Фанар клизи ка савезу сa Римом

Крајем новембра, папа Лав XIV посетиће Никеју (сада Изник, Турска) како би обележио 1700. годишњицу Никејског сабора. Посета ће се одржати на позив патријарха Вартоломеја и биће плод његових дугогодишњих напора да се помири са Римокатоличком црквом.

Чак и током понтификата папе Франциска, па и раније, папе Бенедикта XVI, поглавар Цариградске патријаршије, патријарх Вартоломеј и присталице његовог екуменског курса више пута су изјављивали жељу да постигну пуно јединство са Западном Црквом. Притом, указивали су на прославу годишњице Никејског сабора 2025. године као одлучујућу етапу на том путу.

Истовремено, многи стручњаци истичу да се јединство које промовише Фанар у сарадњи са Римом може назвати пре унијом него стварним уједињењем заснованим на православној саборној еклисиологији.

Тешко је рећи кад су се у свести патријарха Вартоломеја родили конкретни планови за уједињење православља са Римокатоличком црквом. Међутим, с обзиром на то да је његова црквена каријера почела под патријархом Атинагором – познатим заговорником екуменског дијалога са католицима – појава таквих идеја није изненађујућа. У сваком случају, видљива прекретница у екуменском дијалогу догодила се 2005. године, кад је, после дуже паузе, обновљен рад Мешовите комисије за православно-католички дијалог под вођством митрополита Јована (Зизјуласа) Пергамског, који је постао, можда, главни идеолошки архитекта нове екуменске еклисиологије.

Обнављање дијалога

Хајде да разјаснимо контекст у коме се догодила та прекретница: папа Јован Павле II је умро у априлу 2005. Његовој сахрани су присуствовали вође и представници многих хришћанских конфесија, укључујући патријарха Вартоломеја. Вероватно је тада он имао свој први сусрет са будућим папом Бенедиктом XVI. Убрзо након тога, Фанар је покренуо обнављање дијалога са католицима у оквиру поменуте комисије. Месец дана касније, делегација Цариградске патријаршије, предвођена митрополитом Пергамским, присуствовала је свечаној миси у ватиканској базилици коју је служио папа Бенедикт XVI поводом празника Светих апостола Петра и Павла.

У септембру исте године, патријарх Вартоломеј је послао писмо Светој Гори захтевајући прекид праксе поновног крштавања католика који желе да пређу у православље. Коначно, у новембру, цариградски патријарх је позвао новоизабраног папу да посети Истанбул. Као што видимо, густина догађаја спречава да се они одбаце као пуке случајности.

Бенедикт XVI је позитивно одговорио на иницијативу Фанара. У децембру 2005. године, обратио се члановима Мешовите теолошке комисије у вези са наставком православно-католичког дијалога и изразио наду у „кретање ка јединству“. Папина посета Истанбулу одржана је 2006. године, што је резултирало усвајањем заједничке декларације којом се жели обнављање јединства: „Нека наш сусрет буде знак и охрабрење свима нама, јер делимо иста осећања и исте ставове братства, сарадње и заједништва у љубави и истини. Свети Дух ће нас водити да се припремимо за тај велики дан обнове пуног јединства, када и како Бог буде желео.“

Уочи ове посете (у септембру), у Београду је одржан састанак Мешовите комисије, где је разматран документ на тему „Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве“. Већ током овог састанка, појавио се један идеолошки правац, дуж којег је Фанар, кога је представљао митрополит Јован (Зизјулас), покушао да подстакне дијалог. Конкретно, потврђивање посебне улоге Цариградске цркве у православљу – сличне оној коју има папа у Западној цркви.

Ова и друге контроверзне тврдње које оправдавају „примат јурисдикције“ изазвале су сукоб између руководства комисије и представника Руске православне цркве, који су се противили таквим формулацијама. Осим тога, Руска православна црква је приговорила механизму доношења одлука – гласањем, а не консензусом. То је, према речима представника Руске православне цркве, неприхватљиво у догматским и еклисиолошким питањима.

На основу ових чињеница, може се изнети радна хипотеза о мотивацији Цариградске цркве у промоцији дијалога са католицима: слагањем са приматом папе у једном или другом облику, Фанар самим тим покушава да потврди свој примат у православном свету. За представнике Цариградске патријаршије, „обнова јединства“ са Римом је у суштини додатни алат за легитимизацију њиховог првенства међу православним помесним црквама, што далеко превазилази „првенство части“.

Назнака пута

То додатно показују каснији догађаји. Годину дана након сусрета са Бенедиктом XVI, патријарх Вартоломеј је изјавио спремност да „прихвати примат Рима онако како је тумачен и примењен… у првом миленијуму“:

„Ако се, уз Божју помоћ, договоримо са Католичком црквом о значењу појма ‘примат’ какав је био у првом миленијуму, онда васељенском патријарху неће бити тешко да призна примат Римске столице и да заузме друго место – оно које је заузимао пре раскола.“

Ако Цариградска црква обнови евхаристијску заједницу са Римом, то ће бити управо унија

Ван контекста, изјава патријарха Вартоломеја може деловати потпуно православно, али с обзиром на садржај којим грчки теолози покушавају да попуне концепт „примата“, постаје јасно да се расправља о признавању примата Рима, заједно са признавањем веома специфичних привилегија римског понтифика. А то се ничим не разликује од уније. О томе сведочи и састанак Мешовите комисије одржан у Равени исте године, где су контроверзне „београдске“ формулације, користећи одсуство представника Руске православне цркве, укључене у завршни документ, носећи јасан печат теолошких идеја митрополита Јована Зизјуласа.

Узгред буди речено, представници Католичке цркве су са задовољством поздравили овај документ, изразивши мишљење да он отвара пут православним Црквама да признају примат Рима. Из њихове перспективе, најважнија ствар је била да је православна страна препознала саму нужност постојања „првог“ на васељенском нивоу.

Године 2013, као одговор на идеје изнете у Равени и на каснијим састанцима комисије, Руска православна црква је објавила сопствени документ о питању примата у Васељенској цркви, критикујући теорију примата на универзалном нивоу као „примат јурисдикције“ уместо „примата части“. Из њене перспективе, на сваком нивоу црквеног живота – локалном, регионалном или васељенском – природа и извор првенства су различити. Сходно томе, на васељенском нивоу, Цркви није потребан један првојерарх који стоји изнад свих осталих.

Овде вреди нагласити још једну занимљиву чињеницу која потврђује нашу хипотезу: против става Руске православне цркве није говорио католички теолог, већ утицајни фанарски јерарх, митрополит Елпидофор (Ламбринијадис), у свом познатом чланку „Први без једнаких“, објављеном на званичном сајту Цариградске патријаршије.

Идеје представљене у чланку, и контекст у којем је објављен, доказују да Фанар нераскидиво повезује и промовише сопствени примат паралелно са промоцијом примата Рима – и то се јасно огледа у документима Мешовите комисије. Бранећи схватање примата као „примата јурисдикције“, Константинопољ истовремено утврђује и свој примат и примат Рима.

Мамац за православне

Упркос избору новог папе, Франциска, 2013. године, замах који су успоставили патријарх Вартоломеј и Бенедикт XVI добио је још већу динамику, довољну да 2014. године водећи фанарски теолог, митрополит Јован (Зизјулас), изјави како је уједињење католика и православаца могуће већ под папом Франциском.

Редовни састанци Мешовите комисије о односу између синодалности (саборности) и примата у првом миленијуму током 2014. и 2016. године послужили су као јасан пример жеље да се ствари доведу до краја.

Паралелно са овим догађајима, 2015. године, папа је дао неке веома смеле изјаве, предлажући план за стварање такозване „синодалне цркве“ унутар католицизма. Конкретно, залагао се за проширење функција Бискупског синода.

У извесном смислу, Ватикан је преузео лопту у своје двориште: док је Фанар постепено покушавао да усади православним верницима идеју о нормалности јединог ауторитета у Цркви, папа је имитирао тежњу Католичке цркве да ојача саборске институције.

Могло би се рећи да је „синодални пут“ између осталог и мамац за православне. Католици, спроводећи једну фазу свог плана за промоцију уније, стварају привид саборности унутар сопствене структуре. Овим се шаље сигнал православнима: РКЦ се приближава 2025. години у новом облику, без тако очигледног примата папског ауторитета и са наводно „саборском структуром“ која „уклања још једну снажну препреку“ повратку на стање које је постојало пре 1054. године.

Франциско је 2021. године спровео својеврсну „промоцију“ „обновљеног“ католицизма међу грчким локалним црквама посетом Кипру и Грчкој. Тамо је изјавио да Католичка црква „поново открива синодалну димензију, која је неопходна да би била Црква“, што индиректно доказује нашу претпоставку о коришћењу концепта „синодалности“ за зближавање са православнима.

Узгред, нагласак на грчке цркве у својој црквеној дипломатији такође је ставио Бенедикт XVI, посетивши Кипар 2010. године након сусрета са предстојатељем Грчке цркве 2006. године. То сугерише да Ватикан сматра да су ове грчке цркве најсклоније да прихвате нову унију – вероватно због њихове апсолутне лојалности Фанару и патријарху Вартоломеју и да се стога неће противити било каквим споразумима између Цариградске цркве и Ватикана. Узгред, недавни догађаји у Кипарској цркви у вези са случајем митрополита Тихика само потврђују ову тезу.

Враћајући се на анализу католичког концепта „синодалности“, може се извући недвосмислен закључак: овај теолошки концепт нема ништа заједничко са православном идејом саборности. Папски ауторитет није ни на који начин умањен, будући да Бискупски синод, позван да отелотвори идеју „синодалности“, има само консултативни статус, а његове одлуке нису обавезујуће и могу ступити на снагу тек након одобрења папе.

Штавише, начин на који се такозвана „синодалност“ спроводи у католицизму пре јача моћ папе слабљењем средњег административног нивоа – епископске власти – кроз увођење лаика и секуларних лица у различите црквене структуре, почевши од Римске курије и истог тог Бискупског синода, у коме су лаици добили право гласа.

А такође и кроз усађивање „демократске“ идеологије, према којој се бискупи морају прилагодити захтевима друштва. Апелујући на глас лаика (чији садржај одређује сам папа), римски понтифик је добио алат за притисак на католички епископат. Могло би се рећи да је то био главни циљ такозваног „синодалног пута“.

Поруке са сабора

Приликом реконструкције целовите слике деловања Цариградске патријаршије на путу уједињења са католицима, не може а да се не помене још један догађај – Критски сабор 2016. године.

На том сабору је усвојен важан документ са становишта унапређења екуменског дијалога: „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“, који је изазвао највећи број спорова међу православним јерарсима и лаицима. Постоје сви разлози за веровање да је овај документ припремљен и усвојен са циљем стварања идеолошке основе за још веће зближавање са католицима.

На то указује, посебно, чланак који је написао надбискуп Јов (Геча) у одбрану документа уочи Сабора на Криту. У њему се, између осталог, наводи да се „Римска црква и Цариградска црква сада налазе у стању прекида заједништва (akoinonesia)“, а не у стању раскола. Ово је несумњиво револуционарна изјава, јер своди статус односа са Римокатоличком црквом на ниво једноставног прекида евхаристијског заједништва између помесних Цркава. Тиме се све догматске разлике једноставно одбацују као небитне.

Начин на који се такозвана „синодалност“ спроводи у католицизму само јача моћ папе слабљењем средњег административног нивоа

Осим тога, критски документ садржи веома контроверзну идеју да је дијалог са неправославнима „а приори“ императив и да ће се чак и ако се помесна црква повуче из тог дијалога, он и даље наставити. Ово јасно противречи принципу консензуса у расправи о озбиљним теолошким питањима.

Међутим, документ искривљује ову тачку на такав начин да изгледа као да консензус није нарушен. Напротив, тврди се да га крше оне помесне цркве које се повлаче из дијалога! Ово подсећа на механизам доношења одлука на Критском сабору, који је својевремено критиковао јерарх Бугарске цркве, митрополит ловчански Гаврило: документи сабора сматрани су датошћу, а измене у њима могле су се вршити само консензусом.

Подсетимо се да је архиепископ Јов (Геча) Телмијски заменио митрополита Јована (Зизјуласа) на месту копредседника Мешовите комисије и постао још активнији присталица уједињења са католицима. То доказују његови бројни интервјуи и чланци, у којима брани примат ауторитета Фанара унутар православног света и тврди да нема проблема у признавању примата Рима ако се Фанар и Рим слажу око конкретног садржаја овог примата.

Узимајући у обзир колико често се представници Цариградске патријаршије позивају на 28. правило Халкидонског сабора, може се изнети још једна претпоставка – о жељи патријарха Вартоломеја да „подели“ хришћански свет између римског понтифика и поглавара Фанара на основу горе поменутог правила, према којем је Цариградска столица једно време добијала „једнаке предности“ са Римском столицом.

Сумирајући екуменски дијалог између православних и католика током протеклих 20 година, добијамо следећу слику: православна страна, коју представља Фанар, улаже све напоре да афирмише идеју „примата јурисдикције“ и трансформацију саборског богословља традиционалног за православље, док католичка страна ствара привид прихватања идеје саборности унутар католицизма, без одустајања од своје доктрине о папству. Стога, ако Цариградска црква обнови евхаристијску заједницу са Римом, то ће бити управо унија.

За католике, обележје екуменског дијалога увек ће бити папство и потчињавање православних ауторитету папе. Њихов задатак (у савезу са Фанаром) је једноставно да изгладе ову потчињеност и формулишу унију на начин који неће директно антагонизовати православне.

Док спољној „публици“ емитује изјаве о усвајању искуства саборности и гласне речи о потреби хришћанског јединства, у унутрашњој комуникацији са својом паством, Рим пориче било какве уступке или промене у католичкој доктрини.

На пример, документ који је објавила Католичка конгрегација за веру 2007. године (то јест, истовремено са документом из Равене) као објашњење за недоумице католичких верника не оставља сумњу да Католичка црква и даље сматра православне расколницима који се могу вратити Цркви само кроз „заједништво са Римском столицом“.

Специфична унија

Додуше, можемо се сетити многих сличних изјава у којима су католички функционери директно изјавили да примат папе претпоставља специфичне привилегије и правне елементе. На пример, кардинал Курт Кох је ово изјавио 2020. године. Такође је наговештено да би поглавар Католичке цркве требало да сазове „Васељенски сабор“, општи и за католике и за православце.

У том контексту, изјава Мешовите комисије, дата 2024. године, о завршетку разматрања питања примата Римске столице у првом миленијуму звучи апсурдно, будући да теолошке противречности између православних и католика у вези са структуром Цркве нису решене. Могло би се рећи да озбиљни теолошки дијалог није ни почео.

Стиче се утисак да су чланови ове комисије, под притиском Фанара, једноставно журили да испуне рок из 2025. године како би патријарху Вартоломеју пружили идеолошку основу за његове свеобухватне екуменске изјаве и поступке. То су експлицитно навели у свом коминикеу:

„Чланови (комисије) нестрпљиво очекују предстојећу прославу 2025. године 1700. годишњице Првог васељенског сабора, одржаног у Никеји 325. године, и моле се да овај догађај послужи као инспирација на путу ка обнови пуног заједништва.“

Тако је лежерно објављено да је питање примата у Цркви – најскандалозније теолошко питање последњег миленијума – наводно већ решено! Иронично, исте године, Ватикан је објавио свој документ под називом „Епископ Римски: Примат и синодалност (саборност) у екуменском дијалогу и одговори на енциклику Ut Unum Sint“. У њему је још једном позвао друге хришћанске деноминације да признају примат Папе!

Коначно, долазимо до питања како би се тачно могла остварити унија између Цариградске патријаршије (укључујући њене сателите) и римокатолика.

То неће нужно бити унија по узору на претходне уније, попут оних из Лиона или Фиренце. Вероватно неће бити потписани никакви конкретни документи који дефинишу услове спајања. Уместо тога, нова „унија“ ће бити спроведена „фактичким испуњењем“. У правном смислу, овај термин значи „без претходне дозволе или бирократских процедура“. У нашем случају, то би значило без стварног и коначног решавања теолошких питања и сагласности помесних цркава.

На пример, поглавар Фанара и Папа би могли да поставе преседан за заједничко причешће, игноришући могуће приговоре помесних цркава. Надбискуп Јов (Геча) је већ наговестио такав сценарио, наводећи да постоји само прекид евхаристијског заједништва између православних и католика.

Док спољној „публици“ емитује изјаве о усвајању искуства саборности у унутрашњој комуникацији Рим пориче било какве уступке или промене у католичкој доктрини

У сваком случају, поменути документ Критског сабора (тачке 14 и 15) даје патријарху Вартоломеју право да прогласи крај теолошког дијалога и обнављање заједништва са другим хришћанским деноминацијама: „…након успешног завршетка било каквог теолошког дијалога на свеправославном нивоу, доноси се одлука о обнављању црквеног општења, која мора бити заснована на консензусу свих помесних православних цркава.“

И мада се овде помиње консензус, с обзиром на то како фанариоти тумаче механизам дијалога и доношења одлука, може се испоставити да су православне цркве (учешћем у раду Мешовите комисије) већ аутоматски пристале на све.

Притом, ступањем у евхаристијску заједницу са патријархом Вартоломејем, папа га може позиционирати као поглавара „Источне цркве“, тумачећи ступање Цариградске патријаршије у јединство са Римом као сагласност свих православних хришћана на унију. Такви преседани би се после тога могли умножавати. Након Цариграда, Цркве Кипра, Грчке и Александрије могу следити тај пример, аналогно ступајући у евхаристијску заједницу са католицима.

У сваком случају, тек ће сусрет између папе Лава XIV и патријарха Вартоломеја у Изнику разјаснити да ли су спремни да направе последњи корак ка унији.