Варлам Шаламов о Мајаковском: Између речи, стиха и живота

Варлам Тихонович Шаламов, писац чија су искуства из радних логора оставила дубок траг у руској књижевности, у више наврата је писао о Владимиру Мајаковском, песнику кога је изузетно поштовао, али и дубоко разумео у свој његовој противречности. За Шаламова, Мајаковски није био само песник револуције, већ човек дубоког унутрашњег немира, симбол генерације која је истовремено стварала нови свет и страдала у његовим сенкама.

„Мајаковски је одавно постао мит,“ записао је Шаламов у есеју „Владимир Мајаковски, мој и општи“, „и уносити било какве исправке у тај канонизовани лик не сматрам ни могућим, ни достојним.“ У овим речима одзвања поштовање, али и дистанца, свест да је Мајаковски прерастао границе сопствене биографије и постао узоран модел песника-револуционара, човека који је својим животом и стваралаштвом обележио једну епоху.

Шаламов је у Мајаковском видео истинског творца новог песничког израза. „Суштина његовог новаторства није у техници стиха,“ написао је, „ни у особености риме, ни у генијалној драматургији. Суштина новаторства Мајаковског је у томе што он дише будућношћу и подржава све ново, све напредно што се појављује на књижевном путу тадашње Совјетске Русије.“

За Шаламова, Мајаковски је био дух који није могао да стоји мирно, човек који је у себи носио енергију читаве револуционарне епохе. Али у исто време, он је у томе видео и трагедију, песник који „живи будућност“ често постаје странац времену у којем живи.

Тај унутрашњи сукоб, између сна о новом човеку и личне осаме, Шаламов је дубоко осећао. „У почетку сам његово самоубиство схватао другачије, али ми се касније чинило да је Мајаковски, готово патолошки, преувеличавао своје односе према жени као таквој… По питању жена био је обичан неуспешан човек, без искуства.“

Овај оштар, али и човечан опис показује да Шаламов није тражио у Мајаковском идола, већ човека. Он је у његовој смрти видео не крај револуционарног заноса, већ крај једне људске илузије, вере да уметност и љубав могу надвладати стварност.

„Он није чекао доказе поверења новог света у себе,“ записао је Шаламов, „већ је сам стао себи на грло песме, борио се без освртања на прошлост.“ Та реченица делује као огледало оба песника: и Мајаковског, и Шаламова. И један и други су живели у добу које је тражило потпуну жртву, добу у којем је уметник морао да бира између савести и опстанка.

Шаламов се присећао и првог сусрета са Мајаковским, кроз стихове. „То је, можда, прва књига која ми је доспела у руке, нисам учио стихове напамет, они су се сами запамтили.“ Тај доживљај није био интелектуални, већ дубоко емотиван: поезија Мајаковског улазила је у свест као музика новог времена, као глас који није могао да се игнорише.

Описујући Мајаковског као човека, Шаламов је био подједнако искрен: „Читао је феноменално, оно што је тек написао или што се тек појавило у штампи. Али своје ‘синдикалне’ радове, она дела писана по наруџбини, никада није читао.“ Ту се препознаје и његов критички однос према „службеној поезији“, стиховима који су губили искреност у корист идеологије. За Шаламова, Мајаковски је био најјачи онда када је био искрен, када је говорио „из себе“, а не „по дужности“.

С временом, мит о Мајаковском постао је део совјетске културне матрице, песник револуције, глас епохе, пророк новог човека. Али Шаламов је остао опрезан према том култу. Он је знао да иза плаката стоји жив човек, слаб и усамљен. „Писмо пред самоубиство ме је изненадило…оно је срушило све наше представе о Мајаковском као лидеру нове уметности. Показао се толико несигурним да је тражио метак.“

У тој реченици нема осуде, већ болне спознаје: чак ни најгласнији песник новог света није издржао терет идеје у коју је импулсивно веровао.

Шаламов, који је преживео логоре и видео крај револуционарних илузија, остао је веран једној идеји, да поезија мора бити сведочанство истине, чак и када боли. Зато је његов однос према Мајаковском двојак: поштовање према уметнику и саосећање према човеку. „Мајаковски је био најсветлији и потпуно погрешно схваћени песник свог времена, он је био човек који је платио цену вере у будућност.“

Само је Варлам Шаламов, можда једини, успео да на најчовечнији начин дочара Мајаковског, откривајући дубину његовог немира и трагичну лепоту његове вере у стих. У његовим приказима и освртима, Мајаковски више није само мит или глас епохе, већ човек који је живео и страдао, човек чија је уметност била његово сведочанство, а његова несигурност и усамљеност, подсетник да и највећи гласови могу бити рањиви.

Литература:

– Варлам Шаламов — Владимир Маяковский — мой и всеобщий

– Варлам Шаламов — Заметки о Маяковском

– Варлам Шаламов — Письма и воспоминания о поэтах