Платон Маматов: ЗАПИС СА КРАТКОГ ОДСУСТВА

Моји родитељи живе у предграђу, близу места где сам отишао да ми прикаче медаљу. Наравно, свратио сам.

Стојим поред ограде породичног имања. Раздрљен, са тортом у рукама.

Чекам да дође тата с посла и откључа капију. Мама је ту, али јој здравље не допушта такве подвиге.

Уместо тате, уз звуке помпезне музике са јефтиног телефона прикрада ми се плаво реткозубо тело.

„Ја сам,“, каже тело, „ратовао, крв проливао, а ти ту ко-где-код кога-зашто…“.

„Где си ратовао?“, питам. „У ком пуку, и на ком делу фронта, и зашто сад ниси у рововима?“

„Бу-бу-бу-бу, ме-ме-ме-ме“, одговара тело. „Не сећам се правца, нећу ти рећи јединицу, мобилисан сам, демобилисан и сад се мотам овуда. Ево, носим и камуфлажну мајицу.“

„Говнар си ти, човече“, кажем му, „говнар, и плус пијандура. Зачепи уста и бежи што пре.“

И тако, реч по реч, и мало сам га треснуо. Онда су из суседних кућа поискакале жене и почеле да кукају.

Испоставило се да је то био Серјожењка.

Серјожењка је стварно био мобилисан. Први дан на одсуству. Отпио гутљај ватрене воде и кренуо да разговара са непознатим пролазницима.

Наравно, извинио сам се двадесетак пута. Загрлио сам га.

„Ако желиш“, рекао сам, „удари и ти мене. Ако ће ти бити лакше.“

„Не“, благородно одговара Серјожењка, „ја никад не ударам беспомоћну особу.“

После чега ме из све снаге удара право у око. А онда поново храбро замахује песницом.

„Смири се“, вриштим, „смири се, идиоте, или ћу се опет наљутити.“

Смирио се. Одлутао, тетурајући се и крвљу заливајући прашину са пута.

А ја одох да пијем чај са татом.

На грудима медаља са крстом, на тањирићу торта, испод ока поприлична масница.

Испало је глупо.

Али баш смешно.

Смешно.

Али баш глупо.

(Телеграм канал „Как я поехал на войну“; превео Ж. Никчевић).