Владимир Коларић: „Службе” у српском филму и на телевизији

Присуство безбедносних и обавештајних служби на филму и телевизији има наративну логику, коју не треба претерано мистификовати: приче које прате деловање таквих организација могу да буду занимљиве и напете, са ликовима разапетим између тајних и јавних идентитета и простором за третман бројних политичких, друштвених или психолошких тема.

С друге стране, потпуно је оправдано веровати да обавештајне и безбедносне службе нису равнодушне према томе како су приказане у медијима, па и у фикционалним, играним садржајима, те да су спремне да утичу на начин на који су представљене или да уметничке, забавне и медијске форме користе као средство утицаја на јавно мњење, па можда и одређене инстанце моћи у својој или туђим државама.

Третман служби у играним филмским и телевизијским производима може бити разноврстан: од неспорно позитивног, у ком су службе и њихови припадници представљени као професионални, етични и патриотски опредељени, без много проблематизовања њихове делатности; кроз начелно позитиван приступ, али који повремено проблематизује и критички се односи према неким аспектима обавештајног и безбедносног рада, од етичких квалитета појединих припадника служби, спорних политичких налога које добијају и пропуста у раду, до етичких дилема и дилема лојалности код оперативаца или агената.

Такође, постоје и примери наглашено критичког приступа раду служби, у ком доминирају негативне конотације њиховог деловања, па све до системски негативног представљања.

Хероизација служби

Није случајно да су наративи о припадницима служби најпре афирмисани у британским филмовима и серијама, од којих је најпознатији филмски серијал о Џејмсу Бонду. То свакако можемо довести у везу са доминацијом англосакоснске популарне културе у другој половини прошлог века, као глобалног феномена, који је брзо попримио карактер привилегованог оружја „меке моћи“, као и са глобално усмереним претензијама британске политике, којима је добро дошао и овај облик афирмације и легитимизације.

Ово је свакако допринело ширењу мистификације о свеприсутности британског утицаја у свим светским дешавањима, као и склоности британске државе да делује и своје интересе остварује подземним, тајним, споља невидљивим каналима, или преко посредника, а не увек средствима видљиве физичке принуде.

Такође, у британској књижевности, филму и телевизији, због велике присутности оваквих тема, најпре је дошло и до њиховог раслојавања, те смо већ навикли и на психолошки рафиниране, социјално и политички релевантне и идеолошки амбивалентне или изразито освешћене производе британске производње овог типа (романи Грејама Грина, Џона Ле Кареа и њихове адаптације, на пример).

Што се тиче добити које службе могу да имају од промоције оваквих садржаја, она је вишеструка, уз напомену да је у нашој епохи неупитно позитиван приступ раду служби све мање уверљив за ширу публику и самим тим све мање рецептивно (тиме и пропагандно) ефектан.

Дакле, добити могу бити од романтизације и хероизације њиховог рада и тиме регрутације нових оперативаца и агената, ширења позитивног имиџа службе и земље којој припада, ширења позитивног става о идеолошкој оријентацији и вредностима које служба наводно заступа (људска права, вредности „слободног света“, борба против ауторитарних режима или репресивних идеологија…), хуманизације припадника служби, чак и ако су приказане њихове мане и пропусти, често у комбинацији са дехуманизацијом њихових противника, ширења утиска о свеприсутности и непобедивости оваквих организација, чиме њихово деловање добија готово судбински карактер, па све до мистификације значаја оваквих операција којим се може скретати пажња са реалних центара и механизама моћи, њихових дубљих узрока или текућих криза, проблема и процеса.

Подразумева се да службе могу имати и штете од оваквих програма, посебно по свој добар имиџ, али утисак је да већина верује како службе и то умеју да окрену у своју корист.

Постсоцијалистички период

У земљама које не припадају политичком Западу ствар је добрим делом другачија. Социјалистичке земље нису често користиле наративе о раду својих безбедносних и обавештајних служби и оне су или имале неспорно позитиван третман (борци против противника револуције, субверзивних елемената, агената спољног утицаја) или су у филмовима попут оних из нашег „црног таласа“ биле критички третиране, као инструменти политичке репресије.

У постсоцијалистичком периоду службе су, како у руском тако и у српском филму третиране већински негативно, или подсећањем на њихову репресивну улогу у бившем систему или указивањем на њихову спрегу са криминалним или политичким структурама или на неспособност и немоћ пред западним колегама.

У филмовима „црног таласа“ службе су биле критички третиране, као инструменти политичке репресије

Може се рећи да тек у последњих петнаестак година постоје извесни искораци у овом смеру, који прате повећану потребу за наративима који испољавају бар неку меру патриотизма и жеље за сувереношћу и националним достојанством код грађана некадашњих социјалистичких земаља.

Код нас, на пример, раслојенији приступ деловању домаћих служби постоји у серијама попут „Државног службеника“, „Јужног ветра“, па чак и „Црне свадбе“, без обзира на жанровски легитимну меру условности и стилизације. Овде можемо видети и позитивну мотивацију у деловању неких припадника служби, извесну меру патриотизма и етичности или макар етичке запитаности, као и раслојенију и сложенију карактеризацију, по којој чак и негативци међу њима могу добити људски лик, онај са којим се можемо идентификовати. Чак и негативни чинови или проблематични поступци и опредељења могу до извесне мере бити стављени у шири контекст и бити делом оправдани политичким реализмом или изнудицом.

Ипак, кад се све сабере, домаће обавештајне и безбедносне службе, нарочито она коју и даље обично називамо „удбом“, и даље имају већински негативан предзнак, заснован не само у потенцирању њихове системске (не само ексцесне) повезаности са криминалом и политички деструктивним субјектима, него и њеном представљању као посебног, готово или потпуно самосталног центра моћи независног од система политичке репрезентативности и смењивости, као неке врсте српске „дубоке државе“, њеног дела или њене ударне песнице, одговорне за практично све српске поразе и неуспехе у нашој епохи, а можда и у новијој, чак двовековној историји (улога „Црне руке“, на пример).

На питање зашто је то тако, одговори могу бити веома различити и свакако би за даље разрађивање ове теме требало предузети темељније истраживање медијских играних садржаја на ову тему. Овакву слику можемо приписати реалном и још непревладаном незадовољству репресивном улогом служби у социјалистичком периоду, уз уверење да у односу на њега још није успостављен прави дисконтинуитет, опште заступљеном мишљењу о благо речено мутној улози служби у ратовима деведесетих и тадашњим постратним и околоратним околностима, или потреби неких центара да на тај начин дискредитују социјалистички период и оправдају потоњи транзициони процес, са свим контроверзама које изазива.

Такође, могуће је овакву слику служби приписати жељи самих служби да потенцирају представу о сопственој моћи и да тако пошаљу упозоравајућу поруку како различитим елитама тако и грађанству, или да замагљују сопствену реалну улогу у дешавањима и скрећу пажњу на интерпретацију догађаја и чињеница које њима или центрима моћи које заступају иду на руку.

Неки су уверени да овакви наративи потичу из страних „кухиња“ и да представљају начин дискредитације наших одбрамбених способности и друштвеног и политичког поретка, да представљају поље за обрачунавање и борбу за превласт различитих страних служби или фракција наших, и све могуће варијације на сличне теме.

Развијена култура

У сваком случају, јасно је да је тема служби у нашим филмским и телевизијским играним програмима и даље изузетно често присутна, да је махом вредносно негативно обојена и кад су способности и кад су мотиви и намере њених припадника у питању, да потенцира њихову велику моћ у нашој држави и друштву и да је та моћ углавном усмерена против вредности које се обично називају демократским, односно против нашег усвајања западних политичких и институционалних норми, али да се њихово деловање истовремено посматра и као базично непатриотско, чак издајничко и у односу на спољни фактор несамостално.

Што се рецепције оваквих наратива и њиховог ефекта тиче, он је вишеслојан: у неким случајевима може да послужи 1) јачању вере у скривену, нетранспарентну и мутну, али ипак ефикасну и системску моћ наше државе и некакву врсту континуитета који ствара осећај извесне сигурности и поуздања да ћемо упркос свему опстати као народ и држава, 2) утиску о недостатку јединства и суверености наших институција, где се за нас најважније одлуке доносе или из иностранства или од стране актера чија је мотивација веома сумњива, 3) потврди става о заглављености наше државе у превазиђеним или неефикасним системским парадигмама, која се може превазићи само радикалнијим мерама (револуција, лустрација, радикална промена система, па чак и менталитета, идентитета или политичке културе), 4) делегитимизацији и дискредитацији сваког безбедносног и обавештајног рада српских институција, па самим тим и права наше државе на обавештајну и безбедносну заштиту.

Подразумева се да овим врстама програма не треба придавати значај већи од реалног, али с друге стране улога медија, укључујући и популарну културу и индустрију забаве у информационом и хибридном ратовању и когнитивним операцијама широког спектра, више је него добро документована и није непозната чак и ширим слојевима становништва.

Оно што је потребно свакако јесте развијена медијска, али и безбедносна култура, која нам омогућава да опрезно примамо поруке које нам се прослеђују путем било које врсте медијског, уметничког или забавног извора или посредника, и да будемо свесни да ствари некада могу бити потпуно другачије од онога како нам на први поглед изгледају и да не морају увек бити у складу са нашим жељама или уверењима.

Улога медија, укључујући и популарну културу и индустрију забаве у информационом и хибридном ратовању, више је него добро документована

Такође, треба се чувати и од фасцинације радом тајних служби или било којих скривених центара моћи, посебно ако она води пасивизацији, дефетизму и апатији, јер све на овом свету има границе и свачија је сила „за времена“. А наш живот је прекратак да бисмо се бавили расплитањем онога што се заправо никада не може расплести, јер перспектива сваког од нас је увек просторно, временски, информационо и искуствено ограничена, колико год веровали у сопствено знање, упућеност или било коју интелектуалну и етичку врлину и способност.

Свако од нас живи у мрачној соби и у руци држи малу светиљку, којом осветљава само део простора и то често у искривљеном и замагљеном виду. То је неизбежно и ту не можемо много учинити, осим да се потрудимо да ту делимичну слику коју видимо не почнемо да сматрамо стварношћу као таквом.

Свакако да то не значи да не можемо деловати, па и борити се против онога што сматрамо да угрожава нас лично, земљу и народ ком припадамо или вредности које заступамо. Али увек свесни својих ограничења и ограничења свега и свакога у овом свету, па и наших противника, колико и сабораца и сарадника. И држећи се оног поља које добро познајемо и онога у шта верујемо, па шта нам Бог да.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Južni vetar