Владимир Варава: ЛАКОКРИЛИ РУСКИ АПСУРД

Руски апсурд је подједнако део наших живота као и руска меланхолија. Штавише, то је наше врховно благо. Без њега, ништа у вези са начином на који су наши животи структурирани не би било разумљиво. Увек ће постојати „критика“ и исмевање руске стварности, жеља да се све организује као на Западу. А резултат је – пузећа русофобија. Либерали су посебно тупи кад је у питању руски апсурд.

Руски апсурд је близак јуродивости, али се изражава другачије. Ако је јуродивост етички обрнути светски поредак, у коме „псовање света“ и стицање права да се говори истина долази по цену апсолутног самопонижења разума, онда је апсурд одраз тог чудног света, у коме увек делује надрационална логика, уму несхватљива. Ако ово не разумете, не можете живети у Русији. Зато они који би желели да живе као „цивилизовани“ и „нормални“ људи – то јест, као ухрањени, али досадни и примитивни људи – ту и не живе.

Отац руског апсурдизма је Николај Гогољ, мада се по жељи може копати и дубље. Гогољ отелотворује све одједном: руски апсурд, руски ужас, руску меланхолију и руску трагедију. Све остало одд њега потиче. Много апсурда има код Достојевског, Чехова и Платонова – врхунац руско-совјетског апсурдизма. Затим долазе Шукшин и Мамлејев.

Да бисмо разумели природу руског апсурда у његовом најчистијем облику, морамо упоредити Платонова са Кафком. Разлике су колосалне. Општеприхваћено је да је Кафка творац апсурда. Кафка је творац управо западног апсурда – приземног, бескрилног, патолошког, перверзног, нужно повезаног са посебним западним државно-бирократским системом.

Код Платонова је апсурд потпуно дивљи, а опет лакокрил, прозрачан, небески, увек прожет руском меланхолијом. И као што Кафка мрзи свог оца и своју државу, због чега су и плодови његовог стваралаштва такви, тако Платонов воли и свог оца и своју државу. То је сва разлика. И разлика, мора се рећи, огромна.

(Телеграм канал В. Вараве; превео Ж. Никчевић)