Брисање цивилизације и заустављање НАТО-а: Зашто је нова америчка стратегија уплашила Европску унију

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Од 29 страница нове Стратегије националне безбедности Сједињених Америчких Држава шефица дипломатије Европске уније Каја Калас успела је да прочита читаве четири и по када се јавно похвалила да је на основу тога дошла до закључка да су Америка и Европа и даље највећи савезници који се држе заједно.

Можда је требало да прочита и остатак документа пре него што је нешто закључила. Или је само требало да схвати оно што је прочитала. А можда је лондонски ”Телеграф” у праву кад русофобну шефицу европске дипломатије, која је то постала зато што је била превише ратоборна за позицију шефа НАТО-а, назива поклоном за Кремљ. А поклону се у зубе не гледа…

Званични презир

Како год, пре ће бити да је ”Њујорк тајмс” у праву кад, поводом нове Стратегије националне безбедности америчког председника, подсећа да Доналд Трамп ”одавно презире европске елите” – што укључује и Кају Калас те је отуда и разумљиво – а ”сада је то и званично”. И зато се, оцењује њујоршки лист, Европа (Каје Калас и сличне елите) ”налази на стратешком раскршћу”. Што би она ваљда разумела да је била у стању да прочита све одједном и то са разумевањем.

Наиме, овај документ – кога Трамп, не штедећи речи у свом помпезном маниру, описује као ”путоказ који треба да осигура да Америка остане највећа и најуспешнија нација у људској историји, и дом слободе на Земљи” – о Европској унији се, као најближој досадашњој савезници Сједињених Држава, изјашњава са нескривеним презиром. Не само што указује да се њен удео у светској економији драматично смањује – с 25 на 14 одсто светског БДП-а чак и у номиналним износима од 1990. – него истиче и још већу опасност од ”брисања (њене) цивилизације”. Европска унија, штавише, наводи се експлицитно, поткопава политичке слободе и суверенитет уз губитак националних идентитета услед демографске катастрофе и масовних миграција које подстиче.

Ако се овако настави, предвиђа се изричито, ”континент ће постати непрепознатљив кроз 20 година или (чак) и мање”, тако да је ”далеко од извесног да ће одређене европске земље имати довољно снажне економије и војске да остану поуздани савезници”. А и мимо тога је, услед наведене демографско-мигрантске ситуације, како се наводи, ”више него могуће да ће за пар деценија најкасније, поједине НАТО чланице постати већински не-европске ”.

Култивисање отпора

И још један детаљ што се тиче НАТО-а. ”Заустављање перцепције, и спречавање реалности, НАТО-а као савеза који се стално шири” представља изричиту заповест нове Стратегије националне безбедности САД.

Па у склопу тога и одговарајући став о сукобу у Украјини. Трампова стратегија не само што Русију (као ни Кину, уосталом) ни у једном моменту не дефинише као егзистенцијалну претњу , непомирљивог ривала или ”ревизионистичку силу” која угрожава америчке интересе, као у документу из 2017, него, напротив, Америку поставља у улогу непристрасног посредника чији је циљ – саопштава се директно – брзи крај непријатељстава око Украјине и стварање услова за поновно успостављање стратешке стабилности између Русије и остатка Европе.

Руку под руку с таквим (помирљивим) ставом да је неопходно уважити легитимне безбедносне бриге Русије, иде и отворено непријатељски став према Европској унији која то не уважава по мери агресивне естонизације своје безбедносне и спољне политике. Те се као приоритет САД истиче и ”култивисање отпора садашњој трајекторији Европе у оквиру европских нација”, уз рад на подршци патриотским снагама.

Крај снова о глобалној доминацији

Што се осталих делова света тиче, Блиски исток изричито губи на досадашњем значају; у Азији се предвиђа економско надметање с Кином уз експлицитну намеру да се избегне оружано сучељавање; Африка је споменута тек реда ради; а главни фокус је на Западној хемисфери и ”Монроовој доктрини с Трамповим амандманом”, с акцентом на спречавању миграција и обуздавању нарко-картела, уз најаву ”адаптације глобалног војног присуства како би се одговорило на ургентне претње у нашој (то јест Западној) хемисфери”.

Све у свему, Трампова стратегија проглашава да Америка ”одбацује кобни концепт своје глобалне доминације”, те да су ”окончани дани у којима су Сједињене Државе подупирале читав свет као Атлас”. А и осим тога овај документ себе описује као ”про-раднички” – не идеолошки, него у смислу реиндустријализације Америке, а не само раста вредности берзе – и као такав може да се чита и као неочекивани антиглобалистички и антиелитистички манифест. Или га, макар, тако доживљава коментаторка ”Атлантика” Ен Еплбаум, жена оног пољског министра спољних послова који се одушевљено захвалио Америци на саботажи Северног тока и припадница те глобалистичке елите клинтоновско-сорошевског типа, која овим поводом заједљиво каже како не може да се сети ”другог примера глобалне силе која је тако демонстративно спалила у једном једином документу своја преимућства и уништила свој утицај”.

Зашто су Трамповом стратегијом незадовољни Ен Еплбаум и њој слични? Какву будућност најављује овај документ? И може ли да буде спроведен у дело?

О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили су дипломата Зоран Миливојевић и историчар Срђа Трифковић, професор међународних односа на Универзитету у Бањалуци.