Зоран Чворовић: Прокрустова спољнополитичка позиција Србије

У јавности се неретко чује тврдња да се спољна политика Србије званично темељи на стратегији „четири стуба“, која подразумева добре и уједначене односе са Европском унијом, Русијом, САД и Кином. Ствар је, међутим, у томе што Република Србија уопште нема стратегију спољне политике.

То што постоји једно раширено уверење које нема упориште у званичним стратешким спољнополитичким документима, само говори о томе да су домаћи водећи политичари успели да увере српско јавно мњење да је оно што фигурира у њиховим вербалним наступима, а што одговара политичким уверењима огромне већине грађана, санкционисано највишим државним актима.

Почев од Бориса Тадића, који је још 2009. године први у инаугуралном говору промовисао спољнополитичку концепцију „четири стуба српске спољне политике“, па све до Александра Вучића, који је од Тадића, заједно са влашћу, преузео и његову спољнополитичку концепцију за вербалну употребу.

То што Република Србија нема званичну спољнополитичку стратегију много говори о спољној политици актуелних власти. Нарочито када се има у виду да спољну политику, по речима Александра Гајића и Слободана Јанковића, „чине самоинтересне стратегије које бирају државе да би оствариле своје националне интересе у међународним односима“. Стога се, истичу ови аутори, успешност једне спољне политике пре свега проверава кроз питање – у којој мери у свом деловању утврђена спољна политика и дипломатија неке државе доприносе остварењу националних циљева? (овде).

Стратешко усмерење

Пошто се не темељи на стратешком документу, који је иначе из надлежности Народне скупштине, спољна политика Србије се не води према унапред дефинисаним стратешким националним интересима државе, већ с обзиром на оно што је опортуно за владајућу политичку елиту. Могуће је, додуше, да власт води спољну политику у складу са националним интересима, али су ти интереси, у одсуству стратешких докумената, свакако опортуно опредељени.

То што спољна политика Србије у одсуству стратешког документа делује у односу на српске националне интересе – аморфно, не значи да је она таква и када су питању интереси оних спољних фактора који пресудно утичу на њену спољнополитичку позицију, а који су препознати у оквиру до данас званично несанкционисане спољнополитичке концепције „четири стуба српске спољне политике“.

У одсуству спољнополитичке статегије, на значају добија Стратегија националне безбедности Републике Србије, која је донета 2019. године (овде). А у њој су „европске интеграције и чланство Србије у Европској унији“ проглашени за национални интерес и то у истом рангу са  „очувањем суверености, независности и територијалне целовитости“, „очувањем унутрашње стабилности и безбедности,“ „очувањем мира и стабилности у региону“, „очувањем постојања и заштите српског народа где год он живи, као и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета“, „економским развојем и укупним просперитетом“ и „очувањем животне средине и ресурса Републике Србије“. Ово су, дакле, национални интереси Србије према важећој Стратегији националне безбедности.

Проблем овако дефинисаних националних интереса из угла безбедности и одбране Републике Србије, али који неминовно утичу и на њену спољну политику, није само у томе што европске интеграције имају исти значај као „очување суверености, независности и територијалне целовитости“ државе и „очување постојања и заштите српског народа где год он живи“, него што су европске интеграције директно супротстављене управо овим националним интересима.

Наиме, према Преговарачком оквиру Србије и ЕУ од 2014. године потпуна нормализација односа са тзв. Косовом према најважнији је услов који Србија мора да испуни на „европском путу“. Такође, Европска унија од Србије захтева да због регионалне сарадње (која је у Стратегији националне безбедности такође проглашена за српски национални интерес), не подржава Републику Српску у њеној одбрани изворног дејтонског Устава.

Додуше, изједначавање у Стратегији националне безбедности очувања постојања и заштите српског народа ван граница Србије са заштитом националних мањина у Србији, те проглашавање овог последњег за национални интерес српске државе, говори о томе да доносилац овог стратешког документа бригу Србије за права Срба у Српској изгледа и не разматра ван оквира заштите класичних мањинских права. А то је, наравно, прихватљиво и Бриселу.

Начин на који Стратегија националне безбедности дефинише ризике и приоритете енергетске, безбедоносне и спољне политике Србије јасно показује, не само да су евроинтеграције национални интерес вишег ранга у односу на друге побројане националне интересе, већ и да из угла овог стратешког документа из сфере безбедности Србија не може да води спољну политику са уједначеним ослонцем на „четири стуба“.

Јер, енергетска безбедност земље, као и њена спољна и безбедоносна политика, овим документом су потпуно подређене захтевима евроинтеграција, односно само бриселском „стубу“ спољне политике.

Последице евроинтеграција

Тако се, с једне стране, у Стратегији препознаје да „енергетска безбедност Републике Србије може бити угрожена нарушавањем стабилног и редовног снабдевања енергентима из других држава“. С друге стране, енергетска безбедност Србије се потпуно подређује геополитичким и геоекономским плановима и интересима Европске уније, јер се у документу истиче да се „потписивањем Уговора о оснивању Енергетске заједнице Република Србија определила за успостављање регионалног тржишта електричне енергије, природног гаса, нафте и деривата нафте и његову интеграцију у енергетско тржиште Европске уније“.

Енергетска безбедност земље, као и њена спољна и безбедоносна политика потпуно су подређене захтевима евроинтеграција

Такође, на више места у Стратегији се изражава спремност Србије, да ће  „интензивно радити у циљу смањења енергетске зависности“, чиме се јасно циља на прекид енергетске сарадње са Русијом. Стварност ових дана најбоље оповргава закључак из Стратегије националне безбедности, да би ослобађање од енергентске зависности и интегрисање Србије у енергетског тржиште ЕУ, „требало да допринесе вишем нивоу енергетске безбедности“.

У одсуству стратешког спољнополитичког документа, Србија је Стратегијом националне безбедности потпуно подредила своју спољну и безбедоносну политику обавезама из процеса приступања Србије Европској унији, као националном интересу број један.

Тако Стратегија потврђује, поред осталог, да „Република Србија подржава европске вредности и спољнополитичке циљеве изражене у основним документима Европске уније, као и главне смернице њеног спољнополитичког деловања које се заснивају на тим вредностима“, као и да је Република Србија „чврсто опредељена да у оквиру процеса приступања доприноси Заједничкој спољној, безбедносној и одбрамбеној политици Европске уније, те да се интегрише у концепте те европске политике“.

Можда су доносиоци Стратегије националне безбедности Србије, када су 2019. године овако дефинисали националне циљеве и приоритете, мислили да „папир трпи све“, макар се радило и о стратешком документу, и да Србија, због извесне неизвесности њеног чланства у ЕУ, има напретек времена да левантински лавира између неформална „четири стуба спољне политике“, док се за то време преговарачким поглављима и домаћим правним актима формално заклињала на приоритетност и императивност евроинтеграција.

Међутим, од почетка рата у Украјини, Европска унија је почела све интензивније и немилосрдније да подсећа власти у Србији управо на обавезе које је преузела у процесу евроинтеграција, нарочито у спољној, безбедоносној и енергетској политици.

Данас је одвећ јасно да обавезе из заједничке енергетске политике са ЕУ не гарантују Србији економски напредак, већ сигурну несташицу енергената. А да потпуно усаглашавање са спољном и безбедоносном политиком ЕУ не гарантује Србији „мир и стабилност“, као што се констатује у Стратегији националне безбедности, већ је доводи у статус непријтеља једне нуклеарне велике силе, која је притом доследни бранилац територијалног интегритета Србије на Косову и Метохији и дејтонске уставне позиције Републике Српске.

Неоколонијални положај

Колико је за унутрашњу стабилност земље опасна потпуна подређеност Србије Бриселу, као стварном „стубу“ број један њене спољне политике, показао је садржај недавне Резолуције Европског парламента (овде). Овим документом је Европска унија јасно ставила до знања Србији да Бриселу процес евроинтеграција даје могућност да се меша у њене унутрашње ствари, да врши надзор над њеним полицијским, тужилачким и судским апаратом, да арбитрира у унутрашњим политичким сукобима и, најзад, да одређује које су политичке идеје и ставови прихватљиви, а који морају бити уклоњени из јавног простора (овде).

Резолуција Европског парламента је, по свему судећи, само најава још оштријег извештаја Европске комисије. Након тога може уследити доношење или најава појединих казнених мера према Србији, како би се она пре свега натерала да у садашњим условима унутрашњих оштрих друштвених и политичких противречности, као и рата у Украјини, сама ликвидира последње претпоставке за вођење мултивекторске спољне политике (овде).

Ефекат претње казненим мерама биће пропорционалан мери економске, политичке и безбедоносне зависности Србије према бриселској администрацији, која се претходних година само повећавала, уклањајући неопохдне претпоставке за постојање мултивекторске спољне политике.

Употреба невладиних организација, за које Европска унија из године у годину издаваја на годишњем нивоу све већа (вишемилионска) средства, утицај Европске уније на струковна удружења (овде), нарочито судија и тужилаца, те употреба либералне идеологије за легитимизацију захтева за ограничење државног сувренитета, јесу кључни инструменти политичке дестабилизације Србије, чија се злоћудност повећава са елиминацијом мултиполарности у спољној политици земље.

Због прекомерне спољнополитичке зависности од Брисела, која проистиче из обавеза које Србија преузима у процесу евроинтеграција, као и од повећања степена економске зависности Србије од земаља ЕУ,  позиција званичног Београда је рањива и према Великој Британији, а нарочито према САД.

Што се званичног Лондона тиче, његова политика према Балкану и Србији, пре свега је опредељена тежњом Велике Британије да из овог континенталног европског региона истисне Русију. Стога је у интересу Велике Британије да се повећа степен неколонијалне везаности Србије за Европску унију, која се уз задовљство Лондона из примарно економског убрзано трансформише у војно-политички савез (овде).

Истовремено Велика Британија унилатерално води у Србији борбу против „руског утицаја“, а заправо против свих претпоставки мултиполарне спољнополитичке и спољноекономске оријентације Србије. О томе јасно сведочи и четири милона фунти које је званични Лондон издвојио за борбу против „руских претњи које су усмерене на дестабилизацију региона и подстицање етничких тензија“ (овде).

А према писању британског Телеграфа, Србија и В. Британија су 2021. године, приликом посете Београду британског министра одбране Воласа, потписале споразум о заједничком деловању против руског утицаја (овде). О снажном присуству Велике Британије и њеној заинтересованости за балкански регион, говори и чињеница да Лондон има посебног специјалног представника за Западни Балкан, који редовно одржава контакте са властима у Србији (овде).

Велика Британија користи и своје значајно присуство на Косову и Метохији за дестабилизацију Србије и њену десуверенизацију, при чему је Лондон један од кључних промотера независности тзв. Косова (овде). Недавна информација да је В. Британија купила 860 километара магистралних оптичких траса у Србији (овде), више него јасно сведочи у стратешком присуству ове државе у Србији, које у условима спољнополитичке подређености Србије Бриселу има несумњиво дестабилизирајуће дејство на прилике у земљи.

Европа и рат

Због велике спољнополитичке зависности од Брисела, Београд нема могућности да успостави било какав посебан канал контакта са Вашингтоном, а САД свој однос према Србији граде у оквирима односа које актуелна председничка админстрација има са Европском унијом. А на однос САД са ЕУ, по свему судећи, пресудно утиче намера бриселске глобалистичке елиту да спречи излазак САД из украјинског прокси рат, који Унија и Лондон воде против Русије, а који је за бриселску глобалистичку елиту од егзистенцијалног значаја (овде).

Пошто је Брисел спреман да америчко учешће у рату против Русије, у било којој форми, плати својом политичком и економском независношћу, САД користе такву ситуацију да широм Европе, па и на Балкану, уклони руско и кинеско, пре свега економско, а и свако друго присуство.

Због велике зависности од Брисела позиција званичног Београда је рањива и према Великој Британији, а нарочито према САД

Одатле долази и амерички удар на енергетску стабилност Србије, који је свакако усаглашен са Бриселом, и који је усмерен на једну од важних претпоставки за вођење мултиполарне спољне политике. Ограничења која је ЕУ увела за кинески челик из Србије, такође су потпуно у складу са тренутном америчком политиком према Балкану и Европи уопште.

Деловање Турске у Србији и региону има такође дестабилизирајући ефекат, пре свега услед једностране везаности Србије за Брисел, што званична Анкара, као важан члан НАТО пакта, умешно користи за остварење својих неоосманистичких планова на Балкану. Потписник ових редова је већ писао о улози Турске на простору Косова и Метохије и Црне Горе (овде, овде).

Подаци изнети у овим текстовима јасно сведоче о немоћи Србије да се на српском националном простору одупре неоосманистичкој експанзији Анкаре. Немоћ великим делом долази од несамосталности српске спољне политике, одсуства јасно дефинисаних националних циљева и европодобне обавезе регионалне сарадње, чије поштовање Брисел контролише на дневном нивоу.

Чињеница је да је рат у Украјини смањио маневарске могућности спољне политике Србије и да постоји реална претња да у новим условима буду под диктатом Брисела, Вашингтона и Лондона из Србије истиснуте последње важне претпоставке мултиполарности – руски удео у енергетском сектору и бројне кинеске инвестиције. Међутим, оваква ситуација је добрим делом резултат чињенице да је Србија и пре почетка рата у Украјини повећавала своју политичку зависност од Брисела.

Тек је рат у Украјини показао колико је опасно за Србију да изгуби реалне препоставке мултиполарности и да своју судбину веже само за један спољнополитички „стуб“. Везаност Србије за Брисел умањује могућности Србија да се самостално договара и сарађује са другим важним спољнополитичким политичким „играчима“, чак и са оним који имају тренутне заједничке интересе са Бриселом.

У условима рата у Украјини показало се да ништа не прети унутрашњој стабилности једне државе, као неспремност политичких елита да преузму одговорност за вођење независне спољне политике.

У таквим незавидним околностима, данас се са опозиционог пола српске политичке може неретко чути да су у међународној политици, када је у питању однос према Србији – сви исти. Такво изједначавање говори да се иза ових парола не налази никаква озбиљна политика. Јер, озбиљна спољна политика прави пажљиву градацију према спољнополитичким партнерима и то на основу бројних и различитих показатеља.

Чињеница је да се спољна политика озбиљних држава пре свега руководи нациионалним интерсима, јер само колонијлани режими не воде спољну политику у складу са националним интересима. Међутим, историја и садашњост јасно показују да српски национални интерси и интерси појединих великих светских „играча“ нису подједнако конвергентни. Озбиљна суверенистичка спољна политика мора уважити ову чињеницу.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Getty/Dursun Aydemir/Anadolu Agency