Крај ере макронизма: Дуго и болно политичко умирање Емануела Макрона

Getty © Photo by Christopher Neundorf – Pool

На оставку француског премијера Себастијан Лекорни западни медији су реаговали насловима попут „Француска фарса“, „Позориште апсурда“, или „Болни сумрак Макроновог председништва“.

Макронизам је можда мртав, али Емануел Макрон одбија да умре.

Укратко: Француска је потонула у дубоку политичку кризу, најдубљу од када постоји Пета република.

Лекорни није успео да уради ништа за својих 27 дана мандата, који је најкраћи у политичкој историји, али његова оставка није морални чин већ пуки рефлекс политичког преживљавања. Зна се ко први напушта брод који тоне.

„Макрон је сада толико непопуларан да свако ко се повезује са њим ризикује да претрпи озбиљан пораз на следећим изборима“, известио је Би-Би-Си, уз додатак: „Реч је о сумраку једне ере“. Ере макронизма.

Лекорну као политички спанаћ

Британски „Фајненшел тајмс“ пише о „Лекорнијуовој катастрофи“, о „политичком распаду Француске“ и о „веома болном сумраку ере Макроновог председништва“.

Како примећује бриселски „Политико“, ако су бившу британску премијерку Лиз Трас због рока трајања поредили са главицом зелене салате, јер је њена влада трајала само 44 дана, Лекорнуа можемо поредити са „политичким спанаћем“.

„Политико“ извештава о правој политичкој фарси, која се у међувремену, у правом стилу драмских дела Ежена Јонескуа, претворила у „позориште апсурда“. „То је до сада најјаснији знак да је Макрон у ћорсокаку“, примећује Си-Ен-Ен, уз констатацију да земља делује исцрпљено и уморно од свог председника.

Макрону је то требало да постане јасно још прошле године, после избора за парламент, који су послали јасну поруку: „Француска је окренула страницу макронизма.“

Краљ је го

Према британском „Телеграфу“, Макрону је једноставно понестало коцкица за бацање и сада „присуствујемо спором умирању Макрона“. Италијанска „Стампа“ пише о сасвим новом политичком феномену, до кога Италија још није стигла – феномену „ноћне владе“: „Министри су именовани увече, а смењени већ следећег јутра, чак и пре првог састанка Савета министара, што је несумњиви француски рекорд.“

„Република“ оплакује Макрона као „лидера у свету, али слабог у Паризу“, чији је „геополитички утицај“ наводно неопходан за заштиту континента од његових „аутократских непријатеља“.

Ни немачке новине нису одушевљене овом ситуацијом. „Макрон жртвује премијере својој тврдоглавости“, коментарише новинар „Зидојче цајтунга“, док „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ узрок свега види у наглом погоршању француских буџетских проблема.

У Шпанији, „Ел Паис“ описује „вечну политичку кризу“ у Француској и Макрона „заробљеног у свом лавиринту“. Белгијски „Либр“ говори о „политичком бродолому“, какав „никада раније виђен под Петом републиком“, и о „лудом дану, када су пале и влада и маске“.

Зашто Макрон упорно одбија да поднесе оставку када је ситуација већ постала безнадежна? У Народној скупштини Француске управо је одбачен је предлог за опозив Макрона.

Бивши премијер у Макроновом другом мандату Габријел Атал је оштро критиковао свог ментора. „Више не разумем председникове одлуке“, изјавио је за канал ТФ1.

„Краљ је го“, изјавио је Мануел Бомпар из левичарске странке ЛФИ, и додао: „Време је да Макрон оде и да суверени народ изабере будућност своје земље.“

Макрон – дете са плаката европског либерализма

На почетку, Макрон је имао огромне политичке амбиције. Сувласник „Монда“ га је својевремено поредио са Наполеоном на Јени и са „духом новог света“; сa неким ко, попут Наполеона, ствара историју. Тада је Макрон представљан као „синтетички европски одговор на успон популизма“, „последњу узданицу правих Европљана“ и „весника европског бољег сутра“.

Макрон је описиван и као „дете са плаката европског либерализма“, али дете које пати од Наполеоновог синдрома. Опоненти су му замерали ауторитарни и монархистички стил владања. Ипак, он је себе радије видео као „спаситеља Европе“. О Макрону су тада објављивани прави хвалоспеви у европској штампи.

Одговор који је нудио Макрон био је његов програм „европске ренесансе“ – обнова ЕУ, у знаку гесла „више Европе“. То је стара идеја: нефункционални и лабави савез требало је претворити у Сједињене Европске Државе.

Према Макрону, пут ка тој „новој Европи“ је водио преко стварања европског монетарног фонда, европског министра финансија и јединственог система европске одбране и безбедности. Решење је, укратко, била „европска супердржава“, која би имала „европски суверенитет“.

Бивша заменица уредника париског „Монда“ Натали Нугеред је тада на страницама британског „Гардијана“ писала о Макроновом „амбициозном пројекту обнове, који захтева исту ону енергију коју су европски ‘очеви оснивачи’ показали 50-их година прошлог века“. У макронизму су многи видели „могући начин обнове Запада“, а у Макрону „новог краља Европе“.

Сада се испоставља да је Макрон можда био краљ или нови Наполеон, али Наполеон без сабље, пиштоља и коња.

Физички радник на градилишту којим управља Вашингтон

Оставимо по страни ову бучну, патетичну а често и неукусну реторику, и покушајмо да сагледамо ко је, у ствари, (био) Макрон.

Најсажетији одговор нуди политички аналитичар и стручњак за арапски свет Мухамед ибн Фајсал ел Рашид на сајту „Њу истерн аутлук“: „Показало се на крају да је Макрон заправо Хамлет, који маше танким штапом уместо мача, вечито замишљен, али неспособан да се одлучи на неки конкретни чин.“

Он је, додаје Ел Рашид, желео да буде архитекта, али је постао физички радник на градилишту којим управља Вашингтон. Како закључује овај аналитичар: „Остала је патетична слика политичког камелеона, чија се уверења мењају калеидоскопском брзином, у зависности од политичке климе и хирова његове грубе и, очигледно, непријатне супруге.“

Француска сада доживљава споро распадање макронизма, уочава немачка новинарка Елен Фриц на сајту ПИњуз, а то је био технократски облик власти који је изгубио сваки друштвени темељ.

Од 2017. године, наставља Фрицова, Макрон продаје Французима слику „модернизације“, која у стварности значи дерегулацију и нагле социјалне резове.

Лекорни је био идеална фигура у овом систему, додаје немачка новинарка: прилагодљив, лојалан, амбициозан. У систему макронизма, свако ко је задужен за спровођење непопуларних реформи се жртвује када протести постану прегласни.

Лекорни је, тврди Фрицова, само симптом а не решење за проблеме који муче француско друштво. Решења, под условима макронизма, заправо и нема; иза либералне реторика крије се „политика штедње“. Пензије, образовање, здравствена заштита, све то треба да буде ускраћено Французима. Зашто? Како би се нашао новац за нове пројекте наоружања.

Против Русије, разуме се.

Украјина служи само као морални изговор за трансформацију француске економије у ратну економију, додаје немачка аналитичарка, али цена за то је тихи али опипљиви губитак друштвене кохезије.

Администрација тихе пропасти Француске

Француска је желела да буде држава благостања, империја и морална суперсила, али показало се да је то немогуће. Макронова администрација била је администрација тихе пропасти Француске и Европе.

Јер, како закључује Елена Фриц, није Европа та која дрхти пред иначе неминовним променама, већ бриселска бирократија, чију фасаду је одржавала француска стабилност и немачка солвентност. „Када Париз поклекне, политичка равнотежа ЕУ се урушава“, констатује немачка аналитичарка, и додаје: „Без Француске, Брисел губи своје сидро легитимитета, свој семантички центар.“

Па, какву будућност може да очекује Европа, са политички нестабилном Француском и са Немачком која се убрзано деиндустријализује?

ЕУ се управо распада, упозорио је недавно мађарски премијер Виктор Орбан, а распад се дешава управо сада, пред нашим очима.