СРПСКИ И ЖЕНСКИ СРЕДЊИ ВЕК

КАКО САМ ЧИТАО РОМАНЕ ЗОРИЦЕ КУБУРОВИЋ

Пред нама је девето издање романа „Господарица Ана“ Зорице Кубуровић, у издању „Интерклима графике“ из Врњачке Бање.

Свака књига Зорице Кубуровић чинила ми се као сигурна кућа у језику, простор у коме је све на свом месту и где нема разлике између јутра и вечери, кандила и пламичка шибице, хране и сна: све се преливало једно у друго, и све је било на свом месту. Деца су улазила и излазила из бајке, монаси су служили Богу као средишту свог бића и бића света, и сваки човеков покрет се претварао у присуство Литургији. Тако нешто уређено, тако чистога мириса, као свеже опрана постељина…Проза на коју се немогуће навићи као на свакодневицу употребе речи; али проза на коју се можеш ослонити као болан на постељу.

Увек ми се чинило да Зорица Кубуровић припада оној женској линији која нам је дала најважније заветне песме наше епике – јер, и „Пропаст царства српскога“, и „Цар Лазар и царица Милица“, и „Косовка девојка“ су песме које је Вук Караџић чуо од тајанствених мудрица, гусларки у Срему – Слепе Степаније, Слепе Живане, Слепице Јеце, Слепице из Гргуреваца…Оне су унеле најдубљу тајну хришћанства у сурови, мушки свет нашег десетерца, и показале и доказале да српска патријархалност има скривену матријархалну структуру. Код нас се, наиме, и јуначка иницијација обавља преко мајчине стране:“А Марко се метну на ујака, / На ујака, војводу Момчила“.

ВЕЛИКИ ПОВРАТАК ВИЗАНТИЈЕ

Све ово, и много шта друго, падало ми је на памет док сам читао „Господарицу Ану“, роман о српском и женсм Средњем веку. Оно што у њему пише живи је доказ да је српски патријархат био дубоко прожет женском мудрошћу, која је и нежност и темељ. Овај роман је, осетио сам чим сам га прочитао ( поодавно је било ) својеврсна симфонија српске хришћанске мисли, византијске естетике и модерне прозе егзистенције ( која, знамо још од Кјеркегора, претходи есенцији ). Ми, који се од Доситеја наовамо стално учимо од Запада, губећи се у туђим сенкама, потихо се, последњих деценија, враћамо својим византијским источницима, јер је Ромејско царство од почетака осењивало Србију, штитећи је у правоверју и правоживљу, по речи Зорице Кубуровић:„Био је то, уистину, чудан и једноставан свет… који је користио знања из математике и градитељства, а сваког дана певао захвалнице Богу за тиху вечерњу светлост.“

О ПОЧЕТКУ

Почетак романа смештен је у касни 12. век, у време великих ломова у сукобима између Византије, српских земаља и западног хришћанства. Радња се отвара приповешћу о рођењу кћери великог челника Ђорђа, у доба када Ромејско царство са династијом Комнина доживљава последње славне дане. Криза Цркве, појава јереси, распад јединства између Истока и Запада и губитак смисла као најаве апокалиптичког века нас воде у саму срж епохе. Јерес је као пламен захватила Европу… Оно што је нудио папски трон у Риму било је посветовњачење које није задовољавало душе гладне и жедне Бога.

У време у коме се гинуло за исправно тумачење хришћанског откровења, реч је била важнија од свега. Јер, како је уочила још Анина мати:„Није било лако сачувати реч Божју, онако како је речена, непромењену кроз време и тачно објашњену.“ Историја је, у својим крвавим вихорима, многоструко изобличење смисла, а човекова борба се води за очување истините речи.

И стил, тај савршено складни стил романа, од самог почетка плени: архаизована динамика „Господарице Ане“ нас подсећа да начин писања Зорице Кубуровић није и не може бити случајан, јер повезује мисао и молитву, слободно прелазећи из приповедног у метафизички тон. Није се лако домоћи истинске слике света који је старозаветној истрајности у заветништву, јелинском духу напрегнутог мишљења и трагања за Истином као сампознањем, додао и судбину Срба, у чију крв још гледају Перун и његови, а који се тек учи Христовој љубави.

ПРВЕ НЕПОЈАМНОСТИ

У првом делу романа, сучавамо се са чињеницама које нам, у време када постајемо утваре виртуелног, изгледају непојамно.

Однос племените Ирине према витезу – мудрацу Антиноју казује да љубав као начело самонадилажења нема никакве везе са телом, ма какво оно било.

Робовање је, макар изгледало да је само плод околности, својеврсно опредељење јер је боље трпети наметнуту казну него поднети тежину избора. Робовати и трпети батине значи одмарати се у сенци туђе одговорности.

Господарити собом значи, без обзира на високи социјални статус, прести вуну и кудељу, помагати болнима – Анина мајка је управо таква.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ДРЖАВЕ И ДУШЕ

Друга књига наставља приповест непосредно после смрти госпође Ирине и уводи мотив одрастања господарице Ане у свету који је лишен мајчинске топлине, а „начичкан“ духовним и моралним искушењима. Време радње смештено је у епоху када се Србија под влашћу великог жупана Немање ослобађа византијске власти и прелази у независност, како политичку, тако и идентитетску. Историјски хоризонт се шири: Немањине победе над Византијом, савези с Угарском, рушење Андроникове власти, распад царства Комнина – све то гради позадину на којој се види израстање нове државе и обликовање слободних душа.

У роману, пут ослобођења људске душе има паралелу у политичком ослобођењу земље. То је време у коме девојчица Ирина од витеза Антиноја сазнаје да је слобода страшна, као и воља да се чини, као и одговорност за сопствени живот. Зато се многи одмарају у сенци робовања; то, међутим, није одмор, него утамниченост која се скупо плаћа. Ићи путем слободе значи наћи се на граници између несигурности и ризика. Антиној учи девојчицу да слобода није спољна категорија, већ унутрашње искуство надилажења танке линије повучене између воље и савести.

КАКО РАСТЕ АНА

Анино разумевање почиње као дечје чуђење, али постепено постаје свест о етичкој самосталности: пред нама је својеврсно ослобођење од страха, од људске сујете и наметнутог ауторитета. У том смислу, Ана постаје наследница мајчине смирености, али са рационалним духом који је примила од оца Ђорђа и витеза Антиноја. Девојчица одраста уз мушке учитеље, међу оружјем, ратницима и монасима.

Њено образовање је неуобичајено и за тај век и за женски лик у српској књижевности о прошлости: метематика, геометрија и астрономија су јој дати уместо ткања и предења. Ана се рађа као женско биће другачије дефинисано него већина жена епохе, али она није „рана феминисткиња“, него духовно биће које тежи познању. У њој се женскост нити смирава до праха, нити се буни на страни гордог Деннице – оно је пут ка суштом човештву, начину да се надиђе и сама полност. Анино образовање има карактер сакралне иницијације: од појма броја до појма Бога. Антиној јој излаже свет као космос хармоније, а не као хаос власти.

ОТАЦ, ВИТЕЗ И ИГУМАН

Однос између оца и кћери прелази у нову фазу. Удовац Ђорђе, „човек од света, али човек који више нема свет“, постепено се мења под утицајем детета које у себи носи нешто од мајчине доброте и од Антинојеве мистике.

„Господар се загледа у њене очи које су толико личиле на мајчине… и осмехну јој се кроз сузе: ‘Сада смо сами, ти и ја.’“

Ђорђе, који је некад владао људима и земљом, сада се суочава са сопственом немоћи да влада дететом. Његов страх од Антиноја, за кога не зна да ли је вештац или чаробњак, указује на плашњу од знања и духа који измиче власти. Мушкарци владају телом, али жене и тајанствени сазиратељи владају оним што тело не може да обујми.

Са друге стране, Антинојева моћ да заустави детињу руку једним покретом је није пукост магије, него означава границу између физичког и метафизичког. Стварност је изнад разумског: чудо је истовремено и божанско и људско, јер потиче из љубави и саосећања.

Игуман Макарије, који представља глас Цркве, прихвата Антиноја упркос његовој „јелинској тајни“, извесном отклону ка античкој, предхришћанској философији и пракси. Његове речи да „казна служи да поучи, не да убије“ изражавају суштину духовне дисциплине православне вере која није насилна, него васпитна. Ана сазрева прихватајући и мушке и женске улоге. Уме да јаше као витез, и да се моли са преданошћу монахиње. Њена слобода није хоризонтала, пуко заузимање простора – у питању је стицање унутрашње снаге, вертикални успон по лествици познања Бога. Господарица је она која управља собом пре него што почне да управља светом.

У ПАЛАТИ

Трећи део романа, „Палата Релево“, поседује вишеслојну симболику. Италијанска реч rilievo значи „издизање, уздизање, рељеф“, што одговара духовном уздизању које прати пад старих вредности. Палата као место радње је раскошна грађевина у којој су људске страсти и амбиције урезане као у камен. Млетачка република, оличење моћи и подлости, величанствености и приземних, гадних интереса, место је на коме се проверава постојаност воље и усмереност пажње ка ономе што је Надсуштно. Палата је, у исти мах, живо тело испуњено гласовима, сенкама и иконама. Њени зидови украшени су фрескама које казују неисказиво.

Господарица Ана сада улази у фазу делатног присуства у историји. Њена мудрост, стечена у детињству, доводи је у центар дворског живота. С лицем мирним као водена површина, и очима у којима блиста неовдашња светлост, она посматра свет око себе са свешћу о пролазности. Њен став да нема силе која траје осим ако се не ослони на доброту значи противстављање свету оружја и двора.

Палата у којој обитава је својеврсни архетип човекове душе. Треба је украсити, али и бити свестан да је пролазна. Уметност која ју је саздала је, као код ударања длета у камен, одвајање комада своје душе: то је једини начин да се уметник не погорди.

ИМА ЛИ ИШТА СМИСЛА

Ана у палати пролази кроз унутрашњу кризу: први пут сумња у смисао жртве и у постојање правде. У једној сцени, гледајући страдање народа, пита игумана Макарија:

„Ако Бог све види, зашто не учини да престане зло?“

Макарије јој одговара:

„Бог не укида зло, дете моје, да би човек имао коме да опрости.“

Порука је јасна: човек је саучесник у спасењу света, јер без његовог опраштања нема Божјег милосрђа.

Стварање мора да надиђе рушење, упућујући ка Логосу Христу, Смислу човека и света. Иконписац је „насликао лице Христа тако да се из сваког угла гледања поглед окреће према гледаоцу, јер ниједан човек не може избећи Божји поглед.“

ОНА, ЧОВЕЧИЦА

Док читав Запад гори у неуспелим крижарски походима, па чак и децу покрећу да иду на Исток,1 господарица Ана тежи ка вери која јој је неопходна као дах. Јер мушкарац и жена су после, кад су изгнани из раја: Бог је, каже Књига постања, створио човека и човечицу. Она пише у Студеницу сину великог Немање, Светом Сави:“ „Брате мој(…), оче добри, је ли истина, реци, да смо ми, жене, нижа бића пред Богом, добра само док рађамо и док се клањамо мужу и синовима? А наше душе? Где је наше место на свету и у Царству Божјем? Јер, мораш знати, моја је љубав строга. Ја сам љубоморна – ако ли ми Бог каже да је моје место негде другде, а не у његовом срцу, у самом изворишту љубави, мени то неће бити довољно. Мислићу: нећу ја таквог Бога који ме гура по задњим собама.“

Роман нам помаже да не заборавимо: жене су, због своје оданости Христу под Крстом, прве и сазнале за Његово васкрсење.

ГОСПОЂА СРПСКА

Анина моћ је унутарња, без буке и вике. Господарица не говори много, али све види. Њена тишина постаје инструмент моралног утицаја. Она ћутањем и кажњава и лечи. У свету где мушкарци владају мачем, Ана влада духом. Тако се пред нама појављује архетип женског владалачког етоса у православној традицији, блиског идеалу „госпође српске земље“ из старих житија, али са освртом на свет у коме живимо. Такве су биле краљица Јелена Анжујска и кнегиња Милица.

Анин муж, моћник млетачки, јасно ју је одредио“Она мисли као мушкарац, ради као мушкарац, бори се као мушкарац, али је рањива као жена и зато је неодољива.“

ЛИК СВЕТОГА САВЕ

Повратак господарице Ане у Србију поклапа се са великим дејством Светог Саве у српском народу. Он спрема Жичу за велико славље, крунисање брат му Првовенчаног:“Од Васкрса до Духова, оном брзином која је карактеристична за продуховљене умове, архиепископ српски је довршавао своје свете послове. Сава је молио уметнике које је довео из Ромејског царства да што пре осликају куполу изидове цркве, да заврше резбарење уметничког камена, металне и дрвене радове, црквени намештај. Затим је освештао Жичу и на девет литургија хиротонисао девет нових епископа, поучавајући их да буду доследни у црквеној дисциплини, да би увек служили за пример својој духовној деци, за коју ће, за свако посебно, одговарати пред лицем Господа. Поделио им је црквене књиге и наредио да их преписују у својим епархијама, тако да их има сваки манастир и свака црква. Жичу је посветио Христу Сведржитељу, а храмовна слава је одређена за дан Вазнесења Христовог, четрдесет дана по Васкрсу. Затим је послао поруку Стефану да са породицом, племством и државним чиновницима дође у Жичу. А позвао је и епископе, монахе и свештенике и сав верујући народ.“

Господарица Ана присуствује успостављању српског завета, када Свети Сава на Спасовданском сабору у Жичи изговара Беседу о правој вери.

Свети Сава јој је велико видело, као и целом народу коме припада и који, на раскршћима историје, стално бира између пропасти и вазношења.

ПУТ У МОНАШТВО

Господарица Ана живела је у великоиј епохи. Велике су оне историјске епохе чији су људи стремили узвишеном. Падали су, грешили су, али су се подизали у сјај, и тамо остављали путоказе својим потомцима и сународницима.

То и јесте суштина епохе Немањића, оних који су, са свим својим слабостима, трагали за Богом и душом, па постали и остали светородна лоза.

Династија Немањића једна је од „најмонашкијих“ у европској историји. Стефан Немања је умро као монах Симеон у Хиландару, а супруга његова Ана као монахиња Анастасија у Топлици. Његов син Растко први је кренуо монашком стазом, и постао Сава, а Стефан Првовенчани се замонашио на самрти и умро као Симон. Стефанови синови су такође ишли овим путем – краљ Радослав је постао Јован, а Предислав Сава Други, архиепископ српски. Краљица Јелена, супруга Уроша Првог, такође је кренула стазом одрицања од овога света, а њен син Драгутин је отишао са земље као монах Теоктист. Сестра краља Стефана Дечанског је монахиња Јелена, чије мошти почивају уз брата у Дечанима. Душанова супруга Јелена умрла је као монахиња Јелисавета, а последњи Немањић, син Душановог полубрата Симеона – Синише, био је Свети Јоасаф, ктитор манастира Метеора.

Зато је и Ана решила да крене монашким путем

Јер, живот се наставља, бракови се склапају, владари се крунишу и спуштају са престола, државе се уздижу и падају, а господарица Ана схвата да јој је време да оде путем којим се иде да би се стигло на велики циљ душе:“ Оче добри, ја желим да се замонашим и да ме ти примиш у монашки чин, теби да исповедим грехе и из твоје руке примим црну пану. Грешна сам. Толико, мислим, да нема зла које нисам починила у свом животу. За неке грехе сам се кајала, неке нисам ни видела, а неке још чувам у срцу као гујино гнездо. Не одбацуј ме због тога. Силно, свим бићем, жудим да живим молитвеним животом. Чезнем за Божјом дивном љубављу. Нису ово речи, него су сузе из срца. А ти знаш моје срце. Оно је срце ратника. Зато му поверуј, оче љубљени. Јер је оно тебе познало и признало власт љубави Божје нада све друго на свету, иако су му зато биле потребне године спотицања. Не оклевај! У живом блату сам и како год да се покренем, падам све дубље. Једино што очи дижем ка теби, да ме повучеш са дна, да ме умијеш врелим сузама и причестиш крвљу и телом Христовим, да ме обнове, да измолиш за мене посету Духа Светога и да ме тако чисту опет и светлоносну, предаш Господу, Оцу небескоме, да се и на земљи настаним у Његовим дворима. Не чекај! Молим те и преклињем! Јер је време страшно и душегубно.“

Као монахиња, из овога живота одлази са свешћу да је прави живот онде где све почиње после сваког престанка.

РЕЧ, ДВЕ НА КРАЈУ

Ово је роман вредан читања. Роман вере која није привид, него дубина. Дубина у души и телу.

Вера у роману није одвојена од телесног. Телесно се не искључује, него се преображава. Кроз љубав, страдање и бол, Ана се не одриче тела, већ га духовно уздиже. Њена верност телу јесте верност животу као Божјем дару. Жена се у роману духовно еманципује, али не борбом против мушког света, већ остварењем потпуне унутрашње слободе.

Кроз цео роман љубав се јавља као покретачка сила битија. Љубав је начин постојања, а не пуко осећање. Човек постоји онолико колико љуби. У роману, љубав је сила која обједињује све: и тело и дух, и земљу и небо. Али љубав се постепено преображава, од људске у божанску. Анина љубав је прво женска, страствена и пуна очекивања; затим је мајчинска, жртвена, да на крају постаје боголика – усмерена ка свима и свему.

Кључни символ романа јесте тишина, која није празнина, него пунота смисла. Она је највиши ниво општења са Богом. Ана у последњим поглављима мало говори, а много слуша, јер је достигла највиши степен знања: познање које не мисли, него сазире. Такво познање ослушкује свет, а уздиже се ка надвестовном.

Савремени роман ( а Сервантесов „Дон Кихот“ је први такав ) настао је као „житије несветих“, у доба рађања грађанске класе. Зорица Кубуровић га враћа прапочетку. Као што молитва није журба, тако ни читање њеног романа не може бити „трчање кроз текст“, јер захтева суптилну сабраност: оно што је брзо, може бити питко, али није дубоко. Читалац се, да поновимо, позива на самосабирање у сазирању Смисла.

Време романа као да постаје „литургијско време“ читања: чин заједништва између аутора, лика и читаоца. Тиме Зорица Кубуровић враћа књижевности њен „обредни“ карактер: читање престаје да буде информативни чин, и рађа се као духовни догађај.

1 Слика дечјег крижарског рата је потресна: „Проповедници кренуше од села до села и од града до града, тражећи да деца крену у поход на Јерусалим. Уплашени од освете инквизиције, родитељи су давали децу редовницима, а ови су их водили прашњавим путевима ка мору, без јела и воде, одржавајући лепим речима и визијима небеске љубави слабе пламичке њихових живота. За њима су ишле поворке распамећених мајки које су редовници и војници из пратње терали шибама. Многе од ових несрећница полудеше, многе поумираше. Многе изгубише своју децу, тражећи их од једне до друге групе, болесне од јада, изговарајући имена изгубљених као чаробну формулу. Највећи број малишана помре по путевима Европе не доспевши до мора. Велики број заборави сопствена имена, имена родитеља и родног града. Измучени, гладни, ови анђели постадоше грабљиви као звери. Већи су од малих отимали храну и воду. Јачи су крали где су могли, слабији су просили. Ужаснути и ожалошћени, сељаци су им давали храну и крили сопствену децу од очију проповедника. Доспевши до мора, један део њих се удави, молећи Бога да се море пред њима раздвоји. Велики део заробише разбојници и продаше у јавне куће и у робље.“