ФРАНСОА ЛАПЕЈР: Ернест Никиш – национал бољшевик
ЈАВЉАЊЕ ИДЕЈЕ
Први знаци националбољшевизма појавили су се у разореној Немачкој после Првог светског рата. Професор Паул Елцбахер, члан Националне немачке странке, изјавио је у часопису „Tag“ (2. априла 1919): „Имамо само један излаз да све спасемо. Тај пут је бољшевизам.“ То је изазвало потпуну збуњеност међу конзервативцима, али је и левица остала сумњичава. Само је комуниста Карл Радек признао право националбољшевизма на постојање и његове поштене намере. У „Kommunistische Arbeiter-Zeitung“ од 24. новембра 1919. године написао је: „Комунисти морају пружити руку онима који верују да се спас од националних несрећа може наћи и на путу ка комунизму.“
Друга манифестација националбољшевичких тенденција била је раширенија. У њеном средишту стајале су фигуре Хајнриха Лауфенберга и његовог пријатеља Фрица Волфхајма, обојица бивши чланови левичарске радикалне фракције Комунистичке партије из Хамбурга. У новембру 1918. године, активно су учествовали у Хамбуршкој револуцији. Проглашена је прва социјалистичка република у Немачкој, а Лауфенберг је једногласно изабран за председника Радничких и војничких савета. Али убрзо се појавила опозиција унутар саме Комунистичке партије против Лауфенберга и Волфхајма, која је превладала и довела до њиховог искључења из странке. Версајски споразум је, међутим, потврдио став национал-бољшевика, а они су додатно радикализовали своје националне тезе, проглашавајући потребу за националним револуционарним ратом који је предвиђао мобилизацију целог народа (не само пролетаријата) за борбу против окупатора. Марксистичка идеја о „класној организацији пролетера“ уступила је место национал-бољшевичкој идеји о „пролетерској организацији целог народа“, која би довела до ослобођења „целог народа“, „националне целине“. Истовремено, у овим круговима се појавила идеја о стварању Црвене ослободилачке армије која би ујединила Источни блок. Русија би пружила помоћ Немачкој преко Пољске. Лауфенберг и Волфхајм су створили „Комунистичку партију немачких радника“ да би политички остварили овај циљ, али су постигли мало успеха.
НИКИШОВ ПУТ
Ернст Никишов политички развој одвијао се у области левичарске политике. У октобру 1917. године придружио се Немачкој социјалдемократској партији, а 8. новембра 1918. године постао је председник Радничког и војничког савета Аугзбурга. Године 1919. изабран је у баварски парламент као члан Независне социјалдемократске партије Немачке. Никиш је организовао страначку платформу директно супротстављену Бернштајновој, што је довело до његове изолације. Почетком 1926. године напустио је странку и придружио се Старој социјалистичкој партији, поставши главни уредник страначког часописа Der Volksstaat. Године 1928. такође је напустио ту странку и од тада је одбијао да се придружи било којој организацији.
У међувремену, 1. јула 1926. године основао је сопствени часопис Widerstand (Отпор), који ће га касније прославити. Почев од 1927. године, зближио се са Аугустом Винигом, а преко њега и са свим главним личностима Конзервативне револуције, Младим конзервативцима, неонационалистима и представницима Биндишовог покрета. Његов сусрет са Ернстом Јингером постао је пресудан догађај у Никишевој идеолошкој еволуцији. У оквиру Видерштанда, идеологија национал-бољшевизма се постепено развијала.
Две теме су фундаменталне за национал-бољшевизам. Идеолошки, национал-бољшевизам инсистира на социјалној револуцији како би ослободио немачког радника од експлоататорске класе, наглашавајући да се социјална револуција може остварити само у контексту националне револуције и само ако она као свој политички циљ постави стварање фундаментално новог типа државе. Никиш је написао: „Само воља за класном борбом као политички орган и национални резервоар воље за животом ослободиће народе.“ Најупечатљивија последица овог приступа, његово најупечатљивије отелотворење, било је спајање национализма и бољшевизма у јединствену идеологију која потврђује јединство народа, нације и државе.
На геополитичком нивоу, националбољшевизам стоји у апсолутној супротности са Западом, симболично представљеним у то време диктатом Версајског споразума. Ернст Никиш подсећа на „заједницу судбина“ (Schicksalgemeinschaft) Немаца и Руса. Добро је познато да је русофилија (попут русофобије на супротном полу), Ostorientierung, стална тенденција кроз немачку историју и кључна компонента Конзервативне револуције. Ова тема је најпотпуније истражена у Никишовом раду.
„Прагматична русофилија“ заснивала се на једноставној идеји да две државе које су највише изгубиле од Версајског споразума – СССР и Немачка – треба да се уједине како би формирале јединствени фронт против западних сила европског континента.
Штавише, сама бољшевичка револуција је позитивно оцењена на два нивоа:
Прво, потврђено је јединство бољшевичког духа и пруског стила. Никиш је тврдио да је „оријентација на Исток и уништење буржоазије“
„Ове сличности у самој Немачкој су уско повезане тенденције исте природе.“ Штавише, постојала је сличност у идеји јаке хијерархијске државе, мобилизације народа, позива на хероизам, сузбијања паразитских класа и коришћења технологије стављене у службу развоја заједнице, а не профитабилности и тежње ка суперпрофиту.
Друго, истакнут је руски национални карактер Револуције 1917. године, а марксизам је био само спољашњи, интернационалистички привид.
Али Никишова „источна оријентација“ је добила свој најрадикалнији облик у његовој књизи „Трећа царска фигура“. Објављивање ове књиге 1934. године означило је коначно формулисање национал-бољшевичке идеологије у радикално идеалистичким терминима. Централна тема овог дела је иста као и тема Јингеровог „Радника“ („Der Arbeiter“). Реч је о разјашњавању те „фигуре“, те „слике“, те „форме“ („Gestalt“) коју моћ и доминација морају стећи у датој историјској епохи. Никиш је веровао да две фундаменталне „слике“ прошлости – „вечни Римљанин“ и „вечни Јеврејин“, које су обе проистекле из исте медитеранске културе – морају уступити место новом историјском актеру. Ова трећа „слика“ је слика Радника, коју је оживео руско-азијски елемент и позвала да успостави нови облик доминације – не метафизичку или економску, већ техничку, не националну, већ империјалну.
НЕПРИЈАТЕЉ НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗМА
Овај став је природно учинио Никиша непријатељем националсоцијализма. Био је један од првих представника Конзервативне револуције који је препознао опасност од Хитлеровог успона на власт и дистанцирао се од његовог покрета.
Значење ове опозиције формулисано је у Никишевој чувеној књизи „Хитлер – зла судбина Немачке“, објављеној 1932. године. Руско питање је тамо такође постављено као фундаментална и одлучујућа тачка: националбољшевизам је категорички неспојив са антикомунистичком хистеријом и расистичким антисловенством нациста.
Никиш подсећа да идеја крсташког рата против Русије припада римо-хришћанском, католичком арсеналу. Западни цареви су се потчинили овом геополитичком тренду у замену за папин благослов, а сада Хитлер жели да учини исто како би стекао наклоност Запада. Иза малог баварског агитатора крије се „западни агент“. За Никиша, такав крсташки рат против Русије је изопачење идеје „немачког отпора“, под којим Никиш подразумева „способност немачког народа да се одупре окупацији и отуђењу“.
„Мрачне силе Немачке ће се пробудити на овом лажном путу. Чак и сада се може видети како се, у својој стерилној егзалтацији, расипају у измаглици коначног пораза. А оно што ће остати је потпуно уморан, исцрпљен, безнадежан народ. Исцрпљени, више неће видети смисао немачког отпора. Версајски поредак ће постати још строжи него раније.“
Никиш ће платити за своју искреност и храброст. 22. марта 1937. године ухапсио га је Гестапо и сместио у затвор. „Отпор“, као и други слични политички покрети, распуштени су и забрањени. Две године касније одржано је суђење, а Никиш је осуђен на доживотну робију са потпуном конфискацијом имовине и лишавањем свих грађанских права. У јануару 1945. године, совјетски војници су га ослободили из концентрационог логора Матхаузен. До августа се придружио Источнонемачкој комунистичкој партији. Али ни Источна Немачка није благонаклона према њему. Институт за проучавање империјализма, који је основао, био затворен 1951. Његова прва књига, „Европска равнотежа“, објављена после рата, али сазрела у затвору, дочекана је са леденом равнодушношћу. Његова друга књига, „Краљевство ситних демона“, забрањена је у року од неколико недеља од објављивања. Године 1953, Никиш се преселио у Западну Немачку, где је дочекан ледено. Тамо је умро, потпуно сам. То се догодило тачно на његов рођендан, 23. маја 1967. године.
Читав Никишов живот и рад могу се сажети у једну реч: „отпор“. Отпор против Вајмарске Немачке, која га је затворила. Отпор против Хитлерове Немачке, која га је бацила у концентрациони логор. Отпор против Источне Немачке, која га је одбацила. Отпор против Западне Немачке, која га је мрзела. Ернст Никиш је умро, а да никада није видео Немачку о којој је сањао целог живота.
