Александар Дугин: ВЕЛИКА, ДОБРА, ВЕЧНА…
У Украјини се данас истовремено суочавамо са два фундаментална изазова. Прво, боримо се против нашег непријатеља: враћамо контролу над нашим светом, нашим народом и нашом цивилизацијом од противника који је успео да корумпира неке од наших људи, да их баци у стање беснила и психозе. Али ми не можемо тамо победити и не можемо их излечити уколико не победимо и не излечимо себе. Стога, данас, наша победа у Украјини зависи од наше победе над самима собом овде.
То јест, Победа на нашим старим земљама немогућа је без Победе над нама у бившим границама Руске Федерације. Територију Украјине називам старим земљама, јер сматрам да су термини „Украјина“ и „Украјинци“ историјски дискредитовани и неприкладни.
Стога данас водимо рат који ћемо добити само истовремено: у Украјини ћемо победити Запад, који се бори против нас, управо у тренутку кад победимо и протерамо Запад – либерализам и издају који су нас преплавили деведесетих година. То јест, нећемо моћи да победимо у Украјини ако не победимо деведесете у себи, ако не ставимо на суд ту историјску стварност, те грешке и те злочине које смо сами починили, уништавајући велику државу.
Због тога ће трибунал који ћемо одржати након наше Победе над украјинским нацистичким злочинцима истовремено бити трибунал над нашом историјом, над деведесетим годинама прошлог века, над свим што је довело до овог монструозног, братоубилачког, крвавог грађанског рата.
И ми смо криви за ово. Зато су данас судбина наше Победе тамо и судбина опоравка, препорода и буђења нашег народа овде нераскидиво повезане: ако победимо овде, победићемо тамо; ако победимо тамо, победићемо овде. То је мач са две оштрице и не може се расцепити. Као што смо већ видели, немогуће је постићи чисто техничку победу. Покушали смо. Чисто техничка победа је немогућа. Можемо победити само кад овај рат постане истински народни рат, руски рат, и кад у њему сами себе победимо.
А после наше Победе, несумњиво ћемо морати да обновимо нашу државност – и државност наших старих земаља, и нашу сопствену. Јер ће то бити другачија држава, другачији народ, другачије друштво, другачији историјски циклус. У историји религије постоји концепт који се назива „ритуал преласка“ (rite de passage на француском). То је веома болна, опасна и ризична ствар, кад човек, или друштво, или политички ентитет, или култура прелази из једног стања у фундаментално другачије. А рат у Украјини, СВО, јесте управо тај обред преласка, ритуал преласка из једног стања у друго.
Наравно, кад се овај прелаз заврши, наћи ћемо се у новом свету. То ће бити другачије друштво, другачији људи, другачије границе, другачији принципи, другачије идеје, другачије институције, другачији политички ставови. Ми смо једноставно приморани да створимо нешто другачије – руски свет. Морамо га успоставити, утврдити му темеље и осмислити његове нове институције, усвојити нови Устав и, у суштини, поново основати нашу државу, која ће бити потпуно оживљавање те историјске стварности, која је Русија – Вечна, Велика и Добра. Морамо се уздићи и реорганизовати своје постојање у складу са нашим идентитетом, нашом мисијом, нашим глобалним, васељенским задатком. Морамо се истински пробудити за испуњење онога што нам је завештано од тренутка стварања наше државности и крштења Русије.
Постоје различити народи: неки живе у прошлости, неки у садашњости. Руски народ живи у будућности. И ми постојимо не „због“, већ „да бисмо“. Наше постојање је пред нама. Зато се тако снажно одазивамо учењима о универзалном братству, о рају на земљи. „Центар гравитације“ руског народа налази се у будућности. И ми се све више приближавамо тој будућности. Та будућност се зове „Победа“ и та Победа, понављам, мора се догодити истовремено и у Русији и у Украјини.
Сад се кује план за ову Победу: како да оживимо, обновимо и васкрснемо и њих и себе. Истовремено. Јер укидање Украјине (а ово је изузетно важно) подразумева истовремено укидање Руске Федерације из 1990-их. Ове две нестварне, карикатуралне реалности резултат су колапса органске силе, Империје (Совјетски Савез је такође уништио велики део ње, али је имао и многа достигнућа). Међутим, сад треба да идемо напред, а не да се споримо о прошлости. И у тој будућности неће бити ни Украјине ни Руске Федерације, већ поново рођеног великог руског света, наше нове светске државе са новом светском руском идејом, која ће обновити све што је најбоље, све што је древно и коначно испунити завете наших великих светаца и хероја наше историје.
Крећемо се у будућност, а дискусија о томе шта ћемо сачувати, а шта променити није техничко питање. Морамо много тога променити, и, наравно, становници старих земаља морају у томе играти виталну улогу. Много важнију од тога да буду само покорно, поражено становништво подвргнуто туђој власти. То се неће десити. Они који себе још увек називају „Украјинцима“ носиће, након ослобођења, другачије, много хармоничније, племенитије и узвишеније име – пред њима је велики задатак. И ми се за то спремамо, размишљамо о томе и покушавамо да пронађемо нове термине, нове принципе и нове стратегије да то спроведемо у живот. Али све ће то постати стварност кад наша Победа постане стварност. Победа не само над другима, већ и над самима собом.
(katehon.com; превео Ж. Никчевић)
