МИЛАН РУЖИЋ: ,,НАШЕ СУ САМО РЕЧИ“ – ЗАВЕТ У СВЕТУ ПРОЛАЗНОСТИ

Фото: приватна архива

Објавили сте књигу ,, Наше су само речи“. Колико одјек наших речи може да промени сам ток наметања вредности овог времена?

– С обзиром на то да се налазимо у времену посткњижевности, па и постистине, барем ово време тако називају, иако се ја са тим називима не слажем, тачније, са истинитошћу њиховог значења, требало би да смо сви већ изгубили наду у речи и књижевност. А самим тим ако неко у таквом свету објави књигу и још се тиме активно бави, да будем прецизан, књижевношћу и језиком, тај упркос данашњем материјалном невредновању тог света, мора да верује у то, јер не видим због чега би се друго бавио наведеним стварима. Апсолутно сам верник у моћ речи и тежину изреченог, па тај наслов књиге у ствари томе и служи – да покаже и потврди ову тврдњу. Завршио сам општу лингвистику и било би неумесно да кажем да нисам верник речи и тридесет слова као њихових апостола. То је још једна црква у коју не може ући материјализам, нити нам је могу отети. Све друго би могли присвојити, али речи ми никада и нико не може одузети. По речима, тачније, ономе што оне значе и делима којима смо их обукли, разликоваћемо се сутра од свих осталих. Уосталом, да сви заиста мисле да реч нема снагу, не бисмо се опет обрели у систему у ком се због речи страда, било политички, било на други начин.

Све више је изражена ,, пасивна агресија“ , код млађе популације. Шта је узрок нестанка комуникације?

– Све оно што су млади наследили, наследили су од нас. Томе нас учи и наука… Дете имитира одрасле и одатле њихова девијација ако је уопште има. Млад свет првенствено добија своје илузије, а тек касније, сазревањем, и своје мишљење засновано искључиво на претходним искуствима, да не кажем разочарењима. Пасивна агресија је нешто што смо им ми дали, а они су је усавршили, али је не би имали без нас, тако да их за исту не смемо ни кривити. Зар нисмо ми тежили и маштали о видео – позивима, разговорима на даљину, справама које могу стати у дзеп, животу у иностранству, а уједно и ,, виђењима“ са породицом предвече преко Скајпа и томе слично. Они су само прихватили то што смо ми желели и добили као нешто нормално и у томе је већи проблем, него у самом престанку комуникације. Мене много више брине што се свет више ничему не чуди, не запита се и не верује у чуда. Када сам био дете, а то ипак за оволики технолошки раскорак није било тако давно, говорећи у еволутивном смислу, гледао сам чувене ,, Нинџа корњаче“ и они су имале такозване ,, корњо – комуникатор“ – справу која стаје у дзеп, а уз помоћ које гледаш у онога са ким причаш. тачније, као данашњи видео – позив. За нас је то била потпуна научна фантастика, али ето, јако брзо је постало наша реалност и ја се и даље чудим како је то уређено, али други су то прихватили здраво за готово, као потпуно нормалну ствар. Без запитаности, нема напретка ни памети, а ми смо постали слепи и глуви за све, а нарочито за чуда и чудом сматрамо само испуњење онога што је нама потребно.

Неминовно је да смо дошли до пројектовања урушавања многих инситутција, међу којима је и образовање, знајући да је то кључ опстанка. Који је постојани разлог урушавања сопственог идентитета?

– Моја идеја је да је интернет одиграо кључну улогу. Нисам од оних који га не користе и не тврде да је важан за цивилизацију, али јесам од оних који су става да је направљен не да бисмо добили поуздане информације, већ да бисмо били збуњени. Прво, постојање интернета натерало нас је на то да заборављамо ствари, јер постоји тај сајбер – простор у ком су све информације доступне кликом на дугме. Друго, он нам пружа информације које никада нису биле тачне и још их поткрепљују наизглед релевантним научним чланцима. Знате оно – диносауруси нису постојали, Земља је равна плоча, свемир не постоји, Месец је пројекција, сви живимо у некој фабрикованом атмосфери итд. Интернет је то потврдио и оборио и ми сад не знамо ништа. Сумњамо у све, а сумњамо без икаквих знања, већ само тако ради реда. И онда је логично да друштво које више верује у интернет, него у себе, па и у Бога, скрене са стазе науке, сазнањем и запитаности, а када скренете с пута и газите по прашуми, јер сте сами забасали далеко, па ко би при здравој памети поверовао да у тој нигдини сад постоји нека САНУ или некакав институт за ово или оно. Међутим, то је све глобализам укључио у прорачун, баш као и Далс, шеф ЦИА-е као део свог плана за европске народе на размеђи територија, политике и религије. Зауставити сваку искру самосталности, креативности и јединствености једног простора, народа или идеје и подвести их под непријатељске и опасне за глобалистичку агенду. То је све стара прича у којој ми одувек служимо да представимо негативце, мрзитеље прогреса, затуцане варваре који још увек не дозвољавају чиповање деце, брак пре петог колена и победу енглеског над сопственим језиком којим се служимо стотинама година. Превише је овај народ богат историјом да би се уклопио у незнање и површност, зато нас ваља и уклонити.

Ми смо нација са израженом емпатијом, која је данас у потрази за радошћу? Где је извор радости?

– Емпатија јесте било нешто што нас је красило кроз целокупно наше постојање. Емпатија и гостољубивост. То смо поново пробудили у оним првим трзајима нечега што смо називали студентском побуном, али то се опет некако загасило и пресахло. Бојим се да је наша инцидентна природа, тачније, оно што је настало укрштањем нашег идентитета који су одликовали слободољубље, храброст и поштење са оним који смо фабриковали након двадесетог века како бисмо опстали и тим укрштањем добијен је овај данашњи за који нисам сигуран уопште ни какав је. У њему се види све оно најбоље, али је оно на најгори начин угушено оним најружнијим које је проистекло из потребе за преживљавањем у веку у ком смо ратовали шест пута. И ово, новодобијено, потпуно је усвојило начело материјализма мислећи да је то нека врста најблажег преласка на корпоративни капитализам данашњице. Али погрешили смо… Одустали смо баш од радости, од онога што није могуће купити. И сад као вечито упослен народ здравог духа, лутамо по ординацијама психолога и психијатара у потрази за радошћу или срећом, а радост и срећа нас све чекају у дечјим собама запостављени нашом себичном потрагом за „статусом” и богатством које нам, по ко зна ком подсвесном начелу, или илузији, „припада”.

Вашим стваралаштвом остављате неизбрисив траг. Шта је покретач Ваше инспирације?

– Хвала Вам на овом запажању. Радује се уколико је оно тачно. Међутим, мене покреће све што видим и чујем. Не може се радознао човек довољно намислити о ономе што види и чује свакога дана. Стога, ја у инспирацију можда и верујем, али морам признати да јој нисам привржен, јер увек могу да пишем. Пишем у својој глави, само ми је потребно слободно време да седнем за сто и то запишем. Али, све у свему, мене покреће идеја о остављању некаквог трага иза себе и могућношћу да се стане пред своје дете чистог образа и с поносом устврди да тата није имао ништа са разарањем света који је остао на његовом детету да га исправља, снажи и трпи.

Да ли сваки наш животни ,,ожиљак“ прича причу о постојаности?

– Сасвим сигурно. Мада, ја ожиљке, као и све друго, видим крајње вишезначно. Ожиљака имам доста, како оних правих, видљивих, тако и оних на срцу и осталим деловима тела које пате са нама. Међутим, ожиљак је за мене савршена појава. Имати ожиљак за мене значи ознаку да смо непобедиви, а у исто време и упозорење да смо ипак јако рањиви. Па зар онда и човек по својој природи није један велики ожиљак, ако никоме другом, онда барем Богу који од нас никако да зарасте и зацели од наших погрешних побуда, чињења и неверништва…

Колико је био изазован период од пера до издавача?

– „Приче и ожиљци” су моја пета књига, стога, тај пут од идеје, па преко пера и до издавача сада је доста лакши с обзиром на то да ми издавачи верују и да моје књиге са собом носе одређену публику и пажњу. Међутим, објавити прву књигу је доста тешко, а другу можда и најтеже, јер не знам никога ко се прославио првом књигом толико да би убедио издавача да му тако олако штампа другу. Е, ту у игру улазе друштвене мреже. Оне су јако добар посредник, илити споредни пут, у доласку до публике, па самим тим и до издавача који данас најчешће много више цени оно што ћете му ви донети финансијски или маркетиншки, него оно што се у вашој књизи заиста и налази. Опет кажем, већини издавача је то битно, док сам ја бескрајно задовољан Лагуном као својим издавачем који озбиљно схвата све од послова маркетинга, па до усмеравања писца на страну која ће и издавачу и аутору донети све најбоље.

Ко је путоказ на нашем животном путу?

– Мој путоказ је пре свега оно светло које видим у очима свог сина када након нечега што сам учинио станем пред њега. Ако у тим очима некада не буде било светла подстакнутог чињењем мене као родитеља, пријатеља, брата, ствараоца и верника, тад ћу знати да сам залутао у сваком смислу. Мој пут је онај којим корачам ка својим вољенима и људима за које знам да ме чекају широм раширених руку, па макар и сви стајали у месту и грлили се заувек на некој кривини не отишавши нигде.

Зашто олако одбацујемо свој идентитет и традицију, заборављајући своје корене и прихватамо наметање друге културе?

– Зато што су нас, горепомнути глобалисти, убедили у то да смо народ заосталих средњевековних пагана убуђалих начела и плитке визије. Због тога што смо одрастали на западној култури која до једног тренутка заиста и има своје вредности, рецимо до појаве Елвиса Прислија, а онда се стрмоглављава у илузију о себи. Тако и ми… Желећи да постанемо аутентични, усвајамо све оно што нас чини атрактивним свету и што слика неодољиву слику о нама, а не говори истину. Самим тим, свесни своје неоригиналности, а већ одвојени од својих корена, лутамо пустињом као онај округли жбун без корена који на почетку вестерна носи неки пустињски ветар и котрља га до попришта нечега занимљивијег чему треба да захвалимо што уопште присуствујемо томе. Све ће то престати оног дана када схватимо своју културу или барем стекнемо свест о њој, а то се ради читањем, интересовањем и обиласком места која су упоришта наше културе и идентитета. Када одете на Хиландар, у Студеницу, Жичу и Пећаршију, промолите главу на Газиместан и томе слично, ви сте већ свеснији тога ко сте и шта сте. Онда када вас неки корен завеже за место на ком су осамстогодишњи споменици вашег рода, тада не само да постајете свесни, већ и поносни.

Изгубити православље је сам губитак аутентичности и нас самих. Како сачувати духовне епицентре Србије?

– Губљење православља је очигледно део некаквог светског поретка који нас православне избацује као претњу напретку у глобализацијским условима. Православље не дозвољава губитак себе, своје душе, своје вере и језика, па самим тим не дозвољава глобализму да оствари свој наум и постане нешто новообожавано. Православље неће дозволити да се идеја о богочовеку замени идејом о човекобогу, тачније, о нама самима као центру постојања, чему нас учи позитивна психологија и „лајф-коучинг”. Ми смо народ верника у нешто веће, шире и значајније од нас самих, а то свету не прија, јер ако не обједини све људе, неће лако њима моћи да управља. Православље је нови панк, нова, а стара побуна, највећа револуција у савременом свету. Зато се ваљда највише ратова и генерише на просторима православних народа. Што се наших духовних епицентара тиче, доћи ћемо ми њима, било по природи ствари и идентитета, било по невољи, али тежићемо им све више.

Објавили сте књигу ,,Пун кофер прича”. Које будуће сфере интересовања се крију у Вашем коферу и када можемо очекивати нову књигу?

– Ово је једино питање на које немам конкретан одговор. Свакако увек пишем неке приче које чујем или доживим, тако да ће још једна књига прича, даће Бог, бити објављена у наредних годину или две, а поред тога, почео сам да се бавим и писањем позоришних комада, па ћемо видети да ли ће то ићи у тако добром правцу као приче. Међутим, највише од свега бих волео да могу да напишем роман, па ће то сасвим сигурно бити једна од тежњи у будућности. А што се самих прича тиче, у сваком коферу истих, место ће увек имати оне које нешто покрену у мени и молим Бога да ми да снаге да доживљену емоцију могу да пренесем на публику, јер то и јесте улога нас писаца.