Срђа Трифковић: Однос Срба и Запада у дјелу митрополита Амфилохија
Имао сам част и задовољство да се са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем упознам 1996. године и да од тада па све до његове смрти с њим одржавам редовне контакте. По његовом благослову организовао сам низ посјета непристрасних и добронамјерних страних гостију Црној Гори, као и академске скупове и друге активности у САД и Канади, које смо сматрали сврсисходним.
Наш посљедњи сусрет био је на Цетињу почетком марта 2020, када је „Ђедо“ благословио да кренем у Америку на десетодневну турнеју у циљу упознавања тамошњих медија, академских кругова и првака других вјерских заједница са проблемима наше Цркве који су уродили литијама. Одмах по мом приспећу на западну страну Атлантика, међутим, уведене су драстичне мјере у циљу контроле епидемије короне. Сви састанци у Њујорку и Вашингтону били су отказани, а у Европу сам могао да се вратим тек послије скоро три мјесеца. Митрополиту сам се потом у неколико наврата јавио, али се више нисмо видјели.
Како године пролазе од његовог упокојења, често се питам са којим је духовником из српског пантеона блаженопочивши Митрополит Амфилохије највише упоредив. У својој мисли и у свом теолошком опусу он је спајао искуствену метафизику владике Николаја Жичког и аве Јустина Ћелијског. Поврх тога био је он и врхунски практични дјелатник, како би се данас рекло – менаџер: градитељ и обновитељ преко шест стотина светиња и препородитељ руиниране црквене инфраструктуре у Црној Гори.
Право поређење је ипак са Светим Савом. У српској историји нема личности са којом је покојни Митрополит упоредивији. Живећи попут највећег српског светитеља анђеоски живот Христа ради, он је био не само духовни пастир него и прегалац духовне и моралне обнове народа Црне Горе и Боке послије пола вијека титоизма.
Попут Св. Саве био је Амфилохије и врсни дипломата. Ово је нарочито дошло до изражаја у претешким временима на Косову и Метохији послије НАТО окупације, када је остварио драгоцјену комуникацију са иностраним војним и цивилним функционерима. Попут Св. Саве и Амфилохије се старао да ниједно мјесто не остане без богомоље. Попут Св. Саве и он је био плодни писац и полиглота, један од најобразованијих Срба свога времена.
Митрополит Амфилохије многоструко је умножио свој таленат, оставивши нам у насљеђе трезор у коме између осталог налазимо и драгоцјене путоказе за однос Срба према западном свијету. Тај је однос вазда био проблематичан, а поготову је то данас када су Срби изложени бруталном притиску да се кротко приклоне царству које је не само овоземаљско, него и експлицитно антихришћанско. Како је Митрополит упозорио на београдском Коларцу још децембра 2009. године:
„Ми се данас, као Црква, као хришћански народ, по ко зна који пут у историји налазимо на распућу… Ако бисмо хтјели да пронађемо наш аутентични пут и начин на који би требало да одговоримо на изазове времена у коме живимо, ми то не можемо урадити на прави начин ако се не огледамо управо у том свједочењу светосавском и свједочењу Косовског завјета… Налазимо се поново пред завјетним изазовом коме ћемо се привољети царству.“ (Тајна Христа и тајна свијета, стр. 406–407)
Још прије 16 година Митрополит Амфилохије нас је упозоравао да је Европа данас „у дубинској духовној кризи и опасности“ и да „завјетном изазову“ нећемо достојно одољети ако „покушамо да тражимо идентитет тамо гдје га наћи не можемо и гдје га наћи нећемо“ – на Западу који је у свеколиком духовном и моралном суноврату.
Једном давно и та Европа је била осољена сољу Христовом, поручује нам Амфилохије, али је кренула лошим путем. Једном давно „Црква Божија је једним срцем, једном душом и једним умом записивала и проповиједала учење о Светој Тројици, Оцу и Сину и Духу Светоме“, истакао је Митрополит у манастиру Дајбабе 11. фебруара 2017, на празник преноса моштију Светог Игњатија Богоносца; али то су радили свети Божји људи сабрани у име Господње, а не појединци:
„Нажалост, Црква на Западу је то повјерила појединцу. То је римски епископ, римски папа. Нарочито је то дефинисано на Првом ватиканском концилу 1870. године, гдје је записао тај њихов сабор да је римски епископ непогрешив сам по себи, а не по сагласности Цркве. То је оно што је помутило савјест и свијест и што је утицало да се одвоји Црква Запада и учинило да то лажно учење преовлада до данас на Западу.“
Митрополит је додао да је на том изневерењу саборног учења Цркве Божије саграђено много чега несрећнога: „Прије свега, отуђења од изворне вјере јеванђелске, а онда и живљења по Јеванђељу. Црква православна чува ту изворну вјеру јеванђелску.”
Једна од посљедица овог стања јесте чињеница да, у перцепцији владајуће елите савременог Запада, нације и културе обликоване православним хришћанством припадају једној традицији која је њима не само туђа него и злокобно пријетећа.
Та дубоко усађена предрасуда испољила се у изјави коју је 2014. дао Карл Билт – тада министар спољних послова Шведске – да православље представља опасност за западну цивилизацију. Од 2022. године иста зловоља је често испољавана у материјалима Европског парламента којим се осуђује тобоже штетно дјеловање СПЦ у „региону“, јер она наводно промовише „малигни руски утицај“ и подржава српски национализам. Исту зловољу и исте клевете налазимо и у бројним, истовјетно интонираним медијским прилозима и квазиакадемским студијама широм западног свијета, који се углавном позивају на србофобну подгоричку НВО машинерију (плаћену са тог истог Запада).
На јавној и политичкој сцени Запада, антипатија према православљу утемељена је на чињеници – како истиче Митрополит Амфилохије – да „Црква православна чува изворну вјеру јеванђелску“. Са постхришћанске, бриселско-давоске тачке гледишта, ово је уистину опасно и субверзивно дјеловање Цркве. Штавише, са становишта западних елита, вјековна борба православних народа против исламизације, а данас и против не мање опасне мигрантске инвазије, представља неопростив гријех против култа „толеранције“.
Ментални склоп припадника савремене владајуће западне елите подсјећа нас на однос владара Запада према православном Истоку током турског продора у Европу. Почетком XВ вијека животно угрожене земље ромејских Грка, Бугара и Срба суочавале су се са надмоћним османским освајачима. Тадашњи западни став био је јасан: помоћи ћемо вам, али само ако се одрекнете Православља. Сабор у Ферари и Фиренци 1439–1440. није оставио никакву дилему у том погледу. Ромејски су делегати на крају подлегли притисцима (што им вјерни народ није опростио), али чак ни тада помоћ није стигла. У уторак, 29. маја 1453. године Константинопољ је пао пред силама мрака.
И Србе је убрзо снашла иста судбина. Међутим, Срби су посједовали пресудно значајан морални ресурс који их је одржао у мрачним вијековима који су услиједили. Као што је Митрополит Амфилохије неуморно истицао, насљеђе и дух Косова и косовских јунака-мученика одржали су их у увјерењу да силе мрака бивају на крају побијеђене, а да они који се држе свјетлости и врлине коначно побјеђују – чак и када таква побједа дјелује немогућом – јер има Бога.
Косовски завјет је тако обликовао Србе као једну суштински хришћанску нацију, као што он истиче у десетинама овдје сабраних текстова; да наведемо тек један: „Опредјељење за Царство Небеско јесте, у ствари, опредјељење за вјечно и непролазно достојанство људскога бића и људске заједнице сваког земаљског народа… А нема јачег свједочанства од онога које је крвљу запечаћено.“
Митрополит је спознао да непријатељски однос владара савременог Запада према таквом опредјељењу Срба није плод пуке предрасуде, већ да је узрокован тачним процјенама те квазиелите која православље препознаје као препреку за остварење својих политичких, економских и културних амбиција у данашњем свијету. Та квазиелита се поноси својом еманципацијом од вјере, што је оличено у нацрту устава Европске уније из 2004. године, који темеље бриселске Европе види у просвјетитељству, владавини права, толеранцији, инклузији, поштовању људских права, социјалној правди итд. – али не и у хришћанству.
Посљедица дехристијанизације јесте колапс западне културе и цивилизације. Он је у пуном јеку. Данас он представља реалност, а не тек предстојећи процес који је прије више од сто година најавио Освалд Шпенглер. Режисери и контролори тог суноврата сматрају сваки покушај отпора недопустиво субверзивним.
У сржи проблема јесте шизма у души западног човјека, шизма ума од срца и срца од ума. Увеличана кроз вријеме и историју и умножена кроз генерације, ова шизма представља моћног вајара душа. Дио савременог свијета назива се „западним“ управо зато што његов настанак лежи у „еманципацији“ Запада од наводних вјерских окова кроз рационализам, хуманизам и секуларизам које је донијела епоха просвјетитељства. Осамнаести вијек створио је „западну“ културу рационалистичко-хуманистичко-секуларистичке бахатости која отуђује ум од срца и даје предност уму над срцем. Први горки плодови убрзо су услиједили са свим ужасима које је донијела Француска револуција.
Митрополит Амфилохије, међутим, никада није одбацивао могућност дијалога, па и сарадње са западним, прије свега католичким традиционалистима који су свјесни да имамо заједничког непријатеља у култури и идеологији постхришћанског нихилизма. Он је знао да у круговима католичких конзервативаца постоји и струја оличена у једном броју мојих колега и пријатеља из Америке, који познају балканске прилике и који у Србима виде природне савезнике у борби са злим духом постмодерније.
Један од њих је гвардијан норбертинског манастира Светог архангела Михаила у Силвераду у јужној Калифорнији – о. Хју Барбур (Хугх Барбоур). У два наврата сам организовао његову посјету Црној Гори, 2000. и 2003. године. Оба пута он је пружио подршку Митрополији изјавама медијима да не постоји никаква „црногорска православна црква“.
Митрополит Амфилохије потом је у више наврата, пред мој повратак у Америку, слао поздраве за „нашег доброг оца Хуга“, са ким је иначе водио разговоре на италијанском. Јануара 2000. године, за ручком са гостом из Калифорније, он је рекао да – суочени са бештијом адском на сваком кораку – западни и источни хришћани треба да се боре, али и да чувају скрушену свијест о сопственој грешности. Пар година потом, када сам посјетио његов манастир, о. Хју ми је уручио дар од 2.000 долара Цетињској богословији; тадашњи ректор, о. Гојко Перовић, узвратио је срдачним писмом захвалности.
Амерички католик кога је Митрополит Амфилохије посебно уважавао је мој колега и пријатељ др Томас Флеминг, бивши уредник часописа Хронике. Он по питању односа католика и православних слиједи јасан став: „Ако се не држимо заједно, висићемо раздвојено.“ Тај стриктно прагматични став, наравно, нема везе са екуменизмом.
Др Флеминг је, по благослову Митрополитовом, на енглеском језику написао и објавио књигу Црна Гора, располућена земља (Монтенегро: Тхе Дивидед Ланд, 2004). Она је по први пут западном читаоцу на приступачан и сажет начин изнијела чињенице о историји, култури, вјери и идентитету Црногораца. Флемингов закључак је недвосмислен: „Они Црногорци који кажу да нијесу Срби тиме и нехотице признају да више немају никакав стварни идентитет.“
Исход губитка „стварног идентитета“ евроатлантски интегрисаних народа наговјештава крај западне културе као интегрисаног система знања, вјеровања и понашања. Трансформација западног друштва у постисторију има једну битну одлику: култура постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције. Материјално богатство, професионални успјех и физичко здравље једина су истинска добра у западном техносу. Емотивна искуства и лична мишљења су баласт, атавистички отпаци предтехнолошког, историјског друштва. Питање смисла искључује се а приори, јер је сам концепт сврхе превазиђен. „Култура“ је продукт који се конзумира, а не свеукупни поглед на свијет који се проживљава. Претварање друштва у социо-технолошки систем регулисан тржиштем наговјештава не само крај нација, већ и крај човјека.
У том сумраку, свјетлост може доћи само са Истока, јер на Истоку још има људи који знају да човјек не може постојати без Бога, да смисао није апстракција већ лично искуство, и да је вјера у Бога извор свег достојанства и моралне вертикале.
Митрополит Амфилохије био је један од тих људи. Он је знао да обнова духа и културе може доћи једино кроз повратак Богу и кроз свједочење Христа у животу и дјелу. Зато је неуморно позивао на „повраћај душе“, на отварање срца Богу и човјеку, на покајање и преображај. У његовом схватању, то је једини пут да се Срби, Црногорци и сви православни народи одрже и опстану у времену помрачења.
Његова визија Црне Горе била је визија земље која стоји на темељима вјере, која не заборавља своје светиње, своје јунаке и мученике, и која зна да је духовна слобода виша од сваке политичке и економске зависности. Митрополит је говорио да Црна Гора може бити истинска и слободна само ако остане вјерна Косову, Ловћену, Цетињу и Његошу – ако остане вјерна самој себи.
Он је знао да нема будућности у лажи, да се народ који се одрекне истине о себи претвара у празну љуштуру. Зато је читав његов живот био борба за истину, не само историјску, него и онтолошку – за истину која се живи. У том смислу, Митрополит Амфилохије је био свједок истине, а не њен тумач по вољи моћника.
У времену када се на Балкану поново покушавају цртати границе по мјери нових господара, он је јасно говорио да „границе Христове Цркве не могу бити ни на Дрини ни на Морачи, ни на Тари ни на Бојани“. Говорио је да смо „сви браћа по вјери и језику, по крви и хљебу, и да нас дијеле само они који су изгубили Бога из срца“.
И данас, када се његово име помиње, осјећа се да оно није само име једног архијереја, већ симбол једног духовног отпора, једне вертикале која је дубоко усађена у памћење народа. Митрополит Амфилохије није припадао само Црној Гори, нити само Српству – припадао је Православљу у његовом најдубљем, христоликом смислу.
Његово дјело остаје као мост између времена и вјечности, између традиције и будућности. У свијету који тоне у заборав и нихилизам, оно је свједочанство да и даље постоји народ који зна да „није све у пролазном“, да „има нешто што је вјечно“.
Зато, када говоримо о Митрополиту Амфилохију, не говоримо о прошлости, него о живом присуству истине која нас опомиње и позива да не заборавимо ко смо и чији смо. Он је био и остао свјетионик на мору помрачених душа – свјетионик који показује пут ка Истоку, ка свјетлости, ка Богу.
