Игор Ивановић: Аналена – симбол европске пропасти

Аналена Бербок, Getty/picture alliance/Contributor

Појава Аналене Бербок на високој политичкој позорници има одређену идентификацију по којој се може назначити да она представља тачно одређени феномен епохе у којој живимо. Имају и друге политичке персоне из „бриселског ешалона“ сличне особине – посебно Каја Калас или Урсула фон дер Лајен – али се стиче утисак да је управо Аналена најсликовитији концентрат мртве природе на постмодернистичком пејзажу нашег времена.

Једна од поставки постомодернизма као уметничког правца у који су нас његови мисионари дословно језуитски фанатично убеђивали, заснивала се на светом правилу да више нема никаквих правила. По њима су сва претходна правила морала бити поништена и морао је бити срушен вековни поредак ставова и укуса. Било је нечег радикално револуционарног код постмодерниста, али са вешто сакриваним механизмима присиле која је некада отворено красила соцреалисте, као и са лукаво пласираном нужношћу тоталне промене парадигме због тобожњег спашавања уметности од нестанка.

Дакле, било је нечег „пол-потовског“ у неограниченој вери постмодерниста у сопствену памет, као и у радикалном поништавању претходног поретка. И управо је ова матрица, кад се пројектује на политичку раван, родно место холограма који данас носи име Аналена Бербок. Њена политичка школа је наумила да поништи све претходно и да испразни сваки затечени садржај, надајући се, узалудно, да ће пражњењем наслаганих туђих садржаја испунити сопствени сабласно празан капацитет.

Њена политичка пракса је до холограмске одсутности обесмислила скоро сву живу политичку материју, у комбинацији са комесарском надменошћу и „зеленим“ бољшевизмом. Рушећи са једне стране сав затечен дипломатски поредак саздан од векова стрпљења и уздржаности, активисткиња Аналена Бербок је са друге стране остала заверенички одана очувању поретка међународних корпорација и светских банака.

Она припада оној генерацији постмодерних политичара које су од најраније младости индоктриниране у идеолошким радионицама Џорџа Сороша и које су чиповане на курсевима у Давосу. И које, на несрећу, нису биране на основу селекција квалитета, већ на основу „свежих“ биографија предака.

Политички успон

И када би се неко површно осврнуо према политичком портрету госпође Бербок, видео би на „први поглед“ једну примерну биографију (само на „први поглед“, јер је то једина визура која се у електронском затвору нуди постмодерном човеку). Аналена Бербок потиче из пруске породице од оца и деде инжењера, родитељи су је још као дете васпитавали у антиратној и антинуклеарној атмосфери одводећи је на разне протесте – тако бар говори њена званична биографија.

Студирала је политичке науке и јавно право на Универзитету у Хамбургу, радила и као новинар и стажирала у Савету Европе. Завршила је мастер курс из међународног јавног права у Лондону. Постала је члан „Алијансе 90/Зелени“ (даље: Зелени) 205. године, а 2013. преко изборне листе ове странке постаје посланик у Бундестагу.

Већ 2018. године у њеном родном Хановеру на конвенцији Зелених бива изабрана за једног од два равноправна председника странке (са Робертом Хабеком). На савезним изборима 2021. године Зелени истичу Аналену Бербок као њиховог кандидата за канцелара, а у потоњој коалиционој влади постаје Министарка спољних послова Немачке у пуном мандату.

Након пораза на савезним изборима, Аналена Бербок бива, у јуну 2025. године, изабрана за председницу Генералне скупштине УН. Била је у браку, а данас је разведена и има двоје деце. Нема шта, врло пристојна биографија, а читава композиција на портрету Аналене Бербок делује складно и професионално.

Међутим, ако се само мало скине или запара почетни слој фарбе, видеће се да нема онакве подлоге за израду портрета наше јунакиње какву смо очекивали. Стицао се утисак да је политички портрет госпође Бербок био много лепши када се посматрао из даљине, под пригушеном светлошћу медијских галерија, а да се сав његов аматеризам видео на светлости дана.

Посебно је читав утисак почео да се распада када је под притиском сопствене амбиције и у складу са логиком функције, министарка Бербок одлучила да често наступа у јавности. Тада је почела рапидно да пуца сва фарба са њеног политичког портрета, на крају остављајући од наизглед некадашње блиставе слике, само празну холограмску скицу. Тада смо могли да по ко зна који пут јасно уочимо сву баналност постмодерне ере.

Аналена министарка

Прво смо видели да министарка спољних послова Аналена Бербок не поседује неопходну количину дипломатског заната за обављање ове изузетно важне функције у великој и значајној држави као што је Немачка, а о њеној мудрости је сасвим излишно било шта рећи. Због честих гафова и неумерених изјава многе државе су је примале на начин који је далеко испод нивоа њене функције.

Када је у пар наврата покушала да буде надмена према Кини, чак и да јој прети, кинеска власт је одлучила да Аналену практично нико не сачека на аеродрому. Тако није понижена само она, већ и немачка држава коју је представљала. Аналена Бербок је обликована на постмодерним политичким курсевима на којима се учило да је дипломатија исто што и ултиматум. На овим курсевима се негирала школа класичне дипломатије као уметности тражења суптилне равнотеже, већ се пропагирала пракса непрестаних ултиматума увијених у наратив моралне супериорности.

Бербокова припада оној генерацији постмодерних политичара које су од најраније младости индоктриниране у идеолошким радионицама Џорџа Сороша

Тако је Аналена Бербок – иначе протестантске традиције – од самог старта делила свет на „правилне“ и „погрешне“, односно у реформатском духу калвинистичког учења на „одабране“ и „одбачене“. Када се ово теолошко учење препакује у идеолошким радионицама Џорџа Сороша добијате „спољну политику засновану на вредностима“ коју је тако доследно спроводила министарка Бербок.

И као што ово протестантско учење звучи племенито као доктрина док у пракси производи непрестане сукобе, тако и „међународна политика заснована на вредностима“ перманентно генерише поделе и тензије. Ову политичку праксу би најпрецизније могли да дефинишемо као морално-политичку инквизицију, у којој као и код језуитског католичког реда, нема етичке средине већ само крајности самопроглашеног „добра“ и „зла“.

Зато је језик ове политичке школе чији је Аналена Бербок упечатљиви репрезент у основи језик окупатора, који не преговара већ који наређује. У овом језику се бришу појмови као „суверенитет“, „историјска специфичност“ или „мултиполарност“, јер се проглашавају анахроним пред налетом духа постмодерних времена. Овај дух признаје само идеолошку капитулацију слабијих држава и сиромашнијих народа – и све то под паролом „вредности“.

Затим смо могли да уочимо да министарка Бербок поред одсуства дипломатије као сложеног заната, такође нема ни општу културу и елементарно образовање, које би морала да поседује свака особа њеног институционалног ранга. Чести гафови које је правила, као и логички парадокси које је изговарала приликом употребе метафоре за нечије политичко позиционирање због елементарног непознавања геометрије, створили су утисак у широкој јавности да се ради о некомпетентној и недораслој особи за посао који обавља.

Њена површност је ишла у пакету са комесарском надменошћу, као и у случају када је јавно рекла да је не занима мишљење њених гласача о украјинском сукобу, за чији оружани наставак се она свесрдно залагала супротно од воље великог броја Немаца. На неки праведан начин је њена дипломатска делатност постала најснажнија матафора за силазну путању немачког друштва и немачке идеје.

Наметало се логично питање: ако је на овако важну функцију за немачку државу могла да дође особа толико банална као Аналена Бербок, какви су тек остали на нижим функцијама? Многима у Немачкој и у Европи је посебно засметала Аналенина изјава да се „Европа налази у рату са Русијом“, правдајући ову тврдњу њеним неискуством или претераном емотивношћу, тумачећи чак и да је у питању био обичан лапсус. Није прошло много времена да би се видело како је у питању идеологија министарке Бербок, идеологија заснована на отвореној мржњи према свему руском и на свету непрестаних фронтова.

Бескрајни рат

Онда смо сазнали да инжењерска породица министарке Бербок није превасходно „антиратна и антинуклеарна“, већ је нацистичка. Њен деда по оцу Валдемар Бербок одликован је као официр Вермахта 1944. године „Крстом за ратне заслуге са мачевима“ због учешћа на пољском и украјинском фронту приликом немачке окупације ових територија.

Окарактерисан је као „ватрени присталица национал-социјализма“ (односно нацизма), служио је као инжењер у јединици за поправку противавионских топова. Избегао је казну и живео је све до 2016. године, дакле, овај бивши нациста је дочекао да види своју унуку као посланика у Бундестагу. Логично се поставља питање да ли је мржњу према Русима унука наследила од деде, који је баш на украјинском ратишту био поражен од Црвене армије.

Инжењерска породица министарке Бербок није превасходно „антиратна и антинуклеарна“, већ је нацистичка

И коначно, након свега проблематичног што се дешавало у пракси министарке Бербок, очекивано је било да се њена политичка каријера нађе у озбиљном застоју. Мађутим, Аналена Бербок, као одани комесар и педантни курсиста – и поред свих проблема које је починила као министар – добија награду у виду места председнице Генералне скупштине УН.

Типично у духу постмодерних времена: што си гори то добијаш боља намештења. Урсула фон дер Лајен је поново изабрана за шефицу Европске комисије када је оправдано осумњичена за корупцију у афери за највећи износ у историји, а Каја Калас је награђена функцијом високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност зато што је као председница владе Естоније отпочела масовно уклањање споменика совјетским (руским) војницима – ослободиоцима од нацизма.

Уједно је Каја Калас аутор вероватно најспорније изјаве изречене у последњих пола века у европској политици, када је рекла да је у последњих 100 година Русија напала 19 држава, а да ниједна држава није напала Русију. После тридесетак милона руско-совјетских невиних жртава у нацистичкој агресији на СССР. Оних истих жртава чија спомен-обележја је Каја Калас уклањала као премијерка Естоније. Превише је коинциденција, превише је подударности и превише је русофобије да би било ко добронамеран и при здравој логици могао закључити како се ради о случајности.

Тако, по свему нареченом, живимо у епохи када нам се са повесног зида смеши злоћудни портрет комесарке Аналене Бербок, портрет који осликава пропадајућу стазу Старог континента. Стара европска дама је зашла у озбиљне године у којима се деменција и злурадост мешају са реалношћу. Неспремна да прихвати немоћ која ју је савладала и жељна битака за које нема снаге.

Као да се са обала Балтика, Атлантика и Медитерана опет подиже задах нацизма, и као да европску традицију затрпава отпад из бриселских штала. И као да портрети попут Аналениног осликавају колективну странпутицу једне цивилизације у коју смо били заљубљени…