др Владислав Б. Сотировић: Томас Хобс и његова политичка филозофија

Историјске, филозофске и социјалне основе политичке мисли Томаса Хобса

Својим ставовима у оквирима историје политичке филозофије, енглески политички теоретичар Томас Хобс (1588.‒1679. г.) је постао класичан представник школе енгласког емпиризма. Изградио је заокружени политолошки систем у чијој основи стоји базична теза да у стварном свету постоје само појединачна материјална тела. Овим ставом, Хобс је започео рат против предрасуда средњевековног реализма за који су појмови били права реалност док су ствари биле тек изведене из њих. Битно је истаћи да је Хобс сматрао да постоје три врсте појединачних тела: 1) Природна тела (тј. тела саме природе која не зависи од човека и његове делатности); 2) Човек (уједно и тело природе али и креатор вештачког, тј. неприродног, тела); и 3) Држава (вештачко тело као продукт човековог деловања).

Хобсово најбитније политолошко дело јесте Левијатан (1651. г.) [пун и оригиналан назив: Leviathan or the matter, form and authority of government, London] у коме елаборира своје филизофске ставове о трећем телу, тј. држави, наравно у контексту времена у коме је живео и у коме је био сведок. Укратко, у овом спису, Хобс је елаборирао став о природном стању живота људског рода као рат свих против свих (bellum omnium contra omnes). На овај став се надовезује по њему природни закон који води превладавању таквог стања и стварању државе (тј. политичке организације) путем друштвеног уговора између грађана и власти али и уговора

који коначно признаје недељиву и неограничену власт суверена (краља) у политеји (државној организацији) ради заштите грађана и њихових права. Другим речима, грађани се својевољно одричу једног (великог) дела своје природне слободе коју преносе на државу ради заштите њих самих од спољних и унутрашњих непријатеља. То би био један политички вид добровољног и уговорног „бекства од слободе“ који је маестрално дешифровао немачки филозоф Ерих Фром (1900.‒1980. г.) у истоименом делу Бекство од слободе (1941. г.) на примеру немачког друштва из доба националсоцијализма.

Друштвени и историјски темељи Хобсове политичке мисли су били учестали грађански ратови у Енглеској у којима је краљ Чарлс I Стјуарт (1625.‒1649. г.) изгубио и круну и главу (која му је била одсечена секиром), појава две политичке струје у Парламенту Енглеске, фактички каснијих партија – торијеваца (конзервативци) и виговаца (либерали), као и проглашење Комонвелта (тј., републике, односно, “државе општег благостања”, 1649.‒1660. г.) али са диктатором Оливером Кромвелом (1599.‒1658. г.) који је од 1653. г. носио титулу „Протектора“ („Заштитника, Енглеске, Шкотске и Ирске“). У то време је енглески капиталистички па и колонијално-империјалистички развој захтевао заштиту од стране изузетно јаке и свемоћне државе у виду монархије, тј. краљевске апсолутистичке власти.

У основи, Томас Хобс није критиковао тренутно постојећи друштвено-политички систем већ је покушавао да исти учврсти и што више ојача како би комплетна држава са својим грађанством могла да што боље функционише и да буде што ефикаснија што би било на добробит свих грађана који прво између себе па онда са државом склапају уговор о билатералним односима. Хобс је чак и са европске перспективе (грађански ратови између протестаната и католика), обзиром да је у читавој Западној Европи владала атмосфера страха и личне несигурности, прижељкивао мир, сигурност, заштиту приватне својине тако да је у том циљу постао изразити етатист, тј. присталица што јаче државне власти над индивидуалним грађанима.

У касном периоду европске ренесансе и раном периоду модерног доба, јачање монархистичке власти кроз развој просвећеног монархистичког апсолутизма (деспотизма) је био израз потребе за друштвеним и државним јединством и складном функционалношћу како би се избегла средњевековна политичка анархија, многовлашће и безвлашће. Када се наглашава монархистички апсолутизам, то се у принципу не чини зато што се гаји илузија о божанским правима владара, већ због практичног уверења да снажно политичко јединство може да буде постигнуто само у оквирима просвећеног апсолутистичког монархизма. Тако, када Хобс подржава централистички апсолутизам краља, он то не ради стога што верује у божанска права краљева или у божански карактер начела легитимитета, већ зато што је веровао да се повезаност друштва и национално јединство најпре могу постићи на тај начин. Хобс верује у природни егоизам појединца, а природна последица тог уверења било је становиште да је само снажна и неограничена (апсолутистичка/деспотска) централна власт монарха способна да обузда и савлада центрипеталне силе које воде ка разједињењу друштвене заједнице и растурању државе.

Левијатан (1651. г.) – политичко уређење (држава) према уговорном стању

Треба истаћи да је полазна тачка политичке филозофије Томаса Хобса иста као и код свих других представника школе тзв. „природног права и друштвеног уговора“. Хобс, као и многи други из исте школе, своди индивидуалног човека, тј. појединца, на поредак у природи, а грађанску државу на стање уговора између грађана и државе, али који је формиран од стране поданика који самим уговором са државом (монархом) постају грађани ослобађајући се тако положаја и улоге средњевековних бесправних поданика (тј. оних који су имали само обавезе према власти али не и права у односу на исту власт).

Код Хобса, основа људске природе јесте егоизам а не алтруизам као и потреба за комуналним (заједничким) животом али не као некакав нагон за заједничким животом (као код дивљих животиња које живе у чопору), већ потреба из чисто егоистичког интереса. Другим речима, организовано политичко друштво у форми државе настаје као резултат страха једних индивидуа од других, а не као резултат некакве природне наклоњености једних индивидуа према другима. Дакле, држава је наметнута друштвено-политичка организација као продукт рационалног погледа на живот, тј. преживљавање, људске заједнице како би се сачували индивидуални интереси укључујући и голе животе. Другим речима, Хобс је негирао срећу и задовољство као елементе природног стања или поретка. Напротив, за њега је природно стање опасно за човекову егзистенцију јер је животињски сурово и убилачко. Стање у коме сви ратују против свих. У природном поретку који функционише према (животињским) законима природе (право јачег) у основи међуживотних односа је рат који се заснива на сили и превари.

Следећа битна карактеристика природног поретка је одсуство власништва над стварима и поседима у смислу непостојања тачног разграничења шта је чије. Другим речима, све је свачије а шта је чије бар за неко време зависи од силе, отимачине и принуде над другима. За Хобса су сва људска бића једнака како у физичком тако и у интелектуалном погледу и сви имају право на све настојећи да то природно право сачувају. Међутим, обзиром да у исто време настоје да остваре власт или бар превласт над другима, неизбежно долази до рата свих против свих тако да људски живот постаје неподношљив. Јачи настоје да постану још јачи и утицајнији а слабији настоје да пронађу заштиту од јачих како би преживели. Са једне стране, човек настоји да сачува своју природну слободу али са друге да задобије моћ над другима. То је за Хобса диктат нагона за самоодржањем (слобода+превласт). Људски род има подједнак нагон за све ствари и стога сви људи желе исте ствари. Стога су сви људи другима непрекидни извор опасности, несигурности и страха у суровом нагону за преживљавањем. Стога се људско битисање своди на рат свих против свих (човек је човеку вук).

За Хобса је стога основни природни закон, закон егоизма који упућује људску јединку на чување саму себе уз минималне губитке и максималне добитке на уштрб других. Природно право (ius naturale) је стога инстинкт за самоодржањем, тј. слобода да се свако служи сопственом снагом и умећем за очување своје егзистенције. Ипак, основни смисао битисања људске јединке јесте тражење сигурности. Стога, за Хобса је једино интерес, а не алтруизам (склоност човека према човеку) основни природни мотив у потрази излаза из природног стања јер оно постаје неподношљиво. Другим речима, природна слобода постаје све тежи и тежи бремен на људским плећима који треба издржати носити.

Хобс се противио учењу Аристотела и Гроцијуса да у самом човеку постоји првобитно нагон за удруживањем, тј. друштвени инстинкт. Супротно обојици, Хобс сматра да је човек првобитно потпуно егоистичко биће и поседује само један нагон а то је нагон за самоодржањем. Тај нагон гони човека да реализује своје потребе, да што више заузме од онога што му сама природа ставља на располагање и да сходно овом нагону што више и што даље рашири сферу своје индивидуалне моћи. Међутим, по самој логици ствари, у овој својој намери човек наилази на отпор других људи који се руководе истим природним (урођеним) нагоном, тј. тежњама, па тако између припадника људског рода настаје конкуренција, борба и рат којима се угрожава физичка егзистенција људи. Стога, уколико човек живи у природном стању он се сукобљава са реалношћу рата свих против свих, тј. ратом који је природно изазван потребом и снагом индивидуе и ратом у коме се евентуални недостатак физичке снаге, тј. премоћи, замењује лукавством и преварама по принципу да циљ оправдава средство.

Природно стање недозвољава људском разуму да учини било шта што му може на било који начин физички угрозити сопствени живот као и занемарити оно што му на најбољи начин може сачувати исти. Хобс признаје да је човекова природа таква да је увек у сукобу разних страсти и нагона а међу којима је предоминантна жеља за моћи. Ипак, употребом разума човек реализује у пракси природне законе, међу којима је основна тежња за миром (људска личност = сукоб страсти и разума). Људи, пратећи разум и природне законе који теже да човек свим расположивим средствима сачува и осигура мир, склапају међу собом један друштвенокористан уговор односно споразум (договор). На основу оваквог уговора, људи у оквиру исте животне заједнице која живи на истом животном простору, се уједињују са циљем да заједничким снагама на основама опште слоге формирају једну чвршћу заједницу која се коначно претвара у облик државности која би им осигурала мир и сигурност. Тако, политичка организација има два основна циља, тј. функције: одбрану заједнице од спољних непријатеља и очување реда, мира и сигурности у оквиру саме заједнице на унутрашњем плану. Тако се на основу уговора ствара држава (грчки полис) а политика би била дефинисана као умеће вођења државе ради ефикасног остварења своје основне две функције.

Оваквим (државотворним) уговором се спречавају ратови у оквирима исте (друштвенополитичке) заједнице уколико се уговор испуњава, што је у складу са природним правом (законом). Уговор намеће сваком појединцу заједнице велики број обавеза и дужности поред права а чије је испуњење нужно ради очувања мира, поретка и сигурности. Тако, појединац, члан друштвенополитичке заједнице, нужно губи један битан део своје слободе коју пребацује на државу ради своје сопствене сигурности и очувања егзистенције. Овде треба приметити да је нужни закон или ефекат цивилизацијског развитка и напретка људског рода у историјском пресеку тај да са развитком цивилизације човек све више и више губи своје природне слободе и обрнуто.

Томас Хобс је сматрао да су природни закони у ствари морални закони. Једно од основних моралних начела у циљу ефикасног и праведног функционисања друштвенополитичког система, тј. уговора, је да се не чини другима оно што се не жели доживети од других. Морални закони су вечни и самим тим непроменљиви и стога универзални за све припаднике заједнице па зато сви појединци порају да усклађују своје понашање према другима у складу са оваквим законима морала. Ипак, у природном стању ови морални закони без моћи обзиром да не обавезују људе да се понашају у складу са њима али све док се не створе реалне могућности да се и сви други људи управљају по њима. Коначно, такви услови и могућности се стварају уговором који води до стварања и функционалне организације државе.

Прелаз из природног у државно (уговорно) стање

Право се по Хобсу појављује напуштањем природног стања и преласком на уговорно стање. Управо је држава та институција која омогућује стварање или дефинисање приватне својине између чланова заједнице по принципу „моје“/“твоје“. Држава самим тим обавезује на поштовање власништва другог. За разлику од уговорно-државног стања (цивилизације), у природном стању (дивљаштво) није постојала реципрочна сигурност, односно гарант те сигурности. Стварањем државе као институције, човек се одрекао оних права којима се служио у природном стању. Човек се у државном стању придржава уговора јер је то једини начин да се осигура мир а самим тим и лична сигурност. Тако се човек пребацује на испуњавање моралних обавеза јер оне доприносе очувању личне сигурности.

Међутим, како тврди Хобс, сам уговор/споразум између чланица заједнице није довољан да би држава постојала и функционисала. За то је поред уговора потребно потпуно унутрашње јединство. Другим речима, да би се формирала јединствена воља људи, исти морају да престану да живе као независне и одвојене индивидуе, тј. на неки начин морају да се „утопе“ у опште токове државне заједнице и тако се одричу од једног битног дела своје независности, индивидуализма и природне слободе. Сада Хобс прелази на главну поенту своје политичке филозофије, која има своју конкретну историјску позадину односно време у коме је Хобс живео, тврдећи да индивидуе не треба да задрже нити вољу нити право код себе јер сва моћ треба да пређе на државу као општезаједничку и супериорну институцију. Хобс у суштини захтева да индивидуе у државној заједници буду поданици држави а не грађани исте. Стога, поданици морају да поштују заповести/законе државе јер само у том случају могу да разликују добро од зла. Овакав пренос свих индивидуалних права и овлашћења на државне органе доводи до формирања (државног) суверенитета (suma potestas/sumum imperium).

На овај начин, према Хобсу, индивидуе се међусобно повезују двоструким уговором/споразумом:

1. Уговором према којем се индивидуе удружују међусобно; и

2. Уговором којим се као друштвени колектив (удружене индивидуе) повезују са државним ауторитетом коме предају сву власт уз апсолутну и безусловну обавезу и праксу на потчињавање истом (у конкретном Хобсовом историјском случају, тј. времену, то је конкретно значило апсолутистичкој краљевској власти).

Основна директна последица оваквог двоструког уговора јесте та да се од множине индивидуа формира јединствено биће под окриљем државног ауторитета. Тај државни ауторитет, или краљевску апсолутистичку власт над поданицима која има потпору у цркви, Хобс је назвао Левиатан (Leviathan). То је библијско чудовиште или смртни Бог који код Хобса илустративно у једној руци држи бискупски штап а у другој мач, тј. атрибуте духовне и световне власти. За Хобса држава ипак није нити божанска нити натприродна творевина. Човек је разумно и најузвишеније дело природе а држава-Левиатан је најмоћнија људска творевина. Сама држава је вештачко тело наспрам човека који је природно тело. Душа државе је врховна власт, њени зглобови су судски и извршни органи, живци награде и казне, памћење саветници, ум праведност и закони, здравље грађански мир, болест буна а смрт грађански рат.

Човек је створио државу на основу гласа разума. Држава је према Хобсу вештачки производ једног разумног потеза људског рода а не нека природна чињеница како су сматрали многи филозофи пре њега као што је нпр. био Аристотел. Држава према Хобсу врши апсолутни суверенитет тако да се појединци, тј. поданици, отуђују у самој држави, односно одричу се свог природног права и стања. Другим речима, самим тим што су индивидуе склопиле споразум да ће се потчинити државној апсолутној власти коју су изабрали, они се одричу својих права које отуђују преношењем истих на суверена. Однос појединца према држави је у форми политичког отуђења човека у суверену уместо средњевековног отуђења у Богу.

Државна управа и њени облици

Хобс је сматрао да се његов теоретски систем о државној управи може применити у пракси на све облике државне власти. Конкретно, за њега су постојала три облика државне власти у чистом облику: Монархија (коју је преферирао); Аристократија; и Демократија. Допуштао је и установу парламента али под условом јаке и неограничеме монархове власти. Функција такве монархове власти јесте да својим свеобухватним ауторитером и тоталном моћи укине „природно стање“ људског рода, тј. општи рат свих против свих и тако осигура мир и појединачну сигурност свих чланова друштвенополитичке заједнице, тј. државе. Слобода као основни вид демократије доводи до побуна, анархије и нереда. Хобс даље сматра да монархова врховна власт мора бити пре свега сувереног карактера што је за њега конкретно значило да иста није смела бити подређена никаквој спољашњој власти (доминацији), потчињена било ком закону изван закона монархије, било природном или црквеном.

Ипак, у крајњем случају, монархистичка власт, бар теоретски, није била тотално неограничена обзиром да је право на егзистенцију за њега било једино право које је допуштало ограничење врховне власти, тј. обавезног покоравања суверену. Ово стога јер је на основама егзистенцијалног преживљавања и самоодржања постављен темељ државне власти у било ком облику. Тај облик у принципу може бити монархијски, аристократски или демократски али никако мешовити, тј. подела власти између појединих органа. У сваком случају, власт мора бити искључиво у рукама оног органа коме је предата. У овом случају, Хобс негира основни принцип модерне демократске власти а то је подела власти на законодавну (парламент), управну (влада) и судску (судски органи).

Треба истаћи да је Томас Хобс био огорчени противник револуције верујући да ће занатство и трговина а самим тим у његовим друштвенополитичким условима капиталистичка производња у успону доживети процват у условима свемоћне државне управе у којој ће бити уклоњене све несугласице и политичке борбе. Сматрао је да све што доприноси заједничком животу људи је добро и да треба подржати све што помаже да се јака државна организација одржи. Ван оквира државе владају страст, рат, страх и зверста (тј. природно стање) док у држави владају разум, мир, лепота и друштвеност (тј. цивилизација).

Предмет старања државне управе (апсолутне монархије) мора да буде богатство грађана (тј. поданика) које стварају производи земље и воде (мора) као и рад и штедљивост. Дужност државе јесте да обезбеди добро народа. Хипотетички, интереси монарха би требало да се поистовете са интересима његових поданика како би држава оптимално функционисала.

Синтетичке примедбе

Учење Томаса Хобса о свемоћној власти просвећеног апсолутистичког монарха је продукт времена у коме се осећала јака потреба за организовање централизоване и апсолутистичке државне (центрипеталне) организације која би пре свега могла да се успешно одупре папском универзализму али уједно и служи развитку капитализма и ограничењу феудалних (центрифугалних) елемената. Са чисто економске стране, апсолутистичка монархија у то доба па и у следећем столећу, је одговарала интересима капиталистичке буржоазије и њеним настојањима да се створи велико унутрашње економско тржиште без регионално-феудалних такса и пореза на промет. На тај начин, с друге стране, би се аутоматски створило и национално јединство као гарант функционисања економије у националним оквирима (јединствене државе).

Хобс је веровао да се из ужасног природног стања рата свих против свих може изаћи јер поред страсти у човеку постоји и разум који учи људе да траже боља и сигурнија средства за своје биолошко, материјално, економско и уопште животно битисање него што су она која доводе до рата свих против свих. Другим речима, да би се осигурао општедруштвени мир и индивидуална сигурност, сваки појединац у друштву се мора одрећи свог безусловног права које у природном стању поседује. Коначно, човек то и чини, јер му то налаже његов нагон за самоодржањем. Овим одрицањем, човек се одриче и дела своје природне слободе, тј. слободе дате природним законом јер се комплетна друштвена заједница потчињава општем уговору да живи у политичкој заједници–држави. Иако сви појединци прихватају овакав уговор/споразум, они то у принципу чине из чисто егоистичких разлога, али им разум налаже да то чине и да се стога покоравају одређеним основним врлинама без којих би државни опстанак био немогућ (верност, захвалност, љубазност, попуштање, итд.). Ван државног уговора, тј. државе, владају афекти, рат, страх, сиромаштво, прљавштина, самоћа, варварство, итд. За разлику од природног стања (тј. стања џунгле, нецивилизације и варварства али и тоталне слободе у баналном смислу), у држави влада разум, мир, сигурност, богатство, раскош, наука, уметност, итд., али уз услов драстичног ограничења па и укидања природних слобода.

Тек са формирањем државне организације настаје разлика између права и неправа, врлине и порока, доброг и злог. Склапање државотворног уговора међу члановима друштвене заједнице за Хобса може бити и прећутно, односно неформално. У сваком случају, склапање државног уговора за Хобса је од историјског значаја јер раздваја пред-историју од саме историје. Другим речима, као и за многе друге истраживаче историје људског рода, прелазак из стања џунгле (антицивизизације) у стање државе је уједно и прелазак на цивилизацијски развитак и историју уопште. Хобс је са једне стране сасвим тачно схватио природу првобитног природног стања, али није могао објаснити настанак државе ван оквира друштвеног уговора.

Оно што је битно истаћи у вези са Хобсовом теоријом уговора јесте да је он сматрао да склапањем друштвено-државног уговора појединци који су га склопили аутоматски преносе сву своју власт и своја права на државну управу, тј. апсолутистичког монарха. Држава постаје свемоћна, деспотска и апсолутистичка и стога личи на митско библијско чудовиште Левијатан. Уговорно преношење власти са индивидуа на државу мора бити безусловно и стога сама државна власт мора бити безусловна. Да би била таква, власт мора да буде у рукама само једног човека а то је апсолутистички монарх који је и једини управљач и врховни судија. Тако је Хобс извео из своје теорије уговора нужност апсолутне монархије као јединог облика управљања државом а која у потпуности одговара намерама самог друштвеног уговора. Апсолутна монархија има и других предности у односу на остале форме политичке организације а које је чине најбољим обликом владавине. Тако, нпр., у апсолутној монархији власт може да злоупотреби само један човек, у аристократији више породица а у демократији многи (овде Хобс не прави разлику између могућих дубинских нивоа злоупотребе и корупције). Даље, у апсолутистичкој монархији се лакше неутралишу партијске борбе а у идеалном случају тоталне деспотије партијске и политичке борбе и не постоје јер долази до потпуног јединства друштва, државе и политике под управом једног човека. Државне тајне се такође лакше чувају у апсолутним монархијама.

Апсолутни монарх мора да има и апсолутну власт, тј. апсолутно право у свим политичко-правним и моралним односима у држави („Држава, то сам ја“!). Монарх (у Хобсовом случају краљ) је тај који има и прву и последњу реч у свим црквеним, религијским и моралним питањима. Тако, монарх одређује како има да се обожава Бог иначе оно што би некоме било за обожавање другима би било за хуљење и обрнуто. Тако би друштво у оквирима исте државе било подељено на непријатељске стране и водило борбу између тих страна по верским питањима. Другим речима: Томас Хобс је био велики противник било какве верске толеранције у оквирима исте политичке организације. За њега је неприхватљив револуционаран акт да се неко на основу свог приватног верског убеђења супротставља важећој и једино дозвољеној вери јер се на такав начин доводи у питање сам опстанак државе као и њено нормално функционисање. Стога, шта је у општем смислу добро а шта лоше за друштво и државу одлучује само монарх. Морална савесност се састоји у послушности према монарху.

Хобс је касније дозвољавао ограничење краљевског апсолутизма, па је сматрао да је свака власт праведна уколико служи народу па то била у крајњем случају чак и република (Комонвелт) на чијем челу би опет била нека апсолутистичка личност (нпр. Оливер Кромвел). Хобсова теорија државности се окренула од средњевековног теолошког ка антрополошком тумачењу порекла и темеља државе. Хобсово учење о настанку државне организације на основу уговора и схватања да ће се у држави живети боље и сигурније било је супротно од средњевековних теолошких тумачења и схватања државе која је поистовећивала циљеве феудалне класе крупних земљопоседника са божанским циљевима. Многи филозофи су у Хобсовој теорији државе видели доктрину модерне тоталитарне државе. Ипак је Хобсова политичка филозофија битно индивидуалистичка и рационалистичка.

др Владислав Б. Сотировић

Бивши универзитетски професор у Вилњусу

Истраживач-сарадник Центра за Геостратешке студије, Београд

sotirovic1967@gmail.com

© Vladislav B. Sotirovic 2025