Игор Ивановић: Има ли смисла фудбал у Србији?

Наслов овог текста нам говори да се ради о реторичком питању, односно о питању на које је унапред познат одговор. Вероватно да права дилема није „да ли фудбал има смисла у Србији“, већ који је његов смисао. Зато би метафоричко поље смисла српског фудбала било оивичено за једне стране Стендаловом потрагом за изгубљеним временом, као и потрагом за изгубљеним смислом Виктора Франкла са супротне стране.

Да ли је време савезник српског фудбала или је оно његов гробар, дилема је која нас још снажније притиска после новог дебакла фудбалске репрезентације Србије у квалификацијама за Мундијал. Пре покушаја било какве анализе садашњег стања, неопходан је кратки излет у југословенску фудбалску прошлост, дакле у време када је фудбал имао пуни смисао у Србији.

Брозова држава је свакако била идеолошки антисрпски пројекат – што није тема овог текста – али је на неким њеним незагађеним пољима цветало раскошно српско цвеће. Једно од тих поља је било фудбалско поље, посебно када се ради о клупском фудбалу. Од 45 одиграних фудбалских првенстава до распада Брозове Југославије, клубови из Србије су освојили 31 (Црвена Звезда 18, Партизан 11 и Војводина два), а клубови из свих осталих република 14 (Хајдук седам, Динамо четири, Сарајево два и Жељезничар једно).

Иако је у тадашњем првенству постојала „велика четворка“ (Звезда, Партизан, Хајдук и Динамо), и иако је било неколико дербија (рецимо, сарајевски дерби: Жеља-Сарајево), под „великим дербијем југословенског фудбала“ сматране су утакмице између Црвене Звезде и Партизана. Ови београдски клубови су постигли и на међународном плану много више од осталих: Партизан је стигао до финала Купа шампиона, а Звезда до финала Купа УЕФА (једино је Динамо од свих осталих несрпских клубова освојио „Куп сајамских градова“, претечу Купа УЕФА).

Круна велике историје српског клупског фудбала је била Звездин тријумф у Купу шампиона 1991. године у Барију, као и освајање титуле првака света исте године у Токију. Међутим, овим узвишеним дометом почела је да се полако гаси сјајна звезда српског клупског фудбала. Овај пад се поклапао са распадом Брозове Југославије због чега се распала велика Југословенска лига у фудбалу, такмичење које је са правом проглашено за једно од неколико најбољих у Европи. Које су биле одлике такве лиге, и који је био дух тадашњих фудбалских времена?

Југословенски фудбал

Брозова држава је бројила преко 20 милиона људи, а Прва фудбалска лига је имала 18 клубова. Ако погледамо да данас постоји седам прволигашких такмичења која су настале након распада Југославије, простим сабирањем долазимо до закључка да данас на овим просторима просечно око 100 тимова има прволигашки статус. Само овај параметар је довољан да изведемо закључак како је осетан пад квалитета на прволигашком нивоу математичка нужност.

На просторима некадашње Југославије више не живи двадесетак милиона људи, већ се овај број рапидно умањује услед „беле куге“ и миграција које се одвијају углавном на Запад. Последично, услед све мањег броја деце умањује се и фудбалски потенцијал.

Данашња деца процентуално много мање играју фудбал него што је то било случај са генерацијама рођеном педесетих, шездесетих или седамдесетих година прошлога века. Некада су школска одељења бројала и до 40 ђака, а у њима свега пар дечака није знало да шутне лопту. Данас је ситуација обрнута: само неколико дечака просечно по школским одељењима игра фудбал. Нагли развој технологије и појава „виртуелне стварности“ су децу одвукле са пољана и спортских игралишта, и пребациле их у добровољне „дигиталне затворе“ сопствених соба. Као последица огромног пада квантитета, уследио је логичан пад квалитета.

Затим, социјалистичка Југославија је целокупно спортско васпитање подредила принципу раноправности где је свако дете могло бесплатно да тренира било који спорт, за разлику од садашњице када се то све плаћа. Нису постојали менаџери (осим у неким случајевима на највишем фудбалском нивоу), већ се едукација одвијала преко тренера, због чега је новац био подређен самој лепоти игре. Тако се стварао култ игре, а не култ професионализма.

Због ове особине су многи југословенски клубови, а и сама репрезентација, касније плаћали цену услед неких људских аљкавости или несхватљивих пропуста. Али су зато производили масу великих фудбалских мајстора, од којих су неки били међу неколико најбољих на свету у своје време: Бобек, Митић, Вукас, Џајић, Сушић, Слишковић, Јерковић, Шекуларац, Милутиновић, Зајец, Облак, Панчев, Стојковић, Халилхоџић…

Генерација великих фудбалера која је своје блиставе интернационалне каријере остварила након распада југословенске државе, рођена, учена и селектована је у социјалистичко време: Бобан, Просинечки, Мијатовић, Савићевић, Шукер, Југовић, Михајловић, Бокшић…

Дакле, фудбал из времена социјалистичке Југославије је имао знатно ширу базу талентоване деце, много веће друштвено интересовање и бољи систем едукације. У овом систему је спортистима било законом забрањено да напуштају југословенски спорт пре напуњене 28 године живота, чиме су сви клубови могли да рачунају са дугорочним ангажманом својих асова.

Данас сви клубови са бившег југословенског простора продају талентоване играче још пре него што напуне двадесету годину живота: на несрећу, ова пракса се у јавности сматра успехом. Примера ради, Црвена Звезда је скоро продала суперталентованог Андрију Максимовића у бундеслигашки Лајпциг. Ако би време вратили четири деценије уназад, Андрија Максимовић би по тадашњем закону играо у Звезди још пуних десет година!

Такав квалитет фудбала у којем су велики асови играли читаву деценију за матичне клубове пунио је трибине стадиона по читавој Југославији. На истим просторима, данас су стадиони много комфорнији, али празни: сасвим супротно од светске тенденције све пунијих трибина. Некадашње фудбалско првенство је било врло уједначено и неизвесно. Дешавало се да екипа буде шампион са 8-9 пораза у сезони и са много нерешених игара, махом на гостовању.

Био је велики успех извући бод у Тузли, Мостару, Ријеци, Нишу, Осијеку, Љубљани, Скопљу, Титограду (данашња Подгорица), Крушевцу… Дакле, неупоредива је некадашња југословенска лига са свим лигама које су на овим просторима настале од њеног ткива, нити је икако могуће да се то време врати. Зато се не може вршити упоређивање или моделирање на основу кога би се данас обављала потенцијална реформа заосталог фудбала на овим просторима. Ипак, могуће је бар донекле репризирати неке ствари.

Вечито ривалство

Наша прва српска лига (формално: Суперлига), прати све тешке болести фудбала на екс-југословенском простору као што су лош квалитет, незанимљиво првенство, празни стадиони, сумњива регуларност или политички утицај на коначни исход такмичења. Али има и велики додатни проблем који не постоји ни у једној од лига са бившег југословенског простора.

У Србији само два клуба, Црвена звезда и Партизан, практично могу да освоје шампионску титулу! Војводина је два пута успевала да буде првак у социјалистичкој Југославији, а од распада те велике државе и њеног много озбиљнијег првенства, није успела у актуелним условима ни „да пипне лопту“. У Хрватској је ситуација такође прилично бесмислена јер је Динамо у већини случајева шампион већ око Нове године, али су поред њега титулу ипак узимала бар још два клуба: Хајдук и Ријека.

Данашња деца процентуално много мање играју фудбал него што је то било случај са генерацијама рођеном педесетих, шездесетих или седамдесетих година прошлога века

У свим осталим бившим југословенским републикама а садашњим независним државама, ситуација је таква да се многи клубови смењују на шампионском трону. Рецимо, у Босни и Херцеговини је титулу узимало седам различитих клубова од формирања заједничке лиге пре нешто дуже од двадесет година, у (Северној) Македонији чак 10 од распада Југославије, у маленој Словенији осам, а у још мањој Црној Гори је било десетак различитих шампиона. У Србији, једино и само, иста два.

Није овај податак да се у Србији суштински такмиче само два клуба (Звезда и Партитан)  једини проблем везан за њихово ривалство. Подразумава се да овај фактицитет узрокује стање у коме ће неко од њих у најгорем случају бити други на табели, што би свуда у нормалним такмичењима био велики успех јер би отворио пут према европским такмичењима. У нашим условима се овакво друго место логично сматра неуспехом.

Звезда и Партизан су симболички остали клубови на „авнојевској“  идеологији: на њиховим грбовима и даље блиста црвена петокрака, и за њих још увек важи основачко-власничка структура из авнојевских времена. Овакав заостали и данас апсолутно неприлагођени модел управе уградио је све лоше стране и социјалистичког и тржишног модела, који важи за скоро све клубове у Суперлиги Србије.

Код наших клубова нема приватног власника, нема ни класичног државног власништва над њима као у случају јавних предузећа, а нема ни јавно-приватног власништва где се комбинује по прецизним правилима управљања сувласнички однос приватног и државног капитала. Наши клубови, укључујући Партизан и Звезду, моделирани су по Брозовом социјалистичком закону који предвиђа да се сакупи гомила другара и направи на ледини спортско друштво.

Данас оваква фантомске скупштине господаре српским клубовима и бирају у „буразерској“ атмосфери њихове управе, чији чланови не прате својим приватним капиталом столице у управљачком борду. Овакав модел не подлеже буквално никаквој одговорности у случају губитака, нити икаквим личним надокнађивањима минуса у каси. У случају да су Звезда или Партизан приватни клубови све губитке би морао да надокнади њихов власник.

Код наших клубова нема приватног власника, али нема ни класичног државног власништва

Међутим, наша пракса је да већ дуже време све губитке ових клубова надокнађује држава из буџета! Тако сви грађани ове земље плаћају спортске и пословне промашаје српских фудбалских клубова, а посебно два највећа јер они у просеку имају пројектоване буџете стотинак пута веће од осталих.

У преводу: и Партизан и Звезда плаћају фудбалере на годишњем нивоу од неколико стотина хиљада евра до пар милиона, а и чланови њихових управа имају веома високе плате. Онда на крају, када се подвуче црта и када се појави минус од пар милиона евра до пар десетина милиона евра, испада да њихове финансиске пожаре гасе грађани Србије које зарађују просечно 10 до 15 хиљада евра на годишњем нивоу!

Овакав мешовити модел најгорег из социјализма и најгорег из капитализма, логично је узроковао три феномена: прво, идеалан је за махинације и корупцију. Осим тога, не развија идеју стручности и знања и магнет је за капитал из криминалног миљеа.

Корупција се остварује преко „надуваних“ трансфера или преко „уградње“ у нереално високе плате фудбалера, а у оба случаја се напумпни вишак враћа некоме у приватни џеп. Стручност није приоритет у овом моделу јер ће све вољне или невољне грешке надокнадити српска држава из буџета, самим тим се послушност више исплати од стручности. Природно је да овакав нејасни и контаминирани модел управљања клубовима постаје мека за „прање пара“, као и да привлачи све традиционално „контраверзне бизнисмене“ са ових простора.

Питање приватизације

Неупућени читалац би сасвим логично помислио да је овакво стање узроковано чињеницом да држава нема никакву реалну могућност како да реши питање српских клубова – посебно Звезде и Партизана – па због тога купује социјални мир и анестезира потенцијално незадовољство покривањем минуса у њиховим касама. Ово друго је сасвим извесно: држава деценијама преко Звезде и Партизана регулише вентиле социјалне побуне, а актуелна власт је преко „вечитих ривала“ додатно патентирала изум контроле политичког незадовоства.

Тачно је да данас навијачи Партизана редовно скандирају против председника државе, али је разлог њиховог незадовољства спортске, а не политичке природе. Сматрају да је он узрок велике кризе резултата у ФК Партизан, као и да снажно подржава Звезду у фудбалу.

Сасвим је била супротна ситуација пре 10-15 година када је на челу Србије била „жута“ власт. Тада је Партизан био доминатан у фудбалу и кошарци, а навијачи Звезде су били против те власти јер су сматрали да фаворизују комшије са Аутокоманде. Пошто актуелна власт на спорт – посебно на фудбал – првенствено гледа као на поље политичке борбе, онда је за њих податак да скоро 90 одсто људи у Србији укупно навија за „вечите ривале“ искључиво део изборних калкулација.

Из такве накарадне поставке немогуће је очекивати продуктивне реформе у српском клупском фудбалу и његово коначно бекство од авнојевског законског модела. Тако би приватизација Звезде и Партизана (наравно и осталих клубова) избацила могућност политичких калкулација преко навијачких маса и свела би улогу државе само на регулаторну „са пристојне дистанце“.

Али, онда би власт изгубила утицај у клубовима и на трибинама. Сада нам се поново враћа логички бумеранг: држава прихвата овакво стање као нужно јер нема реалних тржишних могућности да реши власничко питање Звезде и Партизана. Звучи више него логично. Али није. Оба београдска ривала са Аутокоманде би могла тржишно да се продају јер су уочљиве снажне индиције да постоје интересанти.

У крајњем случају, држава ниједном није покушала да тржишно реши питање власништва и управе у Звезди и Партизану. Није покушала ни да промени законску регулативу и да се ослободи авнојевских окова у спорту. Иако је већ дуго времена фудбал свуда у свету профитабилан посао.

Цене младих играча су високе, тв-права су пристојна, апанаже из УЕФА-е су подстицајне: данас се испалти бити власник фудбалског клуба ако је државно првенство иоле пристојно. Међутим, код нас је и даље на снази авнојевска мочвара. Због свега тога, због забрињавајућег недостатка политичке храбрости и визије, српски грађани данас плаћају из буџета губитке „вечитих ривала“, а лако би могли заувек да се ослободе овог баласта, и чак нешто да приходују у државни буџет!

Празне трибине

Тако је мртви савез две авнојевске петокраке на грбовима Партизана и Звезде постао тамничар читавог српског клупског фудбала (Спортско друштво Партизан чак још увек има префикс „југословенско“, иако југословенска држава не постоји већ деценијама).

Данас је на снази инерција њиховог нездравог ривалства: кретање у коме више није важно никакво опште побољшање уколико ће ривал још више да пати. Битно је бити бољи од њега без обзира колико ниско може пасти атмосфера такмичења. Више чак не важи ни она народна пословица „боље бити први у селу него последњи у граду“, наш клупски фудбал метафорички речено више није чак ни по засеоцима, гудурама, врлетима…

Такво нездраво ривалство убија и могућност битног искорака у осталим клубовима. Чак и када се покаже теоријско-законска могућност приватизације неког клуба (случај Чукарички), поставља се питање мотива будућег власника. Зашто би бацао новац када му је јасно да због политичке реалности не може бити првак државе? Пошто иза себе не би имао критичну масу навијача у било ком другом клубу осим „вечитих ривала“, власт би имала мотив да га спречи у намери да освоји првенство, јер нема изборну рачуницу.

Тек када би се уз помоћ државне визије створила бар још три јака приватна клуба у држави у градовима као што су Ниш, Нови Сад и Крагујевац, односно када би се прецизно дефинисала њихова власничка структура и гарантовала безбедност и регуларност такмичења, српско клупско првенство би добило неки смисао.

Тада би се осетно смањила могућност намештања резултата или политички притисци на регуларност такмичења. Међутим, у датим околностима и са оваквом државном политиком, вероватноћа да се ово догоди једнака је шансама да ФК Војводина или ФК Чукарички освоје Лигу Шампиона. Дакле, нула. Само држава може законским путем и политичком вољом да постави здраве основе. На несрећу, светлосним годинама смо далеко од тога.

Додатни проблем лежи у искуственој чињеници да зрели играчи не желе да играју у оваквом такмичењу, осим када су краткорочно ту да „спашавају сопствену каријеру“. Познато је више случајева када је Црвена Звезда нудила неким страним играчима боље уговоре од оних које су касније добили у другим државама, али су ови одбили због бесмисла самог домаћег такмичења. Код њих је спортски мотив надвладао финансијску корист.

Режим је себи поставио приоритетни задатак да по сваку цену спречи погрдно скандирање против председника државе

Није лако годинама играти пред празним трибинама, посебно на гостовањима где практично не постоје навијачи домаћег клуба. Где год по Србији да гостују Звезда или Партизан њихови навијачи су убедљива већина на трибинама. Прилично депресивно за сваког фудбалера жељног адреналина. Тако смо дошли до тачке у којој постоје само две-три утакмице у сезони, утакмице „вечитог дербија“.

Вероватно да би регионална лига била снажан подстицај за повратак публике на стадионе. Уколико је због историјских догађаја непожељно да се у њој заједно такмиче српски и хрватски клубови (о шиптарским да не говоримо!), могуће је направити неки облик заједничког такмичења са неким клубовима из Босне, Северне Македоније, Црне Горе, чак Словеније: све њихове лиге су такође бесмислене. Сигурно је да би се могло размишљати и о заједничком такмичењу са бугарским, румунским или мађарским тимовима, њиховим првенствима такође недостаје смисла.

Бесмислени фудбал

Депресивно стање у српском клупском фудбалу одражава се и на атмосферу у државној репрезентацији, без обзира што скоро сви њени чланови играју у озбиљним иностраним лигама. Актуелне политичке поделе у којима се друштво попут јабуке расцепило на две одвојене половине, оставиле су трага и на атмосферу у кошаркашкој репрезентацији током недавног европског првенства.

Посебно се овај трулеж осећа у догађањима око терена, где се стиче чврст утисак да је властима много важнија контрола скандирања на трибинама од самог резултата на спортском пољу. Режим је себи поставио приоритетни задатак да по сваку цену спречи погрдно скандирање против председника државе, без обзира што би таква контрола и цензура могла битно да наштети односима у државном тиму, или да обезвреди предност домаћег терена.

Зато је за одигравање одлучујуће утакмице против Албаније за одлазак на Мундијал изабран мали стадион у Лесковцу, који нема никакву „врућу“ атмосферу која би требала да понесе наше играче. Чак је било немогуће купити карте у слободној продаји, све улазнице су подељене присталицама владајуће коалиције од којих су многи од њих први пут гледали уживо неку фудбалску утакмицу.

Каква публика, таква и атмосфера. Албанска репрезентација није могла да добије лепши поклон, уместо гротла београдских стадиона, атмосфера је била као да су играли на неутралном терену. Видело се осетно разочарање српских репрезентативаца што овако важну утакмицу играју у крајње провинцијалним и нефудбалским условима. Превелика цена је плаћена само због страха од скадирања против једног човека.

После свега, остали смо запањени информацијама које су изнете у нашој јавности да је сада већ бивши селектор Драган Стојковић Пикси свој рад у репрезентацији наплатио преко 10 милиона евра. Без обзира што му је овај новац исплаћен у складу са уговором и по правилнику, ради се о несхватљивом износу за сваког просечног српског грађанина. Чак и увредљивом, посебно ако се саберу сви разултати државне репрезентације под Пиксијем.

Драган Стојковић је веома богат човек који је свој новац поштено зарадио по свету. Вероватно да је био најкомплетнији српски фудбалер у историји. После свега, да је био селектор за симболичну плату или да је већи део својих прихода у репрезентацији поделио сиротињи из „јужне пруге“ одакле потиче, остао би упамћен поред фудбалске и као људска легенда. Овако, остаје свима горак укус у грлу после његовог одласка.

На крају, опет о смислу фудбала у Србији. Фудбал „сам по себи“ свакако има смисао свуда по свету, па и у Србији. Али оваква агонија у клупском фудбалу и оваква авнојевска пракса у држави, убијају изворну магију фудбала као игре. Поштено, све мање има смисла редовно одлазити на трибине по српским стадионима. Уосталом, публике је све мање: ово је довољан показатељ. Фудбал без публике и без навијача је потпуно бесмислен, посебно у држави која из буџета дотира своје „најуспешније“ клубове. Испада да се сав фудбал у Србији игра да би се обогатило неколико десетина функционера или да би неки родитељи преко деце надокнадили сва своја материјална ограничења…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Pascal Kesselmark/Eurasia Sport Images/Getty