Прилепин: Трамп одлучио да победи у рату између Русије и Украјине, али он не разуме шта је Украјина

© fakti.rs

Аутор: Захар ПРИЛЕПИН

ТРАМП жели да победи у руско-украјинској кризи, али не разуме шта је Украјина.

Запад је пао под утицај сопствене пропаганде када је одлучио да Украјина може постати део Европе и служити као упориште против Русије. Делимично, као што је некада учинио са Пољско-литванским комонвелтом, или као што се тренутно дешава са балтичким државама.

* Захаре, да ли је могућ крај рата у Украјини и када? И, какав облик треба да поприми Украјина и које границе треба да има?

— Мислим да се Специјална војна операција (СВО) неће завршити у блиској будућности. У то ме уверава и чињеница да Трамп, који је одлучио да победи у рату између Русије и Украјине, не разуме шта је Украјина.

Ни Европљани не разумеју у потпуности опасност од деструктивног потенцијала Украјине — не само за нас, већ и по њих. Неће моћи да се носе са тим, да управљају тим потенцијалом — Украјина уопште неће бити стабилна. Украјина је место хаоса.

Трампов мандат ће се завршити прилично брзо и све ће се променити — и у Америци и у Европи. Читава ова прича, нажалост за све, ући ће у нову фазу.

Док не успоставимо праву, независну власт у Кијеву, немогуће је говорити о победи. Та власт не мора нужно бити руска, али свакако мора бити проруска. То јест, Украјина можда не буде део Русије, али мора бити независна. Само тако ће бити обезбеђена наша победа.

Украјина мора бити денацификована и демилитаризована — иако се о томе тренутно не преговара. Видљиво је да можда нисмо ни на пола пута. То не би требало да компликује ствари. Јер, знамо куда идемо и имамо циљеве: председник Владимир Путин и министар спољних послова Сергеј Лавров су више пута изјавили да је денацификација и демилитаризација Украјине циљ наше победе.

Осим тога, за мене лично, постоји још једна фундаментална ствар: у Украјини постоји огроман број политичких затвореника. То су десетине хиљада људи који су приморани да буду у затворима, где их изгладњују и истребљују. Док их не ослободимо, док не вратимо статус Православне цркве као значајне силе у Украјини, немогуће је говорити о победи.

* Да ли смо близу?

– Не, нисмо близу.

* Након рањавања, направили сте паузу од борбених дејстава. Сада сте се вратили на фронт. Да ли је то повезано са вашим књижевним радом (да ли желите да наставите да пишете о СВО) или сте се вратили из чисто патриотских уверења?

— Не, то нема никакве везе са мојим књижевним радом, јер сам одавно сакупио материјал за своја дела. Мој садашњи повратак на фронт је лична, приватна прича, коју нисам успео да у потпуности формулишем за себе.

Пре неки дан сам случајно налетео на једног генерал-мајора кога познајем, са којим сам започео војну службу практично у исто време, још у Првој чеченској кампањи. Он је пет до седам година старији од мене. Сели смо, почели да разговарамо и покушавамо да откријемо шта нас је, тачно, мотивисало да дођемо у СВО.

Нема у томе романтизма, ни покушаја да себи или другима било шта докажемо. То је више нека врста инерције судбине. У мом случају се све објашњава пре свега људима који сада „стоје“ иза мене, иза мог десног и левог рамена. То су моји блиски пријатељи, моји другови: Воха, Арсен и отац Захарченко.

Имали су огроман утицај на мене и никада их нећу заборавити. Жив сам, а они су споменици… Мислим да сам пронашао разлог за повратак у СВО.

Недостају ми.