Семјон Розбаум: У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ПОПРСЈЕМ

Видео сам насловницу која у мени и данас буди буру емоција. Она поставља питање на које нисам спреман да дам опширан одговор. Шта да се ради?

Наравно, има много тога да се каже о овом роману, као и о Чернишевском. Изванредна је историја његовог публиковања и касније судбине – као култног текста за револуционаре свих врста и, наравно, класика совјетског школског програма. Живот књиге пружа упечатљив пример идеолошког паразитизма (што је најзанимљивије, не Чернишевског; он је само извео исправну друштвену рачуницу и удовољио онима којима је желео да удовољи – и, штавише, вероватно не из некаквих себичних побуда, већ сасвим искрено и саосећајно.) Међутим, немојмо критиковати овај текст; многи су то већ урадили.

Занимљиво је да ово дело и даље – мада, наравно, много ређе – проналази читаоце. Чини се да је текст жив, да још увек одјекује у неким срцима.

На шта циљам? Ах, да. Наравно, могле би се поново истражити идеје Николаја Гавриловича, друштвена значења и двосмислености, сањарство Вере Павловне и још много тога, али, у извесном смислу, мислим да су ту много занимљивија… попрсја. Да, драги пријатељи, једанаест женских попрсја на једној страници – то је ефектније него у Плејбоју. Па још ако би ова попрсја – или боље речено, само једно посебно попрсје – стварно постојала… У томе је и невоља, драги моји, што више нема никаквог попрсја. Јадна камелија Џули није могла да заштити своју драгоцену покретну имовину! Колико драме у следећој епизоди!

„Нога је задовољавајућа“, потврдио је Жан, „али мене, као позитивну особу, занимају суштинскије ствари. Прегледао сам јој попрсје.“

„Попрсје је веома добро“, рекао је Сторешников, охрабрен повољним критикама о предмету свог укуса и већ размишљајући да би могао да упути комплименте Џули, што се до сада није усудио да учини, – „њено попрсје је очаравајуће, мада је, наравно, хвалити попрсје друге жене – светогрђе“.

– Ха, ха, ха! Овај господин жели да похвали моје попрсје! Нисам ни лицемерна ни варалица, господине Сторешник: не хвалим се и не толеришем да ме други хвале због онога у чему сам лоша. Хвала Богу, још увек имам довољно тога да се заиста хвалим. Али моје попрсје – ха, ха, ха! Жане, видео си моје попрсје – реци му! Ти ћутиш, Жане? „Вашу руку, господине Сторешник“, зграбила га је за руку, „да ли осећате да то није тело? Пробајте овде, и овде – сад знате? Носим лажно попрсје, баш као што носим хаљину, сукњу, кошуљу, не зато што ми се свиђа – мислим да би било боље без тих лицемерних ствари – већ зато што је то прихваћена пракса у друштву.“ Али жена која је живела колико и ја – и како сам живела, господине Сторешник! – сад сам светица, схимница пре онога што сам била – таква жена не може сачувати своје попрсје! – И одједном је почела да плаче: – Моје попрсје! Моје попрсје! Моја чистота! О Боже, зар сам за то рођена?

Додуше, губитак женске лепоте је заиста озбиљан проблем: недавно је о томе снимљено још једно канско филмско ремек-дело. Оно што је овде смешно, поред намерне употребе једног, готово еуфемистичког израза и истинске драме, јесте неусклађеност патетике. Отвараш књигу написану у тамницама најстрашнијег затвора Руског царства, књигу чудом објављену, књигу коју су тајно читали и учили напамет, књигу која је инспирисала и хладнокрвне убице и ватрене сањаре. Отвараш је – и размишљаш о сузама над увенулим попрсјем.

Тако је понекад депресивна руска класика.

(Телеграм канал С. Розбаума; превео Ж. Никчевић)