Мршавко Штапић: БЕЛЕШКЕ О НЕДЕЉИ ПРОВЕДЕНОЈ У СРБИЈИ

Проучавајући натпис на надгробном споменику једног сиромаха, о српском народу може се сазнати више него за недељу дана боравка у Београду, убеђен је читани руски писац Мршавко Штапић,  који је говорио на Сајму књига у Београду.

ПРОМЕНЕ

Ово су белешке, одломци, покушаји размишљања, нешто попут скице за благу хрију. ( Хрија (старогрч. χρεία) – облик  расуђивања, карактеристичан за античку риторику. Циљ је хрије – разјашњавање, доказивање или опровргавање неке тврдње)

Можемо размотрити занимљиве промене у Србији, али оне ће Русима  бити или сувише јасне или неразумљиве – на пример,  по свему судећи,  омладинске кафане постају све модерније: ако сте раније могли са улице да уђете у дуксерици, сада за сто морате да платите депозит, и то поприличан, девојке троше много времена спремајући се, а и момци се дотерују. Више је туриста, Београд је постао чистији. Нафташи се тресу, управо су стигле санкције, људи се плаше за своју будућност, бензинске пумпе раде на резервама, гласине су све жешће и све страшније. На прозорима Филозофског факултета у улици Кнеза Михаила исписани су слогани побуњених студената, и често – на немачком, енглеском и латинском језику, што указује на природу и порекло побуне. Уосталом, чак и гледање у то није занимљиво, све је  познато и све смо то већ видели.

Оставимо новости и политику на Балкану онима који се озбиљно баве тиме. 

Мене занима оно истинско, српско, тврдо. То је уклесано у шумадијском камену.

НАЈВЕЋИ СИРОМАХ

Гуча, 1893. године, покојник умро у својој 43. години

Овде почива раб Божији

Гаврило Гавриловић

највећи сиромах села Гуче.

То што је Гаврило бијо врло поштен

кои би пре умро од глади

а не би туђе узео

овај споменик подигоше му

више грађана из места

а и са стране

својим добровољним прилозима.

Ово нека служи за углед

осталим сиромасима

те нека се и они

на Гаврилово поштење угледају.

Текст епитафа на српском наведен је са ортографским грешкама, које су направили каменоресци. Споменик се налази гробљу у вароши Гуча, у Драгачеву; текст епитафа записао је новинар Радован М. Маринковић, затим, пре око двадесет година, переписала га је Радмила Мечанин, преводилац из тог краја.  

Овај натпис говори о српском народу више него што можете сазнати за недељу дана боравка у Београду.

Гаврило Гавриловић је симбол антиевропе. Ако је Европа – велики  разбојник, онда је Гаврило Гавриловић – брат оне удовице из Јеванђеља која је приложила своју малу и велику лепту. Благословена је Сербија која памти Гаврила, благословена је Сербија која памти удовицу.

Радмила Мечанин, која ми је показала текст епитафа, у ствари ме је и позвала у Београд. Прошле године је дошла на руски штанд и одговорне за руску делегацију питала: “Зашто не доводите Штапића?” Очигледно нису  имали снаге да јој кажу како Штапић није ни лауреат, ни стипендист, ни аутор бестселера, и једноставно су ме довели. Можда су они заиста од Радмиле први пут и чули за Штапића. Али њу, преводиоца и “Лавра”, и “Обитељи”, и “Зулејхе…” – нису могли одбити.

Највише волим да мислим како ме је, преко Радмиле, позвала сама Србија, и позвала ме је, углавном, да бих сазнао за Гаврила Гавриловића. Само то вреди шест проведених дана. Само то учвршћује моју љубав према братском народу, даје ми наду и греје ме.

УНУТРАШЊИ СРБИН

       Уопште, Русију треба волети једино онако како то чине многи Срби. Воле је као мајку, као сан, у целини, без икаквих ограничења и приговора. Воле је као нешто савршено, као идеал, као, у извесном смислу, претечу будућег Царства, мада, наравно, кад је Царство у питању, време не постоји. Сама Љубав силази до времена једино ради жртве, али и жртва има ванвременски карактер.  

Међу нама има људи који воле Русију пре 1917. године, Русију пре 1991. године, воле Русију која се назире негде иза неког временског хоризонта. То је чудно, јер мајку не можеш волети јуче, данас или сутра. Мајку можеш волети само ван времена, зато што, као што је већ речено, Љубав не подлеже времену. Љубав је савршена и вечна, иначе није Љубав.

      МЕДИЈИ И РОК – ЗВЕЗДЕ 

Православни богослов Ларше, односно за нас, Русе – брат, иако је Француз, сагласан је с Маклуаном који је формулисао суштину савремених медија. „Преносилац има далеко већи утицај на начин живота људи, на њихов начин размишљања и деловања, него само саопштење.“ Ларше расправља о утицају информација и покушава да нађе средства за избављење од информационе зависности. Ова формулација ми је блиска када је изнесемо ван оквира расправе о медијима. Овај закон се успешно примењује у области уметности. Размотримо га на примеру савремене руске књижевности:

Само књижевност, захваљујући својим преносиоцима – великом Лимонову и његовом наследнику Прилепину – послала је батаљоне војника на фронт. Све остале врсте уметности, узете заједно, не могу урадити за Отаџбину ни десети део онога што су заредом урадила два водећа руска писца у последњих четрдесет година. Само књижевност, коју оличавају Долгарева и други песници, муњевито је реаговала на оно што се дешавало.

Руска књижевност је била испред свих уметности, када говоримо о одбрани Отаџбине. При томе (о, како је Ларше у праву) – многи, који су слушали говоре или читали публицистику наших најбољих писаца, нису никад узели у руке њихове романе. Преносилац, сам писац, и јесте фигура која води народ.

      Писац је данас у стању да води људе у смрт ради идеје. Зато што су највећи руски писци – у суштини рок звезде, лидери и вође истовремено. 
Лимонов је наш суперпанкер, хипергонзо, или јеретик, или јуродиви,  скитница и аскета који се упуштао у авантуре, о свом трошку је одлазио на Балкан, у рат, па изгубио посао у Француској због тога што је устао у одбрану несрећних Срба у доба њихових тешких невоља. 

   Прилепин је наш суперхерој, оличење верности, или праведник или бунтовник, Никон и Авакум у једном, истински Нижегородац, војник своје земље, човек који преживљава експлозију мине и, изнова састављен на хируршком столу, поново одева боје маскирне, ратне униформе.
Фигуре великих писаца су, саме по себи – књижевност, саме по себи –  идеја; њихови путеви су непоновљиви. Зар нам то поуздано не доказује Лимоновљева биографија, која је постала бестселер у Француској? Зар нам то не громогласно, али говори Прилепин када његов „Јесењин“ постаје бестселер код нас?

Лимонова су у Србији волели тако да није могао мирно проћи улицом, грлили су га људи које не познаје. Народ који је желео да га чује пунио је сале. 
Само Прилепин зна колико би му пртљага било потребно да превезе сву ракију коју су му поклањали Срби.

      Радмила каже да је Србија њих двојицу примила на различите начине. Лимонов је ипак био странац, спољна сила, а Прилепин – домаће чељаде.  

     А ја сам уверен да је и у Лимонову живео, и у Прилепину живи један исти унутрашњи Србин. Они – нису браћа по крви него неки рођаци Гаврила из Гуче. И споменик на Лимоновљевом гробу, као и Гаврилов, подигнут је од народних добровољних прилога. Лимонов, као и Гаврило, није ништа стекао.
Србија је, дакле – земља где се човек може (пр)оверити поређењем са унутрашњим Србином, путем Гавриловог народа.

СВЕТИ НИКОЛАЈ  ( ВЕЛИМИРОВИЋ )

Од свих великих Срба, највише ме је заинтересовао Свети Николај (Велимировић). Владика задивљујућег ума, најпрецизније прозорљивости. Двадесетих година ХХ века написао је књигу у којој је предвидео и Други светски рат, па чак и догађаје од 11. септембра 2001. године у САД, али се није  зауставио на томе и, из богословске перспективе, али популарно и лако, протумачио је узроке и суштину рата уопште. То је књига „Рат и Библија“. 

У књизи, владика разматра епизоде ​​из Старог завета с тачке гледишта  Творчевог мешања у ратове. Светитељ повезује отпадање народа од вере са ратовима и поробљавањем, указује на улогу народног покајања, на посебну врсту Пирове победе (Лотово ропство), говори о улози вође народа и истражује многе друге аспекте ратова. На овај или онај начин, рат је увек део узајамног односа народа и Творца. Сам народ навлачи на себе рат, а последице одређује Господ.

На крају сваког поглавља дати су јасни, једноставни и добро образложени закључци. Велимировићева књига заиста се може сматрати практичним водичем за избегавање ратова. Свети Николај се дотиче и Косовске битке, и татарско-монголског јарма, и пада Византије, и Балканских ратова, и Руско-јапанског рата са скорашњом Револуцијом 1905. године, и неколико других сукоба. Све је поткрепљено доказима, јасно и строго.
Последње поглавље носи назив „Јеванђеље и рат“. Тамо је владика такође кратак и јасан:“ Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе.“

То је онај рат у коме је, очигледно, Гаврило из Гуче, сиромашни сељак из Шумадије, умео да победи.

       „Они, који не воде рат против самих себе, против својих страсти, порока и греха, неминовно га воде против Бога и својих ближњих“– ово је један од закључака поглавља о Јеванђељу и рату. Ту нема шта ни да се коментарише.

Очигледно је да су водећи руски писци и песници увек носили тугу народа, заједно са својим народом. Лидери наше културе су били и биће – уз своје људе и у доба казне, односно лекције коју је допустио Творац. Јасно је да казну (лекцију) носе тело и душа, казна се даје природно, иначе не би била доживљена. Способност да се то прихвати чини наше најбоље људе великим. Тако они постају учесници епа, универзалног мита о Русији, саме историје. 

О  томе изванредно пише  Долгарева, користећи уобичајени амерички израз, али га испуњава новим, смиреним смислом: „Светла се гасе / Ноћ ће бити пуна чудовишта / Али без обзира да ли је моја земља у праву или није / ово је моја земља.“

Кивот са моштима Светог Николаја налази се у манастирском храму у селу Лелић, родном месту овог свеца. Зачудио сам се што није потписан – код нас увек постоје плочице. Пошто нисам знао може ли у цркви да почива неки други светац, морао сам да проверим.

       Велимировић је оставио велико богословско наслеђе. Гаврило из Гуче није оставио ни речи, читаво његово саопштење јесте саопштење о њему у епитафу.

Преносилац је више од самог саопштења – тачно каже Ларше, али штета што му се то не свиђа. Несумњиво је да су и Свети Николај и Гаврило из Гуче – неупоредиво већи од било ког сопственог текста или неког текста написаног о њима.
И Лимонов, и Прилепин – већи су од било ког текста који су сами написали.
Преносилац је већи од саопштења. И то није нешто што је, само по себи, лоше.  

Превела Радмила Мечанин