Како се навикавамо и на шта смо све пристали: Три године од последњих српских барикада на Космету

© Фотографије РТ Балкан/ Зоран Шапоњић

Три године од уклањања последњих српских барикада на Рудару, а мештани севера КиМ још тада су некако знали да су то последње барикаде и да ће их Куртијеви специјалци, кад их уклоне – по северу и „југу ловити као зечеве“. Сваки разговор са пријатељима са Рудара, са Јагњенице, Дудиног крша, Јариња или Брњака – тежак је као црна земља.

Много је више питања него одговора, боли свака реч, свако слово је на ивици суза.

„На самом почетку, не мислим ту на нас Србе са Косова и Метохије, јер ко нас шта пита – него на све Србе, на нашу Србију, пристали смо на прелазе, а у ствари то је била граница, на Јарињу, на Брњаку, на Мердару, на Белој Земљи… Пристали смо да тамо подигну објекте, да ставе рампе, да доведу царинике, своје полицајце… Па смо после полако пристали на таблице, па на косовске личне карте и пасоше, нисмо се много бунили и кад су почели да нас зову Косоварима, па смо пристали, не мислим ту на нас са Косова, јер ко нас шта пита, него на све Србе, да нам укину динаре, па да нам укину банке, па после тога да нам укину, једну по једну све институције Србије“, прича ми пре који дан пријатељ из Северне Митровице, са којим сам дане и дане проводио под једним шатором на Рудару, крај бурета са наложеном ватром, оно кад су тамо биле барикаде.

И кад је тамо још била слобода.

Па наставља монолог:

„Још пре тога пристали смо да оскрнаве оно што нам је најсветије, гробове предака, да од споменика праве тротоаре и плочнике по својим двориштима, па смо пристали да отварају гробове, да кости наших мученика бацају псима да их пси развлаче… Пристали смо да нам скрнаве цркву по цркву, манастир по манастир, светињу по светињу, они су бацали крстове са наших светиња, поткопавали темеље, а ми смо писали саопштења, оштра да оштрија не могу да буду… Пристали смо да нам прекрече оне мурале у Северној Митровици на којима смо се клели да ‘одавде нема назад’, ону слику по којој смо се распознавали на којој су мученици са Кошара, ликове нашег патријарха Павла који је био тапија нашег опстанка, митрополита Амфилохија који је, кад нико није смео ишао по Косову, од села до села, сахрањивао и држао опела побијеним нашим мученицима… Они нас понижавају, ми пишемо саопштења…“

Наши разговори, када причамо о барикадама, о крсту на Рудару, о ноћима на Јарињу и Брњаку, на отвореном, под шаторима, крај металних буради у којима је наложена ватра кидају утробу и њему и мени.

„Шта је остало од нашег поноса, не мислим ту на нас Србе на Космету, код нас га можда још и понајвише има, јер свако ко је остао овде, ко 25 и по година трпи ову тортуру и терор је, рекли би некад, народни херој, мислим на нас Србе као народ? Некад смо до последњег били спремни да бранимо мост у Митровици, дизали барикаде, спавали на барикадама, били спремни да се бијемо до последњег, гинули људи у улици крај моста, сад нам направише мост, отворише га, а ми пишемо саопштења. Некад њихови специјалци нису смели да нам приђу, сад нам седе под прозором. Наше мајке и сестре, девојке и ћерке не могу увече на улицу, а да им комшије којих је сваке вечери пуно шеталиште и који долазе са оне стране Ибра не добацују, провоцирају их, вређају… Они вређају, ми ћутимо. До пола шеталишта у Митровици су њихови локали, отети један по један, догодине ће сви бити њихови… Колико су станова за ово пар година отели по Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу“, ређа мој пријатељ са барикада чињенице, једну по једну.

Прича, косовски специјалци му седе под прозором куће сваке вечери. Не може до Звечана, пар километара магистралом, да га не заустави патрола, да га не претресу, ако су добре воље пусте га, ако нису, мало га малтретирају, чисто да се зна ко је власт и ко држи пушку у руци. Кад се из Звечана враћа кући, на улазу у Северну Митровицу дочека га табла на којој нема ћирилице него му на албанском желе добродошлицу у његов град, а кад одлази из града, на албанском му желе срећан пут.

„Сада су наши градоначелници и одборници у зградама општина нашли иконе побацане у смеће, ископане очи светаца, да се десеторо нас окупило у Митровици, у Звечану, барем у Београду ако овде не може, да кажемо да то тако не може, да то није нормално, ни за толико нисмо били у стању да учинимо. Било само саопштење. Пристајемо, навикавамо се, а иза сваког њиховог непочинства дође следеће, још горе, још понижавајуће – нама још теже. И, томе нема краја“, прича.

У свему томе, поломљени шифоњери и фиоке, столице и фотеље по зградама општина, разбацано смеће, нагорели паркети, најмањи су проблем, вели. Све се то да поправити, очистити, уредити и уљудити.

„Проблем је што је то порука нама Србима. Свака икона бачена на под удар је наш образ, на нашу част, на све оно људско, човечанско што је у нама још остало. Није то учињено случајно, то је њихова политика, икона на поду значи да је то њихова земља, да ми овде нисмо добродошли, да можемо да се спакујемо и да идемо. То они нама поручују. И сами себи кажу, ако Срби ћуте на оскрнављену цркву, на разорено гробље, на иконе побацане у смеће, онда ћемо ми да идемо даље, да их још више притискамо, понижавамо, то је њихова политика“, причамо, по сат понекад, у ствари више ћутимо.

Прихватили смо, понавља, њихове регистарске таблице, њихове личне карте, прихватили смо њихове ознаке на албанском на путевима, навикли се да гледамо порушене споменике по гробљима, навикли се на специјалце под кућним прозором, навикли да нас хапсе, затварају, суде, пресуђују, на све смо се навикли. На све пристали.

„Хоћемо ли сутра кад нам отму школе и болнице, и на то пристати? Хоћемо ли се навићи да нам деца иду у школу, а на школи застава Косова, у учионици слика Адема Јашарија? Да тамо уче да су терористи УЧК ослободиоци а  да су наше цркве у ствари њихове? Шта нам гарантује да и то неће проћи поред нас као што пролази све ово што нам се годинама дешава. Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде, на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни, да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани? Да ли ико разуме, схвата, шта нам се догодило, где живимо, шта нас чека? Објаве на телевизији да је за пар година КиМ напустило 10, 15 посто, а вероватно много више Срба, и ми ћутимо. Све то прође мимо нас, нико бар реч да каже“, чињеницу по чињеницу набраја мој друг са барикаде.

Каже, 25 година није помислио да оде, да покупи жену и децу, да стави катанац на кућу и просто оде. Сад га и то питање копка. Разара му душу. Намеће му се и дан и ноћ. Не сме да га помене ни жени ни деци која су одавно одрасла.

А, зна да сви о томе мисле, свако за себе.

„Шта је нагоре? Понижења којима смо изложени и стање са којим се суочавамо а у коме нема ни труна наде. Двадесет пет година, из дана у дан, из недеље у недељу само је горе. Испада да је стање од пре четири-пет година било песма за ово како нам је сад. Деца су ми одрасла у овом безнађу, не верујем да ћемо дозволити да нам и унучад расту са албанским специјалцима под прозором. Често размишљам, колики ли су, какви ли су греси нас Срба овде, свих Срба кад смо овако дочекали. Или је ово само искушење од Бога, а он искушава оне које воли, оне у које се нада. И раније је било тешко, нису наши преци живели и свили и кадифи, него су се борили, нису одустајали, питање је јесмо ли ми дорасли овом шта нам се дешава и спрема“, прича ми пријатељ са Јариња и Рудара и вели, пост је, а сваки пост донесе још теже искушење – „немој ово писати“.

„Можда сам ти рекао и нешто што није требало, понесу ме емоције“, каже ми.

А Божићни пост само што је почео, кад он прође, неће дуго, долази Васкршњи, још тежи и долазе нова искушења. За оно мало страдалног народа што је остао на Космету, и за нас који све то гледамо онако, са стране, гледамо, а не тиче нас се много.

Чак нам је и досадило…