Слободан Иконић: Прескупа слобода
фото: Снимак екрана/Јутјуб/BALKAN INFO – Zvanični kanal
Многи српски сужњи нису преживели хашке казамате. Слободу су могли да угледају тек када су били потпуно отписани због болести. Да ли је и генерал Павковић један од њих, или ће слобода, макар и условна, бити довољно благотворна по његово здравље?
Постало је правило да Хашки суд, односно његов наследник Међународни резидуални механизам (МИЦТ), пушта осуђенике на слободу или лечење тек када је у питање доведен, најчешће због болести, њихов живот. Тако се и генерал Небојша Павковић вратио у Србију авионом Владе Србије, након што је Међународни резидуални механизам у Хагу донео одлуку о његовом превременом пуштању са казне од 22 године затвора због угроженог здравственог стања, а лечење је наставио на ВМА.
У Хагу, а потом и у затвору у Финској, провео је две деценије, а осуђен је за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања.
Председница Механизма Грациела Гати Сантана утврдила је да постоје убедљиви хуманитарни разлози који оправдавају превремено пуштање Павковића, под условима, које је генерал морао да потпише. Она је тражила раније да се, уколико Павковић буде пребачен у Србију, обезбеди да независни медицински стручњак организује месечне консултације са Павковићем, те да накнадно поднесе поверљив извештај о свакој таквој консултацији, са ажурираним информацијама о Павковићевом здравственом стању.
Његово пуштање на слободну претходно је најавио председник Србије Александар Вучић, који га је лично је позвао пре полетања из Финске и пожелео му „срећан пут“. Био је то дуг пут, ако се узме у обзир колико је Србија уложила упорности и истрајности да се још један хашки сужањ врати у своју земљу. „Добро дошао кући, генерале“, великим црвеним словима на белом платну писало је у недељу увече на северној трибини стадиона „Рајко Митић“ у Београду, међу најватренијим присталицама Црвене звезде. Пред почетак сусрета црвено-белих и крагујевачког Радничког на београдски аеродром слетео је авион Владе Србије у којем је био Небојша Павковић.
Државна брига
Ради се о великој промени приступа државе према оптуженима пред Хашким трибуналом у односу на време када су они „у пакетима“ били испоручивани овом злогласном суду, без адекватне правне помоћи, бриге и обзира.
Рођен 1946. у Сењском Руднику код Деспотовца, у централној Србији, Павковић је Учитељску школу завршио у Алексинцу, затим и високе војне школе у Београду, наводи се у његовој биографији. Обављао је бројне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА), некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).
Током њеног распада у крвавом рату, Павковић је 1994. распоређен у Приштински корпус на Косову, где је служио као начелник Одељења за оперативне послове и обуку, начелник штаба и командант корпуса. Командант Треће армије, задужене и за Косово, био је од децембра 1998. до фебруара 2000, баш у периоду сукоба српских и југословенских безбедносних снага са припадницима Ослободилачке војске Косова (ОВК). „Одбрана Косова је стратешки циљ и наш главни национални интерес“, говорио је Павковић у марту 1999, непосредно пред почетак НАТО бомбардовања СР Југославије. „Ако изгубимо Косово, изгубићемо Србију, Југославију и слободу која је света нашим грађанима.“
По завршетку рата на Косову, Павковић је у фебруару 2000. унапређен у највишу војну функцију – начелника Генералштаба Војске Југославије а председник Слободан Милошевић му је уручио је Орден слободе. Две године касније пензионисан је указом тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице. У међувремену оснива странку Народни блок, а 2002. је био кандидат на изборима за председника Србије. Освојио је нешто више од два одсто гласова.
Тужилаштво Трибунала у Хагу је 2003. против њега подигло оптужницу за ратне злочине, а суђење почело 2006. Сам је тврдио да неће добровољно отићи у Хаг, да неће дозволити да га насилно приводе, и инсистирао да му се суди пред домаћим судовима.
Ипак, 2005. године је пребачен у Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу, након што је био у бекству више од годину и по дана. Небојша Павковић је 2009. године проглашен кривим по свих пет тачака оптужнице и осуђен на 22 године затвора. Заједно са њим, осуђени су и Владимир Лазаревић, Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић и Сретен Лукић. Првооптужени Слободан Милошевић је умро у притвору а Милан Милутиновић је ослобођен оптужби.
Садржај оптужбе
Тужилаштво га је теретило за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Према оптужници, Павковић је, као командант Треће армије оружаних снага СРЈ планирао подстицао, наредио, починио или на други начин помагао и подржавао планирање, припрему или извршење злочина: против човечности – депортација, друга нехумана дела (присилно премештање), убиство, прогони на политичкој, расној или верској основи, као и кршење закона и обичаје ратовања (убиство).
У оптужници се, између осталог, наводи да су снаге СРЈ и Србије „поступајући по упутству, на подстицај или уз подршку“ Небојше Павковића, убиле хиљаде косовских Албанаца цивила у оквиру хотимичне и широко распрострањене и систематске кампање терора и насиља која је резултирала присилном депортацијом приближно 800.000 косовских Албанаца цивила. Односе се, како стоји у оптужници, на период од јануара 1999. године до 20. јуна 1999. године на територији КиМ.
„Оптужени су планирали, подстицали, наредили, починили или на други начин помагали и подржавали планирање, припрему или извршење тих злочина… Циљ овог удруженог злочиначког подухвата био је, између осталог, истеривање знатног дела албанског становништва Косова са територије покрајине Косово у настојању да се обезбеди трајна српска контрола над овом покрајином. Да би остварили овај злочиначки циљ, сваки од оптужених, делујући индивидуално или у договору међусобно и са другим познатим и непознатим лицима, значајно је допринео удруженом злочиначком подухвату, користећи де јуре и де факто овлашћења којима је располагао“, пише, између осталог, у оптужници.
„Добро дошао кући, генерале“, великим црвеним словима на белом платну писало је у недељу увече на северној трибини стадиона „Рајко Митић“
Закључено је и да је Павковић „делио намеру да се присилно раселе косовски Албанци и да је значајно допринео удруженом злочиначком подухвату“. „Будући да су учесници удруженог злочиначког подухвата користили снаге Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова за спровођење заједничког циља, злочини које су те снаге починиле могу се приписати Павковићу“.
Павковић никада није прихватио пресуду и тврдио је да Војска није протеривала становништво с Косова а да би избегли сукобе косовски Албанци су ишли у Албанију, Македонију, Црну Гору и Србију. „Поносан сам што смо успели да одбранимо Косово и што смо успели да спасимо живу силу и технику“, говорио је Павковић.
Променљива правила
И ту долазимо до онога по чему је овај трибунал постао познат и озлоглашен, а то је мењање правила у ходу, наравно на штету оптужених, доношење пресуда које су испод нивоа правне струке и далеко од правде. Све то се радило нарочито у случајевима када су оптужени из Србије.
Хашки трибунал правоснажно је осудио бившег потпредседника Владе СРЈ Николу Шаиновића на 18 година затвора, полицијског генерала Сретена Лукића на 20, генерале ВЈ Небојшу Павковића на 22 и Владимира Лазаревића на 14 година затвора за злочине над косовским Албанцима 1999. године. Генералу Павковићу, бившем команданту Треће армије Војске Југославије, потврђена је првостепена пресуда од 22 године затвора. Шаиновићу је казна смањена са 22 на 18 година, начелнику штаба МУП-а на Косову Лукићу са 22 на 20, а Лазаревићу, начелнику штаба Приштинског корпуса, са 15 на 14 година.
Правни значај ове пресуде је у томе што је судско веће одступило од става које је имало у суђењу генералу Момчилу Перишићу да морају постојати непосредна сазнања о злочинима, тзв. директно усмерење. У случају Перишића утврђено да није било директног усмерења и да је он од тог већа ослобођен, док је на овом суђењу судско веће променило ту одлуку и рекло да не треба директно усмерење, већ да је довољно да се то само десило. Дакле, да је ово веће судило Перишићу био би осуђен, а да је оно веће судило овим оптуженим сви би били ослобођени и пуштени на слободу.
Индикативно је и поређење пресуде Павковићу са ослобађајућом пресудом хрватском генералу Анту Готовини за прогон Срба из Книнске крајине, 1995. године. Жалбено веће је у том случају утврдило да није постојао удружени злочиначки подухват за протеривање српског становништва, иако је првостепено веће цитирало доказе као што је изјава председника Хрватске Фрање Туђмана после операције Олуја који је рекао: „Срби су канцер на ткиву Хрватске, ми смо их отерали да се више никад не врате.“
Већина у жалбеном већу у предмету Готовина рекла је да није једини разуман закључак да су имали намеру да протерају хиљаде и хиљаде Срба. Таквих директних доказа у случају Павковића и осталих – нема.
За суд у Хагу би се, без икаквих ограда, могло рећи да обилује правним и процедуралним неправилностима још од његовог оснивања, почев од тога да га није основала Генерална скупштина УН већ СБ. Тако се Хашки трибунал, уместо да буде суд с ауторитетом, претворио у „звер која тражи месо“ (у затвору у Шевенингену напрасно је преминуло или се убило двадесетак оптужених Срба).
А сви они су, углавном, оптуживани по командној одговорности у заједничком злочиначком подухвату, врло сумњивом правном термину који хашки делиоци правде годинама немушто покушавају да објасне, иако га није било чак ни у Статуту овог суда.
Правни значај ове пресуде је у томе што је судско веће одступило од става да морају постојати непосредна сазнања о злочинима, тзв. директно усмерење
Ова „паразитска одговорност“, како је својевремено енглеска академска јавност назвала тај облик одговорности, у Великој Британији је била извор права пуне 32 године – све до 18. фебруара 2016, када је oдлукoм Врхoвнoг судa Уjeдињeнoг Крaљeвствa стaвљeнa вaн снaгe. Генерал Младић је проглашен кривим за геноцид иако суд није утврдио његову посебну намеру за извршење овог најтежег злочина, као најбитнијег атрибута квалификације геноцида.
Генерал је проглашен кривим на основу свог учешћа у тзв. „заједничком злочиначком подухвату“. Суштина ове формуле је да свака особа може бити проглашена кривом ако је проглашена учесником у том „подухвату“. Наиме, не доказује се његово учешће већ једноставно бива проглашен учесником.
Политички карактер Хашког суда недвосмислено је својевремено раскринкао угледни интелектуалац и блиски пријатељ Ноама Чомског, професор Едвард Херман, својом анализом у студији „Сребренички масакр: чињенице, контекст, политика“.
У њој Херман каже: „И САД и званичници Трибунала које су САД именовале признали су значај политичког фактора у подизању оптужница од стране МКСЈ-а. Тако је, након подизања прве оптужнице за ’геноцид’ против лидера босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића 24. јула 1995, судија Хашког суда Антонио Kасесе похвалио оптужнице као ’добар политички резултат’ и додао је да ’та господа неће моћи да учествују у мировним преговорима’ – што се своди на разлоге строго политичке природе, а то ипак није успело да дискредитује МКСЈ у очима света. ’Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома драгоцено средство’, рекао је за Би-Би-Си главни амерички преговарач Ричард Холбрук. ’Ми смо га користили како бисмо два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, држали подаље од Дејтонског мировног процеса и ми смо га користили како бисмо оправдали све што је следило’.“
Политичка сврха
Још приликом оснивања Међународног кривичног суда за бившу Југославију, у њему су рекли да он има претензије да успостави „високе стандарде правосуђа“. Услов тих претензија је пре свега поштовање људских права у складу с већ постојећим нормама међународног права.
Међутим, пракса Трибунала показала је да његова делатност излази изван оквира због којих је и основан. Хашки суд, доследан својој основној, политичкој сврси, истрајава на накарадним правилима и после изречених драконских казни Србима, тако што им одбија право на условну слободу, упркос међународној Конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, „жмури“ на злостављања и тортуру осуђених Срба који казне издржавају у најтежим европским казаматима.
Трибунал је чак успео да код Савета безбедности УН издејствује (својом препоруком) да се одбију многобројни захтеви Србије да хашки осуђеници наставе да служе казне у нашој земљи, чак и под међународним надзором.
Генерал Радислава Крстића је, поред физичких злостављања, у затвору Вејкфилд у Западном Јоркширу преживео покушај атентата, због чега је пребачен у Краков у Пољско. Занимљиви су и примери Милана Мартића, Драгомира Милошевића и Милана Лукића, који казне издржавају у Естонији. Када се обрате суду у Хагу с конкретним замеркама, Естонија то схвата као напад на њен казнени систем и брани се тако што негира проблеме.
Одлучујући о захтеву за превремено ослобађање Срба који су издржали две трећине казне, Трибунал их је глатко одбио иако су државе у чијим затворима бораве дале повољна мишљења, признале њихову ресоцијализацију и предложиле да буду пуштени. Тако се својевремено наводи да је Кармел Ађијус, ослобађање одбијао јер оптужени због озбиљности злочина није показао да се довољно рехабилитовао, а пре свега јер не признају кривицу за коју су осуђени. Слично је пролазио и генерал Павковић, све док се није тешко разболео, због чега му је и живот доведен у питање.
За Павковића и друге осуђенике није утеха што су се правила МКСЈ показала као накарадна и политичка пре свега, ни што их други трибунали неће примењивати. Она за њих и даље важе, чак и после пресуде.
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/BALKAN INFO – Zvanični kanal
