жички је говорио да је то што Русима припада шестина копна на планети Земљи најбољи доказ Христове речи: “Блажени кротки, јер ће наследити земљу“.

Али пречесто су православни заборављали свој циљ, па су са Истока, од Христа, Сунца Правде, кретали ка тами Запада, клањајући се тамошњим идолима, маскираним у причу о прогресу и цивилизацији. Њихови свеци и њихови мудраци су их упозоравали, али много пута упозорења нико није хтео да слуша, па су се заблуде, како видесмо, крвљу плаћале.

НАРОДНО ИСКУСТВО

Српски народ је у својој епској поезији оставио стих као вечну опомену: “Латини су старе варалице“. Како каже др Душко Бабић, “српска народна епика у својим затамњеним дубинама носи вековни антагонизам између источног и западног хришћанства. Започео много пре историјског раскола (1054), овај сукоб је био вишеслојан и свеобухватан – обредни, догматски, политички, културолошки. Српски народ је, у целини гледано, у себи увек имао довољно снаге да се одупре тим притисцима“.

И руски народ је од Средњег века знао ко су Латини. Када је папа Инокентије 1204. послао своје легате кнезу Роману Галицком да му нуде краљевску круну и војну помоћ, уз, наравно, потчињавање папи, кнез обнажи свој мач и рече незваним гостима: “Има ли папа овакав? Док га носим о појасу, не треба ми мач туђина, по примеру дедова мојих, који су уздигли земљу руску“…

Наравно, када су се у Србији и Русији појавили западни идолопоклоници, отуђеници од народа, ове мудрости су заборављане, и полазило се за лажју.

СРПСКИ СВЕЦИ И РУСКИ СВЕЦИ

Давно је Владика Николај истакао да је Западна Европа непријатељ српске слободе и да су „сви путеви Западне Европе немилост и лаж“. И додавао је: “Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи“.
Преподобни Јустин Ћелијски је сведочио: “Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари“.

И Владика Николај и Отац Јустин молили су Србе да не иду за људождерском Европом без Христа, коју је Николај звао Белом Демонијом.

И руски свеци су опомињали свој народ да не хита Западу. Свети Теофан Затворник је говорио: “Западом нас је Господ кажњавао, и опет ће нас казнити, а нас баш брига. До ушију смо у западном блату, и све нам је потаман. Имамо очи, и не видимо, имамо уши, и не чујемо, нити срцем разумемо. Господе, помилуј нас! Пошаљи светлост Твоју и истину Твоју“. О томе је говорио и

Свети Игнатије (Брјанчанинов), најављујући таласе светског потопа са обезбоженог Запада, чији је циљ да „истреби веру у Христа, разруши на земљи Његово Царство, да угуши Његово учење, разори морал, пригуши и уништи савест, да успостави власт свезлобног кнеза овог света“.
Оглашавао се и Свети Јован Кронштатски. Звонили су у звона упозорења Оптински старци…

Русија, као ни Србија, није послушала. И плаћала је.

РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА

Славјанофили су Србима из Москве писали шездесетих година 19.века: “Не залуђујте се тиме да будете Европљани (…) Употребљавају ту реч „Европљани“ као згодан мамац за Словене да би их увели у духовно ропство; и, на несрећу, ми се још и сада препуштамо њиховим обманама. (…) Не ограничавајте своју умну слободу гиздавим псећим огрлицама на којима пише ‘Европа’“.

Достојевски, који је тврдио да је њему Европа драга исто као и Русија, није могао а да не каже домаћим „западњацима“: “Да, она се налази уочи пада, ваша Европа, уочи пада општег и на сваком месту. Мравињак, изграђен већ одавно без Христа и без Цркве, који је изгубио и све опште и све апсолутно – тај је мравињак сав поткопан“.

Данилевски је био прозорљив: “Мржња према Словенству до таквог је степена помутила свако осећање истине и правде у Европи да Европа не само што је стала затварати очи пред страдањима хришћана под Турцима, који имају несрећу да су Словени и православни, него се чак у њој распламтела љубав за Турке, у којима види једини елеменат способан да Истоку саопшти принципе ‘праве’ европске цивилизације“. Леонтјев је просечног Европејца називао „идеалом и оруђем свеопштег разарања“.

Приказујући књигу „Руски мислиоци и Европа“ Василија Зјењковског, Свети Јустин Ћелијски пророчки пише још 1923. године да „Европа свим струјама свога живота улази у свој Апокалипсис“ и да је „зато у делиријуму, зато из катастрофе улеће у катастрофу. Ставите ли апокалиптичко питање: чиме ће се завршити Европа? – руски мислиоци одговориће: ако Христом не, онда смрћу без васкрсења“.

Ако све ово знамо (а не зна само ко неће), онда је јасно: судбина Српске Цркве у Европској Унији која тоне у нихилизам потоњих времена била би у сваком смислу трагична. Бриселској „дубокој држави“ смета Српска Црква као последња установа која обједињује све Србе свуда, и она ће на све могуће начине радити да јединство СПЦ разбије.

Крајњи је час да изгубимо илузије и кренемо путем мистичке и политичке трезвености.