Хелен Ендруз: Велика феминизација Запада

Пре шест година сам читала чланак о Лерију Самерсу и Харварду и то ми је променило начин на који посматрам свет. Аутор, који је писао под псеудонимом „Џ. Стоун“, тврдио је да је дан када је Лери Самерс поднео оставку на место председника Универзитета Харвард представљао прекретницу у нашој култури. Цела „воук“ епоха може се извести из тог тренутка, из приче о томе како је Самерс био „поништен“ (canceled), и то од стране жена.

Биле су ми познате основне чињенице о Самерсовом случају. Дана 14. јануара 2005. године, на конференцији под називом „Разноликост у научној и инжењерској радној снази“, Лери Самерс је одржао говор који је требало да буде незваничан. У том говору, он је изјавио да је недовољна заступљеност жена у природним наукама делимично последица „различите расположивости способности на вишем нивоу“, као и разлика у интересовањима између мушкараца и жена „које се не могу приписати социјализацији“.

Неке професорке које су присуствовале говору биле су увређене и проследиле су његове изјаве новинару, кршећи правило о незваничности. Скандал који је уследио довео је до гласања о неповерењу од стране наставног особља Харварда и, на крају, до Самерсове оставке.

Е, у поменутом есеју се тврдило да није било речи само о томе да су жене „поништиле“ председника Харварда, већ да су то учиниле на веома женствен начин. Уместо логичких аргумената, користиле су емоционалне апеле. „Када је почео да говори о урођеним разликама у способности између мушкараца и жена, просто нисам могла да дишем, јер ме ова врста пристрасности физички боли“, наводила је тада Ненси Хопкинс, биолог са МИТ-а.

Самерс је дао јавно саопштење у коме је појаснио своје изјаве, па затим још једно, па и треће, сваки пут са све снажнијим извињењем. Стручњаци су се укључили и изјавили да је све што је Самерс рекао о полним разликама у потпуности у оквиру научног консензуса. Ти рационални аргументи, међутим, нису имали никакав утицај на хистерију гомиле.

Ово „поништавање“ имало је женски образац, тврди се у есеју, зато што такви поступци иначе следе женску логику. „Култура поништавање“ је, једноставно, оно што жене раде када их има довољно у некој организацији или области. То је тзв. теза о Великој феминизацији, коју је исти аутор касније детаљно образложио у целој књизи: све што данас називамо „воук“ појавама само је епифеномен демографске феминизације.

Тајна епохе

Експланаторна моћ ове једноставне тезе је невероватна. Заиста је откључала тајне епохе у којој живимо. „Воук“ није нова идеологија, није изданак марксизма, нити резултат разочарања после Обаме. То су једноставно женски обрасци понашања примењени на институције у којима је до скора било мало жена. Како то раније нисам видела?

Можда зато што, као и већина људи, феминизацију доживљавам као нешто што се догодило у прошлости, пре него што сам се родила. Када размишљамо о женама у правној професији, на пример, помислимо на прву жену која је похађала правни факултет (1869.), прву која је изнела случај пред Врховни суд (1880.), или прву жену судију Врховног суда (1981).

Много значајнија прекретница је тренутак када су правни факултети постали већински женски, што се догодило 2016. године, или када су жене постале већина међу младим сарадницима у адвокатским канцеларијама, што се догодило 2023. Када је Сандра Деј О’Конор именована у Врховни суд, само пет одсто судија биле су жене. Данас жене чине 33 одсто судија у Сједињеним Државама и 63 одсто судија које је именовао председник Џо Бајден.

Иста путања може се пратити у многим професијама: пионирска генерација жена 1960-их и 1970-их; све већа заступљеност жена током 1980-их и 1990-их; и коначно достизање родне паритетности, бар у млађим генерацијама, током 2010-их или 2020-их. Рецимо 1974. године само 10 одсто новинара Њујорк тајмса су биле жене. Редакција тог листа постала је већински женска 2018. године, а данас жене чине 55 одсто запослених.

Медицински факултети постали су већински женски 2019. године. Женe су 2019. постале већина међу радницима са високом стручном спремом широм државе. Женe су 2023. постале већина међу универзитетским предавачима. Женe још увек нису већина међу менаџерима у Америци, али то би се могло ускоро десити, јер их је тренутно 46 одсто. Дакле, време се поклапа. „Воук“ покрет настао је отприлике у исто време када су многе важне институције доживеле демографску трансформацију са већински мушких на већински женске.

И суштина истог се слаже. Све што повезујемо са „воук“ покретом подразумева преференцију женског над мушким: емпатију над рационалношћу, безбедност над ризиком, заједништво над конкуренцијом. Други аутори, који су предложили своје верзије тезе о Великој феминизацији, као што су Ноа Карл или Бо Вајнґард и Кори Кларк, и који су проучавали утицај феминизације на академску заједницу, приказују податке из анкета који говоре о разликама у политичким вредностима између полова. Једна анкета, на пример, показује да 71 одсто мушкараца сматра да је заштита слободе говора важнија од очувања кохезивног друштва, док је 59 одсто жена заузело супротно мишљење.

Све што повезујемо са „воук“ покретом подразумева преференцију женског над мушким

Најрелевантније разлике нису у појединцима, већ у групама. По мом искуству, појединци су јединствени и сваког дана наиђеш на изузетке који руше стереотипе, али групе мушкараца и групе жена показују доследне међусобне разлике. Што има смисла ако ствар сагледамо кроз статистику. Насумично одабрана жена можда ће бити виша од насумично одабраног мушкарца, али је веома мало вероватно да ће група од десет жена имати просечну висину већу од групе од десет мушкараца. Што је група људи већа, то је вероватније да ће се уклопити у статистичке просеке.

Женска динамика у групи више фаворизује консензус и сарадњу. Мушкарци једни другима наређују, док жене сугеришу и убеђују. Свака критика или негативан став, ако се апсолутно морају изразити, бивају умотани у слојеве комплимената. Резултат расправе мање је важан од чињенице да је расправа одржана и да су сви учествовали у њој. Најважнија разлика између полова у групној динамици је став према конфликту. Укратко, мушкарци у конфликт улазе отворено, док жене прикривено поткопавају или остракизују своје непријатеље.

Различите навике

Бари Вајс, у свом писму оставке у Њујорк тајмсу, описала је како су је колеге у интерним порукама на апликацији Слек називале расисткињом, нацисткињом и фанатиком, а што је најженскије у свему томе, „колеге које су биле перципиране као пријатељи били су узнемиравани од стране других сарадника.“

Једном је Вајс позвала колегиницу из редакције да пију кафу. Та новинарка, жена мешовите расе која је често писала о расним питањима, одбила је сусрет. То је очигледно био пропуст у основним стандардима професионализма, али и поступак својствен женској логици.

Мушкарци имају тенденцију да боље раздвајају улоге у поређењу са женама, а „воук“ покрет је на много начина био пример друштвеног неуспеха у том раздвајању. Традиционално, рецимо, један лекар је могао имати мишљења о политичким питањима, али би сматрао својом професионалном обавезом да та мишљења држи ван просторије у којој прегледа пацијенте.

Сада, када је и медицина постала више феминизована, лекари носе значке и траке са ставовима о спорним темама, од права ЛГБТ заједнице до Газе. Они чак користе ауторитет своје професије да подрже помодне политичке трендове, као када су лекари рекли да протести покрета „Black Lives Matter“ могу да се наставе упркос кршењу ковид мера јер је расизам оцењен као јавно здравствено ванредно стање.

Једна књига која ми је доста помогла да саставим све делове овог мозаика у целину била је Ратници и они који брину: Опстанак полова (Warriors and Worriers: The Survival of the Sexes) ауторке Џојс Бененсон, професорке психологије. Она износи идеју да су мушкарци развили групну динамику прилагођену ратовању, док су жене развиле групну динамику прилагођену заштити потомства.

Мушкарци су развили групну динамику прилагођену ратовању, док су жене развиле групну динамику прилагођену заштити потомства

Ове навике, формиране дубоко у праисторији, објашњавају зашто су истраживачи у модерној психолошкој лабораторији, у студији на коју се Бененсон позива, приметили да ће се група мушкараца која добије задатак „борити за време да нешто кажу и гласно износити различита мишљења“ и потом „радо саопштити конкретно решење вођи експеримента“. Група жена која добије исти задатак ће „љубазно расправљати о личним односима (…) уз доста погледа у очи, осмеха и смењивања у говору“, при чему ће „мало обраћати пажњу на сам задатак који је експериментатор поставио“.

Сврха рата је да се реше спорови између два племена, али то функционише само ако се после решавања спора успостави мир. Због тога су мушкарци развили методе помирења са противницима и учења да живе у миру са људима са којима су се јуче борили. Женке, чак и код примата, спорије се мире него мужјаци. То је зато што су женски конфликти традиционално били унутар племена, због оскудних ресурса, и решавани су не отвореним сукобом, већ прикривеном конкуренцијом са ривалкама, без јасног краја.

Све ове опсервације поклапале су се са мојим сопственим запажањима о „воуку“, али убрзо је онај узбудљиви осећај открића нове теорије уступио место својеврсној нелагоди. Ако је „воук“ заиста резултат Велике феминизације, онда је ерупција лудила 2020. године била само благи наговештај онога што нас чека у будућности. Замислите шта ће се догодити када се преостали мушкарци у друштвено утицајним професијама пензионишу, а млађе генерације, које су више феминизоване, преузму потпуну контролу.

Претња коју представља „воук“ може бити већа или мања, у зависности од области. Тужно је што су катедре за енглески језик данас потпуно феминизоване, али већина људи то у свакодневном животу не осећа. Друге области су много важније. Можда нисте новинар, али живите у земљи у којој оно што се напише у Њујорк тајмсу у великој мери одређује шта се у јавности прихвата као истина. Ако Тајмс постане место у коме унутрашњи консензус може да потисне „непопуларне чињенице“ (још више него што то већ чини), то ће погодити сваког грађанина.

Будућност правног система

Област која ме највише плаши је право. Сви ми зависимо од функционалног правног система, а владавина права, рецимо то сасвим отворено, неће опстати ако правна професија постане већински женска. Владавина права се не односи само на то да правила постоје и да су записана. Она подразумева да се та правила поштују чак и онда када резултат погађа ваше емоције или је у супротности са унутрашњим осећајем ко је „у праву“ или ко вам је симпатичнији.

Феминизовани правни систем могао би да личи на судове успостављене по Title IX закону за случајеве сексуалног насиља на универзитетима, који је увела администрација председника Обаме 2011. године (Title IX је део америчког федералног закона који забрањује дискриминацију по полу у образовним институцијама које добијају федерално финансирање. У пракси, „Title IX tribunal“ означава унутрашњи универзитетски поступак за испитивање оптужби за сексуално узнемиравање, напад или дискриминацију; прим. НС). Ови поступци су били формално засновани на писаним правилима и технички се могло рећи да функционишу у оквиру владавине права. Али су недостајале многе гаранције које наш правни систем сматра светим, као што су право да се суочите са својим тужиоцем, право да знате за шта сте оптужени, као и основни принцип да кривица треба да зависи од објективних околности које су познате обема странама, а не од тога како се једна страна ретроспективно осећа у вези са неким чином.

Те заштите су укинуте зато што су људи који су доносили правила саосећали са оштећенима, које су углавном биле жене, а не са оптуженима, који су углавном били мушкарци.

Ова два приступа закону снажно су се сукобила током саслушања за потврду именовања судије врховног суда САД Бретa Каваноа. Мушки став био је да: ако Кристин Блејзи Форд не може да пружи ниједан конкретан доказ да су она и Кавано икада били у истој просторији, њене оптужбе за силовање не могу бити основ да му се уништи живот. Женски став био је да њена очигледна емоционална реакција сама по себи представља извесну врсту кредибилитета коју Сенатски одбор мора да поштује.

Ако правна професија постане већински женска, очекујем да ће се етика Title IX трибунала и саслушања Каваноа проширити. Судије ће попуштати у примени правила када су у питању „повлашћене“ групе, а строго их спроводити над „неповлашћенима“, што се већ данас дешава у забрињавајућој мери. Године 1970. још увек је било могуће веровати да ће увођење већег броја жена у правну професију имати само мањи утицај. Та вера више није одржива. Промене ће бити огромне.

Занимљиво је да се обе стране политичког спектра слажу око тога какве ће те промене бити, једино се не слажу да ли су те промене добре или лоше. Далија Литвик започиње своју књигу Женска правда: Жене, право и битка за спас Америке (Lady Justice: Women, the Law, and the Battle to Save America) сценом из Врховног суда из 2016. године, током усмених расправа око једног закона из Тексаса који се тиче абортуса.

Године 1970. још увек је било могуће веровати да ће увођење већег броја жена у правну професију имати само мањи утицај. Та вера више није одржива. Промене ће бити огромне

Три жене судије, Гинзбург, Сотомајор и Кејган, ”нису се обазирале на формална временска ограничења, енергично преузимајући реч од својих мушких колега.“ Литвик је то описала као „експлозију нагомилане судијске женске моћи“ која је „пружила Америци увид у то како би могла изгледати истинска или приближна родна равноправност у моћним америчким правним институцијама.“

Литвик хвали жене због њиховог непоштовања према формалностима, које су, уосталом, настале у ери угњетавања и беле надмоћи. „Амерички правни систем је у суштини био машина изграђена да привилегује имућне беле мушкарце“, пише Литвик. „Али то је све што имамо, па радимо с оним што нам је дато.“ За очекивати је да они који право посматрају као реликт патријархата исто инструментализују по сопственом нахођењу. Ако тај етос завлада читавим правним системом, спољна форма ће остати иста, али револуција ће се већ догодити.

Женска доминација

Велика феминизација је заиста без преседана. Друге цивилизације су давале женама право гласа, омогућавале им право на имовину или могућност да наследе престо. Али ниједна цивилизација у историји човечанства никада није експериментисала с тим да жене управљају кључним институцијама друштва, од политичких странака, преко универзитета, до највећих компанија.

Чак и тамо где жене не заузимају највише позиције, оне одређују тон у тим организацијама, до те мере да и мушки генерални директор мора да делује у оквирима које поставља потпредседница за људске ресурсе. Ми подразумевамо да ће те институције наставити да функционишу и под овим потпуно новим околностима. Али на чему заснивамо ту претпоставку?

Проблем није у томе што су жене мање талентоване од мушкараца, нити чак што су женски начини интеракције по било коме објективном критеријуму инфериорни. Проблем је у томе што женски начини интеракције нису добро прилагођени за остваривање циљева многих великих институција. Можете имати академију која је већински женска, али она ће бити (као што већински женски одсеци на данашњим универзитетима јесу) усмерена ка другим циљевима, а не ка отвореној расправи и неограниченом трагању за истином.

А ако ваша академија не тежи истини, каква је онда корист од ње? Ако ваши новинари нису тврдоглави индивидуалци који се не боје да се удаље од људи, какву корист имамо од њих? Ако једна компанија изгуби свој авантуристички дух и постане феминизована бирократија оријентисана ка унутра, зар је то неће зауставити у развоју?

Ако Велика феминизација представља претњу цивилизацији, онда се поставља питање да ли можемо нешто учинити у вези овог проблема? Одговор зависи од тога зашто мислите да је она уопште настала. Постоји много људи који верују да је Велика феминизација природни феномен. Женама је коначно дата прилика да се такмиче са мушкарцима, и испоставило се да су једноставно боље. Зато данас има толико жена у нашим редакцијама, руководећим местима у политичким партијама и управљачким органима наших корпорација.

„Тhe longhouse“

Рос Даутат је описао овај начин размишљања у једном интервјуу са Џонатаном Киперманом, познатим и као „L0m3z“, десничарским издавачем који је помогао да се појам „the longhouse“ (лонгхаус, односно продужена кућа) популаризује као метафора за феминизацију.

„Мушкарци се жале да их жене угњетавају. Зар ‘лонгхаус’ није само продужење мушке жалбе због неспособности да се адекватно такмиче?“ пита Даутат. „Можда би требало да престанете са кукањем и да се заиста такмичите у условима који постоје у Америци 21. века?“

То је оно што феминисткиње мисле да се догодило, али греше. Феминизација није природан резултат тога што су жене надмашиле мушкарце. То је вештачки производ друштвеног инжењеринга. Ако уклонимо вештачку подршку том систему, он ће се урушити у року од једне генерације.

Феминизација није природан резултат тога што су жене надмашиле мушкарце. То је вештачки производ друштвеног инжењеринга. Ако уклонимо вештачку подршку том систему, он ће се урушити у року од једне генерације

Најочигледнији облик вештачке подршке томе је „анти-дискриминационо“ законодавство. Противзаконито је ако у компанији ради премало жена. Уколико су жене недовољно заступљене, посебно на вишим менаџерским позицијама, то представља околности за потенцијалну тужбу. Због тога послодавци запошљавају и унапређују жене које иначе не би добиле та радна места, само да би испунили прописане квоте.

Разумно је што послодавци тако поступају, јер последице непоштовања тих правила могу бити веома озбиљне. Компаније као што су Тексако, Голдман Сакс, Новартис и Кока-Кола платиле су вишеструке деветоцифрене износе у нагодбама по тужбама у којима су оптужене за полну пристрасност при запошљавању и унапређењу. Ниједан менаџер не жели да буде особа која је својој фирми нанела штету од 200 милиона долара због тужбе за дискриминацију на основу пола.

Закон о забрани дискриминације захтева да свако радно место буде феминизовано. Преседан из 1991. године утврдио је да постери модела на зидовима бродоградилишта представљају непријатељско окружење за жене, а тај принцип се временом проширио на бројне облике мушког понашања.

Десетине компанија из Силицијумске долине суочиле су се са тужбама због наводне „фратернитетске културе“ или „токсичне мушке културе“, а адвокатска канцеларија специјализована за те случајеве хвали се нагодбама у распону од 450.000 до осам милиона долара.

Жене могу тужити своје шефове ако је радно окружење налик студентском братству, али мушкарци не могу тужити када њихово радно место подсећа на Монтесори вртић. Сасвим природно, послодавци се у таквим условима радије одлучују за „мекши“ приступ уређењу радног окружења. Зато се поставља питање: Ако жене данас више напредују у савременом радном окружењу, да ли је то заиста зато што надмашују мушкарце? Или је можда зато што су правила прилагођена тако да им иду у корист?

Компаније као што су Тексако, Голдман Сакс, Новартис и Кока-Кола платиле су вишеструке деветоцифрене износе у нагодбама по тужбама у којима су оптужене за дискриминацију жена при запошљавању 

Много тога се може закључити из начина на који се феминизација временом појачава. Када институције достигну однос од 50-50 између полова, оне често не стају на родној равноправности, већ настављају у правцу све веће женске доминације. Од 2016. године, правни факултети постају све више женски, па је 2024. године 56 одсто студената припадало женском полу.

Психологија, некада претежно мушка струка, данас је у великој мери женска: 75 одсто доктората из психологије добијају жене. Изгледа да институције имају своју прекретницу, након које процес феминизације постаје све израженији.

То не изгледа као да жене надмашују мушкарце. Пре би се рекло да жене потискују мушкарце тако што намећу женске норме у институцијама које су раније биле претежно мушке. Који мушкарац жели да ради у области у којој се његове особине не прихватају? Који мушки постдипломац пун самопоштовања би се упустио у академску каријеру ако ће га колеге изопштити зато што је превише директан у неслагању или зато што заступа неко контроверзно мишљење?

Суштинска меритократија

У септембру сам одржала говор на Конференцији националног конзервативизма, у коме сам изнела тезу о Великој феминизацији, слично ономе што сам изложила у овом есеју. Била сам помало забринута што ту тему износим у тако јавном простору. И даље је контроверзно, чак и у конзервативним круговима, рећи да у некој области има превише жена или да велики број жена може толико променити институције да оне престану да функционишу како треба.

Потрудила сам се да свој аргумент изразим што неутралније. На моје изненађење, реакција је била огромна. У року од неколико недеља, снимак говора је прешао 100.000 прегледа на Јутјубу и постао један од најгледанијих говора у историји Конференције националног конзервативизма.

Добро је што су људи спремни да чују овај аргумент, јер нам се прозор у којем можемо нешто предузети поводом Велике феминизације полако затвара. Постоје показатељи који најављују феминизацију и они који је потврђују, додуше с временским закашњењем — а ми се тренутно налазимо у прелазној фази: правни факултети су већински женски, али је савезно судство и даље већински мушко. За неколико деценија, тај демографски помак ће достићи свој природан завршетак.

Многи мисле да је „воук“ прошао, побеђен променом друштвеног расположења, али ако је „воук“ последица демографске феминизације, онда он неће нестати све док се сама демографија не промени.

Као жена, захвална сам на приликама које сам имала да се бавим писањем и уређивањем. Срећом, не верујем да решавање проблема феминизације подразумева затварање врата женама. Потребно је само да вратимо поштене услове. Тренутно имамо систем који се номинално заснива на заслугама, али у пракси је незаконито дозволити да жене изгубе.

Хајде да запошљавање заиста учинимо меритократским, не само декларативно, па ћемо видети какви ће бити резултати. Дозволимо поновно постојање мушке радне културе. Уклонимо право вета које има кадровска служба. Мислим да би многи били изненађени када би открили колико је наше садашње стање феминизације последица институционалних промена, попут настанка HR сектора, које су произашле из законских измена, а које се истим путем могу и преиначити.

Јер, на крају крајева, ја нисам само жена. Ја сам и неко ко има много мишљења која нису пријатна другима и коме ће бити тешко да напредује у друштву које све више избегава сукобе и инсистира на консензусу по сваку цену.

Ја сам мајка синова, који никада неће достићи свој пуни потенцијал ако морају да одрастају у феминизованом свету. Ја сам, као и сви ми, зависна од институција као што су правни систем, научна истраживања и демократска политика, које чине темељ америчког начина живота. А ако те институције престану да обављају посао за који су створене, сви ћемо сносити последице.

Хелен Ендруз је ауторка књиге Бумери: Мушкарци и жене који су обећали слободу а створили катастрофу (Boomers: The Men and Women Who Promised Freedom and Delivered Disaster)

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Compact

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Икс/Састанак уређиваћког колегијума Хафингтон поста