Велики Серж*: Русија спрема велики напад на Славјанск

Руско-украјински рат делује као да је створен у лабораторији с једним циљем – да људе измори понављањем истог и доведе до аналитичке парализе. Наслови у медијима као да се врте у унапред режираној петљи, чак и када је реч о називима места. Каја Калас из Европске комисије недавно је, без трунке ироније, објавила да је нови европски пакет санкција – деветнаести по реду – до сада најоштрији.

Присталице Украјине тврде да ће ракете „Томахавк“ бити оружје које ће коначно преломити рат у корист Кијева – понављајући исте фразе које су раније износили за GLMRS, „леопарде“, „абрамсе“, Ф-16, „сторм шедоу“, ATACMs и готово сваки други комад војне технике из НАТО арсенала. На терену, Русија напада насеља која се зову Покровск и Покровске; недавно је заузела Торецк и Торске и сада напада место Торецке. Што се ствари више мењају, то више остају исте.

Аналитички оквири који се примењују на овај рат такође су се веома замагљени нејасним појмом исцрпљивања. Са украјинске стране и даље се упорно тврди да Русија трпи огромне губитке и да је под притиском због украјинских удара по дубини територије, док се украјински неуспеси углавном приписују томе што Сједињене Државе нису прошириле своју подршку и обезбедиле Украјини све што јој је потребно.

Многи проруски ставови одражавају сличан образац размишљања – тврди се да су Оружане снаге Украјине на ивици распада, док се Кремљ оптужује да још није „скинуо рукавице“, нарочито када је реч о украјинској енергетској мрежи, мостовима преко Дњепра и бранама.

Необичан рат

Резултат је врло необична врста рата. Ово је изузетно интензиван копнени сукоб. Обе војске и даље су на терену, држећи стотине километара непрекидног фронта након година крвавих борби. Зависно од тога кога питате, обе стране трпе губитке који су неодрживи и који би ускоро морали довести до слома, а ипак се Москва, Кијев и Вашингтон – опет у зависности од саговорника – оптужују да рат не схватају довољно озбиљно.

Све то делује исцрпљујуће и понавља се до бескраја, па није чудо ако неко одлучи да се у потпуности искључи из праћења свега тога. Чак је и дипломатски „танго“ између Трампа, Зеленског и Путина, након неколико забавних тренутака, пропао у покушају да било шта стварно постигне.

Мало ко би могао да тврди да се ток рата током 2025. године променио на очигледно драматичан начин, и зато је важно избегавати истрошене изразе и клишее попут „преломне тачке“, „колапса“ и сличних појмова. Ипак, 2025. година донела је неколико помака у рату који, иако нису били упадљиви или спектакуларни, имају велики значај.

Ово је прва година рата у којој Украјина није покренула ниједну копнену офанзиву нити самосталну офанзивну операцију. Та чињеница не само да указује на исцрпљено стање украјинских копнених снага, већ и сведочи о томе како су руске снаге ове године претвориле „исцрпљивање“ из празне речи у метод трајног притиска на више праваца.

Уместо иницијативе на терену, и суочена са спорим али сталним повлачењем одбране у Донбасу, теорија украјинске победе се неприметно али суштински променила. Након година тврдњи да ће остварити максимални територијални интегритет – исход који би захтевао тотално и коначно повлачење руских копнених снага – Украјина је преформулисала свој пут до победе углавном као процес наметања стратешких трошкова Русији док Кремљ не пристане на примирје.

Као последица тога, дебата о наоружавању Украјине померена је са разговора о оклопним и артиљеријским средствима – опреми корисној за враћање изгубљених територија – на дискусију о средствима за дубоке ударе попут „томахавка“, који се могу користити за гађање руских нафтовода, рафинерија и енергетске инфраструктуре.

Укратко: уместо да покушавају да спрече Русију да оствари непосредне оперативне циљеве у Донбасу, Украјина и њени покровитељи сада траже начине да натерају Русију да плати цену толико високу да победа на копну више не буде исплатива. Није јасно да ли су размислили о цени коју ће Украјина платити заузврат. Могуће да им то није важно.

О ракетама „томахавк“

Ипак, упркос украјинским покушајима да покрену сопствену производњу, јасно је да ће капацитети њихове војске у великој мери зависити од дарежљивости западних покровитеља. Тај аспект рата доживео је нагли преокрет почетком октобра, када су почеле да круже нове информације да би ракете „томахавк“ могле бити предате Кијеву. „Томахавк“ је одувек био на украјинској листи жеља (јер се та листа у суштини састоји практично из целокупне војне опреме из заједничких арсенала НАТО-а), али ово је први пут да би њихово слање могло бити озбиљно разматрано.

Као и раније, расправа се одвукла од реалних процена: неки тврде да би „томахавк“ био „game changer“ за Украјину (где смо то већ чули?), а проруска сфера га одбацује као ирелевантну ствар. Постоји тенденција да се квалитет америчких оружаних система преувеличава или превише умањује, па се процењују или као неупоредива технолошка чуда или као прецењене и прескупе играчке – али то обично није продуктивно и у великој мери је ирелевантно.

„Томахавк“, у ширем смислу, јесте онакав какав се рекламира и пружа проверену и поуздану способност удара на стратешким удаљеностима преко 1.000 миља (1.600 километара). По улози, домету и носивости он је у суштини аналоган руском „калибру“ (молим ентузијасте да примете фразу „у суштини аналоган“, а не да се расправљају око разлика у навигационим системима и другим техничким детаљима). Такав систем ће увек бити вредан и, сасвим извесно, он би побољшао могућности Кијева за ударе по дубини.

„Проблем“ са „томахавком“ није у ракети као таквој, већ у њеној доступности и у техничкој способности Украјине да их лансира. „Томахавк“ је обично ракета која се лансира са бродова (не постоји верзија за лансирање из ваздуха), а постоје само неке нове опције за копнено лансирање.

Украјина би, очигледно, требала системе за копнено лансирање, а проблем је што су ти системи практично нови и доступни у веома ограниченим количинама: што је још важније, америчка војна индустрија тек планира да развије те капацитете током наредне деценије. Да би се „томахавк“ у значајним количинама дао Украјини за копнено лансирање, то би у пракси захтевало да америчка војска и маринци одустану од сопствених планова.

Постоје две основне опције за копнено лансирање „томахавка“. Једна од њих је MRC (Mid-Range Capability) лансер америчке армије, назван „тајфун“. То је огроман приколични лансер са четири цеви за лансирање, први је испоручен 2023. године. Има огроман отисак на тлу, толики да војска већ тражи мањи заменски систем, и намењен је да армији пружи органску компоненту за паљбу у празнини између краћег домета ракете Precision Strike Missile и још непостојећих хиперсоничних система.

Дебата о наоружавању Украјине померена је са разговора о оклопним и артиљеријским средствима на дискусију о средствима за дубоке ударе

Проблематична чињеница за Украјинце је следећа: армија намерава да постави укупно пет „тајфун“ батерија до 2028. године, од којих су две до сада испоручене. Свака батерија се састоји од по четири лансера, што значи да је испоручено осам од планираних 20 лансера. Још важније, обе оперативне батерије су већ распоређене, једна на Филипинима, а друга у Јапану. Ови системи се активно користе у вежбама и пробама, укључујући војну вежбу овог лета у Аустралији.

Ситуација са лансирним системом Маринског корпуса је врло слична, иако су платформе за лансирање потпуно различите. За разлику од тешког и громогласног тајфуна, маринци користе знатно спретнији и компактнији LMSL систем, уз компромис да има само једну цев за лансирање уместо четири као код тајфуна. Оно што је важно није толико техничка разлика, већ чињеница да су и маринци, као и остатак армије, прве испоруке добили тек 2023. године и да су тренутно у процесу изградње. У случају маринаца, циљ је да батерија „томахавка“ буде у потпуности изграђена до 2030. године. Заправо, производни уговор ступио је на снагу тек 2025.

Мале залихе

Шта све ово значи? Значи да, иако је „томахавк“ сам по себи врло добра ракета, системи за копнено лансирање су толико нови и доступни у тако ограниченим количинама да би наоружавање Украјине њима захтевало да америчка армија или маринци у ближој будућности (у суштини до 2030. године) значајно измене своју структуру снага. Ово је у суштини супротно већини опреме која је до сада дата Украјини: уместо да се ради о залихама старијих система које је могуће издвојити као вишак или заменити, копнено лансирање „томахавка“ је потпуно нова способност која се управо у нашем времену развија.

Ово, наравно, додатно компликује ствар и показује да постоје и други проблеми поред самих количина „томахавка“. Питање доступности ових ракета је, у зависности од контекста, или преувеличано или потцењено. Сједињене Државе имају око 4.000 „томахавка“ на располагању (иако је половина тренутно у својим ћелијама на америчким бродовима), тако да није сасвим тачно рећи (као што неки тврде) да Америци фали овог оружја.

Проблем је у томе што су стопе производње релативно ниске (углавном између 55 и 90 годишње) и нису довољне да надокнаде потрошњу чак и током релативно кратких удара, као што су напади на Јемен. У ширем смислу, дакле, ствар није у томе да ће Сједињене Државе одмах остати без „томахавка“, већ у томе што су набавке толико споре да чак и релативно мала потрошња може захтевати вишегодишње испоруке.

Корисно је поредити „томахавке“ са ракетама ATACMs које су већ испоручене Украјини. За разлику од „томахавка“, ATACMs је систем који је већ предвиђен за замену, са ракетом Precision Strike Missile која је у раним фазама распоређивања. Такође, ATACMs ракете су компатибилне са системима за лансирање које Украјина сада има и које је имала и у моменту испоруке.

У поређењу са „томахавцима“, испорука ATACMs ракета је стратешки много прихватљивија за САД. Произведене су у већим количинама и лакше су за распоређивање. Упркос свим овим предностима, Сједињене Државе испоручиле су Украјини само 40 ових ракета. Чак и ако би армија могла бити приморана да преда један или два своја нова лансера врсте „тајфун“, тешко је замислити да би више од неколико десетина „томахавка“ могло бити издвојено за Украјину. Та залиха је сувише мала за вођење одрживе кампање удара у срце руске територије.

С обзиром на то да би потенцијални „томахавци“ за Украјину били бројани у десетинама, а не стотинама, вреди поставити питање да ли би то заиста нешто променило за Оружане снаге Украјине на фронту. Одговор је јасно „не“ у дугорочном смислу, али не би било мудро потпуно одбацити могућност да чак и ограничена серија „томахавка“ (рецимо 40-50 ракета) може помоћи у смањењу притиска на украјинске снаге на фронту, под условом да се правилно употребе.

Краткорочно повећање способности за ударе, ако би се усмерило на руске позадинске циљеве, могло би приморати Русију на даљу дисперзију и рационализацију средстава и привремено успорити свеобухватну офанзиву на више страна. Ово би могло одложити губитак кључних положаја до почетка 2026. године.

Међутим, ово претпоставља да би Украјина била задовољна да „томахавке“ користи искључиво против оперативних циљева. У стварности, Украјина никако не може одолити да лансира ракете на циљеве који имају мало везе са фронтом, као што је Керчки мост. Заправо, неспособност да ударе у дубину синхронизују са операцијама на терену један је од главних разлога зашто су ATACMs ракете постигле тако мало.

Ескалаторни потенцијал

С друге стране, са руског становишта честа је примедба да Москва није учинила довољно да „одврати“ Сједињене Државе од подржавања украјинске кампање удара, било директним обезбеђивањем муниције, било испоруком извиђачких и навигационих система. Међутим, овом аргументу прилично промиче суштина.

Русија није учинила ништа значајно да одврати Сједињене Државе јер и Москва и Вашингтон добро разумеју да практично не постоји жеља (са било које стране) за директну конфронтацију. У (разумној) одсутности спремности да се узврати нападом на НАТО циљеве, Русија заправо не може ништа учинити да одврати противника, осим одржавања својих сопствених способности за одмазду. Проблем није у томе што Русија није активно одвратила САД, већ у томе што у суштини нема шта да учини, чак и ако би хтела.

Основни образац овде је јасно утврђен. Сједињене Државе чине оно што могу да подрже украјинске ударне способности, али их одржавају на нивоу где штета коју Украјина наноси остаје далеко испод „одлучујућег ефекта“. Док је то случај, Русија је јасно показала да ће једноставно „преживети ударце“ и узвратити Украјини.

Сједињене Државе су повећале цену овог рата за Русију, али не довољно да створе стварни притисак на Москву да оконча конфликт

Тако, када Сједињене Државе помажу Украјини да гађа руске нафтне објекте, одмазда пада на Украјину, а украјинска производња гаса бива уништена док се приближава зима. У неком смислу, ниједна страна заправо не покушава да одврати другу. Сједињене Државе су повећале цену овог рата за Русију, али не довољно да створе стварни притисак на Москву да оконча конфликт. Као одговор, Русија кажњава Украјину, што Сједињене Државе заправо не дотиче. Резултат је нека врста геостратешке „Слике Доријана Греја“, где Сједињене Државе посредно наносе штету Русији, а онда се она суштински враћа Украјини.

У случају „томахавка“, однос ризика и користи једноставно није повољан. „Томахавци“ су стратешки изузетно вредно средство које Сједињене Државе не могу да деле као слаткише. Чак и ако би лансирни системи могли да се обезбеде (што је веома упитно), ракете не би могле бити доступне у довољним количинама да направе стварну разлику у односу на Москву. Међутим, домет ракета значајно повећава вероватноћу грешке у процени или неконтролисаног ескалирања. Да Украјина испаљује америчке ракете на енергетску инфраструктуру у Белгороду или Ростову, то је једно; али испаљивање на Кремљ је сасвим друга ствар.

Постоји, међутим, још један аспект који добија мало пажње. Највећи ризик слања „томахавка“ није у томе да ће Украјинци разнети Кремљ и покренути Трећи светски рат. Већи ризик је да се ракете употребе, а Русија једноставно „преживи“ ударце и настави даље.

„Томахавци“ су вероватно један од последњих – ако не и последњи – корак на лествици ескалације за САД. Брзо смо прошли кроз низ система који се могу дати Оружаним снагама Украјине, и остало је мало тога што већ није испоручено. У то мало спадају и ударни системи попут „томахавка“ или JASSM-а. Украјина је генерално добила све што је тражила.

У случају „томахавка“, међутим, Сједињене Државе се излажу најозбиљнијем ризику: шта ако Руси једноставно оборе део ракета, а остале ударце „преживе“? Није битно да ли „томахавци“ штете руским електранама или рафинеријама нафте. Ако се „томахавци“ испоруче и потроше, а Русија се тиме не поремети у значајној мери, последња карта ескалације ће бити бачена.

Ако Москва процени да су САД достигле границе своје могућности да повећају цену рата за Русију, тиме се поткопава читав основ за преговоре. Једноставније речено, „томахавци“ су највреднији док се њима само прети.

„Томахавци“ су вероватно један од последњих – ако не и последњи – корак на лествици ескалације за САД

Ако читамо између редова недавне изјаве председника Трампа, рекло би се да је он рационално проценио ове факторе. Јавно је користио претњу „томахавцима“ како би покушао да натера Русију на наставак преговора, и заузврат је добио обећање за нови састанак са Путином (о томе више касније).

За сада је одложио план о „томахавцима“, коментаришући да они „требају“ Америци и примењујући уобичајени трамповски стил изражавања на широко обрађивано питање залиха које сам овде изнео. „Томахавци“ су једноставно вреднији за Сједињене Државе као средство претње ескалацијом, него као стварно средство у рукама Украјине, и све док Трамп буде тактички чекао, имаће могућност да изнова покреће ово питање.

На крају крајева, можда ова расправа уопште није о „томахавцима“. Ове ракете су пре само тотем који илуструје два важна, повезана момента. Прво, да амерички ресурси нису бесконачни, и како Сједињене Државе све дубље помажу Украјини, појављују се захтеви за новим оружјем које америчка војска једноставно не може да издвоји. Друго, морамо се сетити да је политика Америке према Украјини игра постепеног тестирања, где Вашингтон испитује границе спремности Русије да „преживи ударце“ без дозволе да одмазда Кремља изађе изван граница Украјине.

Стање на фронту

У овом тренутку све је теже рећи било шта значајно о стварном оперативном напретку руских снага на терену. За то постоји више разлога. Пре свега, рат траје толико дуго и одвија се тако споро (готово је „замрзнут“) да већини људи једноставно није важно да ли Русија држи Јампил или да ли је напредовала преко железничке пруге у Покровску.

Постоји озбиљан замор (или можда боље речено досада) услед прича о бескрајном низу наизглед малих насеља, индустријских комплекса и шума, па се већина људи суштински повукла од активног праћења. Међу њима се налази и амерички председник Трамп, који је бацио на сто пред Зеленског мапу фронта и пожалио се да је уморан од гледања истих мапа изнова и изнова.

Ово је прва година рата у којој Украјина није покренула никакве контранападе

С друге стране, имамо људе који редовно прате фронт и добровољно праве дневне извештаје. Тако добијамо подељен систем: неки су и даље веома укључени у ситне помаке на бојишту, док већини једноставно није стало, и тешко их је кривити за то. Сматрам да би, стога, било корисније размишљати о широј руској оперативној стратегији, о томе шта је постигла и шта планира да постигне у наредној години. То је вероватно занимљивије него понављајуће фиксирање на тачну позицију фронта у Покровску или Купјанску.

Пре него што пређемо на конкретније детаље, мислим да вреди издвојити две шире поенте.

Прво и најважније, велики део анализа овог рата (посебно из западних извора) даје оцене о томе шта представља „примарни“ а шта „секундарни“ циљ Русије. А те претпоставке су често нетачне. На пример, постало је готово опште уверење да је тренутно „примарни“ циљ Русије заузимање Покровска, али то заправо није потврђено руским поступцима.

Русија нема посебну корист од тога да што пре заузме Покровск, град који је већ у делимичној блокади. Истина, Покровск је некада био важан логистички центар за украјинске снаге, али више не може да служи тој улози и као транзитни пункт је онемогућен пре неколико месеци, када је постао град на фронту. С друге стране, други правци руског напредовања, посебно у јужном Доњецку и на увијеној путањи реке Северски Доњец, често се одбацују као „споредни“ напори. То је велика грешка, и покушаћу да покажем да су то кључне тачке где Русија обликује бојиште у своју корист за будуће операције.

Друго, треба схватити и правилно оценити чињеницу да је Украјина у суштини изгубила сву офанзивну иницијативу на фронту. У 2024. години, Оружане снаге Украјине су успеле да формирају механизовану резерву и покрену велику операцију у Курску. Та операција је на крају пропала и резултирала је озбиљним губицима за Украјину, али то не мења чињеницу да је Кијев и даље мого да скупи снаге и води офанзивне операције по сопственој иницијативи.

Међутим, ове године је Украјина константно у реактивном режиму. Ово је, заправо, прва година рата у којој Украјина није покренула никакве проактивне операције или контранападе, а наде Кијева сада су усмерене на кампању удара против руских стратешких нафтних објеката.

Постепени пад

У ширем смислу, ефекат исцрпљивања види се из године у годину кроз све ужи обим проактивних операција Украјине. Украјина је 2022. године успела да покрене два раздвојена офанзивна фронта која су донела одређене успехе: офанзива у Харковској области је померила фронт преко реке Оскол (иако није успела да сруши луганско “раме” фронта), док је серија битака око Херсона била неуспешна у пробијању руске линије, али је ипак утицала на одлуку Руса да напусте мостобран преко те реке.

Поента, наравно, није поново аутопсирати ове офанзиве, већ истаћи да их је било две, да су биле значајне по обиму и да су резултирале важним територијалним добицима за Украјину. Супротно томе, у 2023. години Украјина је покренула једну офанзиву у јужном делу фронта, која је пропала.

У 2024. години, имали смо Курску операцију: мању по обиму и са много мање опреме од офанзиве на запорошком правцу годину дана раније, и усмерену на један, суштински, периферни простор. Ове године, међутим, није било никаквих проактивних украјинских операција. Јасно се види матрица: офанзивни “удари” Украјине постепено се смањују да би у потпуности нестали 2025, што је година готово непрекидне руске иницијативе.

Притискање Украјине у трајну дефанзивну позицију представља значајно достигнуће Русије, и неколико фактора је утицало на тај успех. Очигледно, исцрпљивање украјинских снага је један од главних разлога. Више пута смо детаљно разматрали неуспешну украјинску мобилизацију, „канибализацију“ њених јединица и генерални недостатак резерви, тако да нема потребе да се овде поново осврћемо на то.

Довољно је рећи да је способност Украјине да штеди снаге за офанзивне операције озбиљно смањена. Русија је додатно погоршала овај проблем тако што је непрестано вршила притисак на више различитих праваца. У овом тренутку постоји најмање седам руских праваца напада, којима се врши притисак на низ градова дуж целе линије фронта.

То ствара серију дефанзивних ванредних ситуација, одржава високу потрошњу украјинских снага и држи их фиксираним на фронту. На крају, што ће бити детаљније објашњено, руски напредак је почео да разара украјинску логистичку повезаност, што оптерећује снабдевање и спречава концентрацију и акумулацију снага.

Што се тиче развоја фронта и претпоставке о руској офанзивној шеми, главна порука коју желим да нагласим је следећа: уместо да се фиксирамо на Покровск, напредовање Русије у јужном Доњецку и на унутрашњој кривини реке Северски Доњец треба посматрати као виталне операције које су озбиљно нарушиле кохерентност и украјинског фронта и логистике њихових снага. Ово има троструки ефекат: спречава Украјинце да покрећу сопствене офанзиве, убрзава исцрпљивање украјинских снага и обликује фронт за предстојећу операцију за заузимање славјанско-краматорске агломерације.

Да започнемо са напретком који је Русија остварила у јужном Доњецку, како у територијалном смислу, тако и у погледу импликација за украјинску логистичку повезаност. Да бих то илустровао, користио сам мапе DeepState-а (украјински картографски пројекат) за август 2023. (када је Украјина покушавала контранапад из Орехова) и за 20. октобар ове године, недељу у којој се пише ова анализа. На мапама сам забележио дужину јужног фронта (очигледно приближно, јер фронт има бројне кривине и избочине) и нагласио кључне аутопутеве које Украјина користи као кичму своје логистике.

Једна ствар коју вреди истаћи је да се Руси тренутно налазе у позицији да додатно напредују на овом фронту. Украјинске одбрамбене линије углавном су оријентисане правцем север-југ. Када су руске снаге очистиле Курахово, ушле су у „празнине“ ових линија, то јест, напредују бочно дуж припремљених одбрана, уместо да их пробијају директно, спреда.

Ово је један од разлога зашто је њихов напредак релативно константан. Сада, приближавајући се месту где линија на „лакат“ окреће ка југу, и након преласка реке Јанчур, Руси улазе у значајан простор који нема припремљене одбране. Користећи мапу канала Military Summary (украјинске фортификације су означене жутим тачкама), празнина у одбрани је прилично очигледна док Руси напредују залазећи у „лакат“ фронта.

Осим очигледног развоја ситуације – да су руске снаге до овог тренутка „савиле“ отприлике половину дужине јужног фронта и сада су позициониране да заузму још десет до петнаест миља – желимо да приметимо две ствари које су важне за ток рата за украјинску страну, а које, зачудно, добијају мало пажње.

Прво, сабијање фронта у овом делу одузима Украјинцима простор за маневрисање који им је омогућавао да формирају и распореде снаге за своју контраофанзиву 2023. године. Пре две године постојала је широка бочна тампон зона око украјинског простора за припрему у Орехову, а украјинске снаге су имале приступ ка више аутопутева где су могле раширити снаге у маршевским колонама и водити логистику.

Данас та тампон зона више не постоји, као ни лак приступ ка неколико повезаних аутопутева. Руска офанзива, која је почела пробојем код Угљедара и Курахова прошле године и која је до сада обухватила око 50 миља фронта, у суштини је онемогућила Украјини способност напада на југу, јер више немају ни простор ни путеве да безбедно акумулирају снаге овде. Такође је разорила међусобну повезаност украјинске логистике: уместо да имају више аутопутева за пребацивање трупа и материјала на исток, Украјина сада мора да одржава више одвојених логистичких фронтова са појединачним путевима.

Људи који се фокусирају искључиво на то када и како ће Русија заузети Покровск, не успевају да виде ширу слику и, у ствари, чак се и не труде да је разумеју

Више не постоји један јединствени „доњецки“ фронт, већ низ логистичких фронтова: један на југу, око Орехова, други код Покровска, и највећи у славјанској „банани“. Украјинцима недостаје бочна повезаност између ових фронтова због клинова које су Руси створили, посебно на југу, усмеравајући логистику и појачања кроз појединачне коридоре.

Већи проблем, међутим, лежи северније, на правцима око Покровска и Северског Доњеца, и у томе како се они међусобно надопуњују. Људи који се фокусирају искључиво на то када и како ће Русија заузети Покровск, не успевају да виде ширу слику и, у ствари, чак се и не труде да је разумеју.

Коначни оперативни циљ Русије (барем у овој фази рата) је појас градова који се протеже у луку од Славјанска до Костантиновке, који ја зовем „славјанска банана“ због његовог закривљеног облика. Површински поглед на мапу показује зашто су управо операције које се одбацују као секундарни напори у ствари критични правци руског деловања, који обликују фронт за напад на „банану“.

Постоје две веома важне чињенице о „банани“ из угла географије. Прва је да, иако је укупна маса агломерације далеко већа од било ког од урбаних подручја око којих се до сада водила борба, „банана“ је релативно тешка за одбрану јер лежи на дну речне долине: река Казењиј Торец пролази кроз све градове у „банани“ пре него што се улије у Северски Доњец. Руски војници који прилазе градовима са југозапада, истока и севера напредоваће дуж узвишених терена који „надгледају“ градове у дну долине.

Друга важна чињеница о „банани“ је да, упркос њеној величини, она зависи само од два ауто-пута која јој прилазе са југозапада и северозапада, сливајући се у њу као клин. Узмемо ли за пример северни ауто-пут MSR (ауто-пут Е40), видимо да операције Русије унутар завоја Северског Доњеца нису уопште секундарни напори: то су виталне операције које обликују терен и повезане су са интегритетом „славјанске банане“.

Ауто-пут Е40 прати завој Северског Доњеца веома блиско (обично остаје унутар даљине од пет миља од реке). Ако Руси успеју да одрже напредовање северно од ње и стигну до саме обале реке код Богородичног или Светогорска, то не само да ће ставити Е40 под константне нападе дронова, већ ће и „извити“ одбрамбену линију изван оквира „банане“, да и не помињемо огроман притисак на Северску избочину.

И на фронту код Покровска напредовање Русије се погрешно тумачи. Након пробоја направљеног крајем лета, руске снаге су консолидовале избочину северно од тог места (успркос недељама украјинских контранапада) и постепено напредују ка месту Рајске и ка Сергејевки. Притом, овде се уопште не ради о заузимању Покровска, долазак Руса до места Рајске би поставио снаге Кремља директно у леђа Константиновки, на линијама снабдевања које воде ка доњем делу „банане“.

Ни у ком случају не тврдим да су руске снаге на ивици неког великог офанзивног налета који ће их одмах одвести у срце „банане“. Међутим, постоји прилично добро утврђена руска оперативна методологија у овом рату, која подразумева систематично продирање у украјинске логистичке трасе и пукотине, сегментирање фронта и гушење непријатељских упоришта, приморавајући их да снабдевају „тврђаве“ на фронту само једносмерним логистичким линијама и земљаним путевима. То су радили у Бахмуту и Авдејевки, сада то раде у Покровску, и обликују фронт тако да покушају исто на великом плану у „славјанској банани“.

Општа поента коју овде покушавамо да истакнемо јесте да је погрешно одбацивати руске продоре у Серебрјанској шуми, на све израженијој избочини северно од Покровска и њихов продор у кривину реке Северски Доњец као „секундарне напоре“. Када се погледа шира слика, види се да су ово концентричне операције, које обликују фронт за напад на „банану“ 2026. године – кретање ка путу Е40 са севера, обилажење одбрамбеног штита око Северска и продор у доњи део „банане“ преко Рајског.

Ово је можда дуг пут за малу чашу воде, али постоји неколико основних идеја које се у потпуности пропуштају када се поглед на фронт фокусира само на борбе унутар Покровска и Купјанска:

1. Руски продор из Курахова дуж јужног фронта није секундарна оса напада. Руси су тамо „савили“ половину јужног фронта, сабивши украјинске снаге у компактни простор који им онемогућава нападе на југу.
2. Широки руски притисак дуж много праваца одржавао је сталан темпо губитака украјинских снага и спречавао концентрацију истих за офанзивне операције. Тако да је ова 2025, била прва година рата у којој Украјина није покренула никакве офанзивне операције.
3. Продори у кривини Северског Доњеца и у простору између Покровска и Константиновке нису секундарне операције: то су критичне операције обликовања фронта које се концентрично крећу ка „банани“ (славјанско-краматорском луку).

Искрено речено, општи талас оптимизма у украјинским медијима који је трајао већим делом лета, мени је деловао поприлично чудно. Ове године са фронта нису долазиле никакве добре вести за Украјину. Поред шире стратешке поенте да је Украјина изгубила иницијативу и не делује способно да је поврати, Русија је у процесу освајања два важна урбана центра (руске трупе су у центру Покровска и Купјанска) и започела је напад на најмање два друга (Лиман и Константиновка), савила је половину јужног фронта и очистила већину унутрашње кривине река Северски Доњец-Оскил. „Банана“ је на реду за 2026. годину.

Украјинска стратегија

Једна ствар је постала очигледна током протекле године. Кијев је, наиме, одустао од ранијих идеја о потпуној победи на бојном пољу и усвојио нови стратешки оквир заснован на наметању неприхватљивих трошкова Русији, тако да Москва у неком моменту због истих пристане на замрзавање конфликта.

Ово је суптилна, али изузетно важна разлика коју је лако пропустити је, јер и украјинско руководство и западни покровитељи Украјине и даље говоре о „победи“. Оно што је кључно разумети је да је „победа“ о којој они сада говоре потпуно другачија од победе из 2022. и 2023. године. У првим годинама рата било је могуће барем говорити о томе да Украјина преузме иницијативу на терену и поврати територију. Постојали су конкретни примери украјинских офанзива 2022. године, а битка у Запорожју – иако неуспешна – показала је да је барем било могуће да Украјина покуша праву механизовану офанзиву.

Дакле, у првим годинама рата, када су лидери у Кијеву, Бриселу, Лондону и Вашингтону говорили о украјинској победи, они су у суштини мислили на пораз руских копнених снага и поновно освајање већег дела (или целог) Донбаса. Курска операција из 2024. године већ је представљала својеврстан компромис: Украјина је и даље имала неке ресурсе да изводи проактивне операције, али оне више нису биле усмерене на густу источну линију фронта, већ на релативно лакше споредне фронтове с циљем надмудривања Русије.

Данас, када је украјинска војска заглављена у сталном реактивном моделу ратовања и када је јасно да полако повлачи одбрану, више нема смисла говорити о украјинској победи у најдиректнијем смислу – односно победи на бојном пољу – без обзира колико истрајно или храбро украјински војници настављају да се боре у практично неподношљивим околностима. Уместо тога, украјинска „победа“ је добила друго значење: да Русија претрпи тако огромне губитке и да тако пристане на неку врсту безусловног примирја.

Трошкови који се намеравају наметнути Русији састоје се од микса губитака на бојном пољу и оштећења стратешких објеката изазваних украјинским ваздушним ударима. Што се тиче овог другог, чини се да Украјина посебно полаже наде у стратешку кампању удара на руску нафтну инфраструктуру. Покушаји Украјине да онеспособи руску производњу и прераду нафте уклапају се са све агресивнијим санкцијама Сједињених Држава против руског извоза фосилних горива – иако треба напоменути да ограничен одговор цена на ове санкције указује да тржишта очекују да ће руска нафта и даље да тече.

Трампова сугестија да „томахавци“ могу бити „на столу“ за Украјину мора се посматрати као саставни елемент ове нове стратегије и теорије победе. И то је, у крајњој линији, веома важно разумети. „Томахавци“ се не помињу зато што било ко (у Кијеву или Вашингтону) верује да ће 50 крстарећих ракета омогућити Украјини да порази руску армију и поврати Донбас. „Томахавци“ су споменути зато што „украјинска алијанса“ прети да паралише руску индустрију фосилних горива (кроз мешавину санкција и војних удара на производне објекте) уколико Путин не пристане на примирје.

Зато је погрешно сматрати за изненађење то што је Трамп нагло отказао састанак са Путином и уместо тога најавио нове санкције. У томе нема ничег наглог или непредвидљивог. Претње руској нафтној индустрији су сада, без претеривања, главна полугу коју „про-украјински блок“ има против Русије.

Сигурно није требало да изненади то што Кремљ, који од првог дана понавља исте основне ратне циљеве, није био одушевљен идејом да дође у Будимпешту ради замрзавања конфликта, као што нас не би требало изненадити ни то што је Трамп уместо састанка одлучио да повуче нафтну полугу. Две силе играју потпуно различите игре: Русија споро приступа преговорима док напредује на терену, а Сједињене Државе играју „игру бола“ осмишљену да повећа трошкове за Русију.

Ми смо, у суштини, дошли до ћорсокака када је реч о преговорима. За Москву, преговори са Сједињеним Државама су у основи начин да Вашингтон држи на удици. Москва сматра да побеђује на терену, стога дипломатски ћорсокак одговара руским интересима.

Када западни лидери жале што се чини да Русија није заинтересована за окончање рата, они су у праву, али промашују суштину. Русија тренутно није заинтересована за окончање рата јер би то било супротно њеним интересима. „Банана“ је на нишану, и примирје би у овом тренутку представљало крајње неприхватљив компромис када је победа на терену већ на видику.

Претње руској нафтној индустрији су сада, без претеривања, главна полугу коју „проукрајински блок“ има против Русије

Осјећај хитности у Вашингтону да се овај рат оконча, – углавном тако што ће жестоко повлачити „нафтну полугу“ све док Кремљ не попусти – произилази из чињенице да је ово сада једини вид победе коме Кијев може да се нада. Рат на терену је већ проглашен изгубљеним, и све што остаје јесте да се лансирају ракете и дронови на руске рафинерије, санкционишу руске фирме и банке, и узнемирава „флота из сенке“ све док трошкови не постану неподношљиви.

Што дуже украјинске копнене снаге могу да држе линију, то боље, али ово је само питање ограничавања губитака. Чињеница да Русија може непропорционално узвратити Украјини готово да се не узима у обзир у овом размишљању.

Кључна поента овде, међутим, јесте да је концепт украјинске победе потпуно трансформисан. Сада више нема расправе о томе како Украјина може победити на терену. За украјински блок, рат више није „такмичење“ против руске армије, већ „такмичење“ против спремности Русије да поднесе стратешке трошкове. Уместо да се спречи руска окупација Донбаса, Запад тестира колико је Путин спреман да плати за то. Ако нам историја може бити водич, игра заснована на испитивању издржљивости Русије и њене воље да се бори је заправо веома лоша за онога ко покушава да је игра.

* Велики Серж је псеудоним америчког војног блогера руског порекла који је струњак за војну историју

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Big Serge Substack

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: www.globallookpress.com/Komsomolskaya Pravda