Енергетска сувереност на клизавом терену: Србија пред избором који одређује деценије
Фото: РТРС
У тренутку када ЕУ и даље пребројава последице сопствене енергетске политике, када њена индустрија тоне под теретом високих цена, а државе хитно национализују оно што су још јуче приватизовале Србија улази у реформу која ће одредити како ћемо живети, производити и загревати се у наредних тридесет година.
Издвајање гасне инфраструктуре у ново државно предузеће, најављено као „усаглашавање са европским стандардима”, представља далеко више од административног потеза. То је прекретница на којој се одлучује да ли ће Србија задржати контролу над сопственом енергетиком или ће, попут већег дела Европе, препустити кључне стратешке системе логици капитала и геополитичким утицајима који долазе споља.
Док се у јавности говори о модернизацији, транспарентности и либерализацији, стварна питања су много једноставнија и много тежа:
Kо ће контролисати енергетску инфраструктуру Србије?
Kо ће одређивати цене?
Ko ће имати последњу реч над снабдевањем и да ли ће енергија остати јавно добро или ће постати роба у рукама најкрупнијег капитала ?
Одговори на ова питања већ постоје у искуству Европске уније.
Проблем је што нису повољни.
I. ЕУ модел: кад идеологија замени струку, цена се плаћа индустријом
Европска енергетска политика од 2010. године почива на три стуба:
либерализацији, отварању тржишта и раздвајању инфраструктуре од снабдевања (unbundling).
Логика је звучала технички уредно: више конкуренције → ниже цене → стабилније тржиште.
У пракси се догодило супротно.
1. Укидање дугорочних уговора изазвало је ценовни потрес без преседана
До 2020. године гас је у ЕУ коштао 12–25 €/MWh.
Када су дугорочни уговори замењени спот-тржиштем, а ЛНГ проглашен спасом цене су савладале све разумне границе. 2022. године, након низа погрешних политичких корака, гас је достигао 310 €/MWh.То није тржишни „сигнал“. То је системски шок.
Ту цену није платио само потрошач који је грејање плаћао троцифрено.
Платила ју је европска индустрија која више није могла да производи уз одржив трошак.
2. Индустрија ЕУ се гаси тихо, али темељно
Пад производње хемијске индустрије у Немачкој износи ~40%.
Металургија је ослабила око 35%.
Стакларе и фабрике керамике падале су 25–30%.
Европски модел, који нам се сада нуди као цивилизацијски стандард, практично је раскомадао сопствену индустријску основу.
3. Инфраструктура је приватизована — држава је задржала ризик
Када се мрежа издвоји из државног система, отвара се простор за:
улазак фондова,
мешовита власништва,
концесије,
приватне операторе са гарантованим профитом.
То се већ догодило: Грчка, Португалија, Румунија и Италија препустиле су део своје гасне инфраструктуре приватном и страном капиталу.
Држава више нема инструмент контроле, a грађани се суочавају са растом трошкова.
II. Србија на корак од истог шаблона
Реформа најављена у Београду личи на европску, и не случајно. Структура буде издвојена у ново предузеће. То се онда припрема за тржишно пословање. Уследиће „отварање“ у акционарско друштво. И, на крају, „докапитализација“.
Реч је другачија, механизам је исти. Докапитализација је само евро-бироратски еуфемизам за приватизацију. Није ништа боље ни у поруци која се шаље грађанима: реформе су неминовне, енергија ће поскупети, али је то наводно цена модерности. То је управо наратив којим је Европа улазила у сопствену енергетску кризу.
III. Шта грађани у стварности губе?
Енергетски систем Србије — хидроелектране, термоелектране, трафостанице, далеководи, гасоводи настајао је из средстава овог народа. Није туђ, није поклон, није пројекат корпорација.
То значи да вредност инфраструктуре није комерцијална категорија. Она је јавна вредност. И управо та јавна вредност сада се претвара у робу.
1. Губи се ценовна стабилност
Када инфраструктура ради у јавном интересу, цена енергије је под контролом.
Када инфраструктура ради у интересу капитала, цена постаје функција профита.
2. Губи се техничка сувереност
Гас није само енергент.
Он је:
стабилизатор електроенергетског система,
носач грејања,
основа рада ТЕ-ТО система,
окосница индустријских процеса.
Губитак контроле над гасном инфраструктуром значи губитак контроле над читавом енергетском архитектуром државе.
3. Губи се политички маневарски простор
Ко контролише цевоводе контролише и политику. То не мора да се изговори наглас, довољно је да се погледа историја односа у Европи последњих 15 година.
IV. Како ће бити спроведена реформа: техника дистракције
Искуство говори да ће се, приликом усвајања закона, појавити добро познат образац:
На почетак дневног реда стави се „социјална“тема која скреће јавну пажњу.
Медији у власништву политичких групација промовишу ту тему као централну.
Опозиција оријентисана ка европским моделима гласа за енергетске законе.
Реформа се усваја тихо а последице се осете тек када скупштински рефлектори одавно угасну.
То није српски изум. То је техника коју је Европа примењивала готово деценију.
V. Шта нас чека после реформе?
1. Цена енергије ће порасти неизбежно
Природни монополи у приватном власништву увек воде расту цена.
И ЕУ и балканске земље које су либерализовале сектор показале су исто: скок од 30–60% у року од пет година.
2. Индустрија ће бити под ударом
Трошак гаса у металургији, хемијској индустрији, цементној индустрији и производњи хране чини 25–60% укупних трошкова. У ЕУ су фабрике почеле да се затварају. Зашто би у Србији било другачије?
3. ТЕ-ТО системи биће у колапсу
Системи когенерације преживљавају само ако је гас стабилан и доступан. Када цена постане зависна од ЛНГ тржишта и фондовских калкулација гас постаје прескуп за даљу употребу.
4. Инфлација постаје системска
Када поскупи енергија, поскупљује све: храна, грађевинарство, транспорт, комуналне услуге.
VI. Ко добија, а ко губи?
Добитници:
корпорације које преузимају управљање инфраструктуром,
финансијски фондови који инвестирају у монополе,
политички центри којима одговара контрола преко енергије,
посредници у снабдевању гасом.
Губитници:
грађани Србије,
домаћа привреда,
државна политика,
енергетска безбедност.
Ово није процена ово је пресликавање онога што се већ десило у Европској унији.
VII. Србија још увек има избор али не још дуго
Србија може да избегне сценарио ЕУ ако:
задржи инфраструктуру у јавном власништву,
задржи дугорочне уговоре за набавку гаса,
настави да развија сопствене складишне капацитете (Итабеј, Банатски Двор II),
одбије модел спот-тржишта,
постави енергетику као питање државне политике, а не тржишне логике.
Јер енергетика није роба која се купује и продаје на недељном тендеру. Енергетика је инфраструктура националног живота.
VIII. Закључак: избор који одређује век, не мандат
Европа данас покушава да поправи модел који је сама срушила. САД су га већ напустиле.
Моћне државе ван ЕУ га никада нису прихватиле. Само Западни Балкан по инерцији и под притиском корача ка истој грешци.
Србија има једну предност коју ЕУ више нема: може да види последице туђег модела пре него што га примени.
Уколико прихвати европски модел без критичког промишљања, Србија ће се суочити са:
скупом енергијом,
ослабљеном индустријом,
урушеним ТЕ-ТО системима,
растућом инфлацијом,
ограниченим политичким маневром,
зависношћу од глобалних тржишта гаса.
Ако га одбаци постоји шанса да сачува оно што је најважније: енергетски суверенитет као темељ економског и политичког суверенитета. Ниједна држава није слободна ако не контролише сопствену енергију. Ово није дебата о гасоводима, већ о томе коме припада будућност ове земље: грађанима или капиталу.
Реформа која долази не одлучује исход зиме већ исход једног народа.
Милош Здравковић
