Др Владимир Константинович Невјарович: УЧЕЊЕ О ПРАВОСЛАВНОЈ МОНАРХИЈИ

ЧОВЕК ЈЕ СТВОРЕН КАО ЦАР

Сви Свети Оци једнодушно су узводили историју настанка царског достојанства до Адама. Тако, на пример, преподобни Симеон Нови Богослов у своме „Слову о покајању“ пише: „Бог је у почетку створио човека царем свега земаљског, и не само земаљског, већ и онога што је под небеским кровом: јер и сунце, и месец, и звезде створени су ради човека“.

Исти смисао развија у своме „Моралном богословљу за мирјане“ протојереј Јевгеније (Попов): „Први цар на земљи био је Адам, као што су и његова деца била први природни поданици његови. Потом се на земљи појавила друга и трећа породица… Отац породице називао се „патријархом“ и био је за своју породицу, као за малу државу, и владар, и судија, и војвода у случају напада непријатеља. Потом су се из већих породица образовали народи, из народа државе, а заједно с тим из власти праотаца изникла је власт законодавца, судије и, најзад, цара“.

Дакле, царско достојанство, као печат највишег духовног дара, било је изворно уготовљено за сваког човека по неизрецивој милости Божијој. Али човек добровољно губи тај велики дар царствености; уклањајући се у самовољу, преступа заповест Творца и доживљава грехопад.

БОГ НЕ ОСТАВЉА ЧОВЕКА

Ипак, Господ и после грехопада прародитеља не лишава сасвим човечанство учешћа у царском достојанству. Човек остаје носилац царског ума (за разлику од животињског и биљног света), има слободну (заиста царску) вољу, велике стваралачке (царске) способности и моћи стваралаштва. Но право да се назове царем сада се преноси само на изабране личности, премда у себи и даље садржи највиши смисао и значај.

У Речнику руског језика Владимира Даља монархија се одређује као „управа, где је врховна власт у рукама једног лица“. Највећи руски теоретичар монархистичког учења Л. А. Тихомиров (1852–1923) даје сличну формулацију: „Монархија је власт једног лица, која је и власт врховна“.

СУШТИНА МОНАРХИЈЕ

Други признати ауторитет руске народне монархистичке идеје, Иван Солоњевич, с правом обраћа пажњу на то да само појам „монархије“ још не одређује коначно стварно стање. Заиста, може се имати пунота власти и без монархије, али и бити монарх без власти или са веома ограниченим правима. Тако су безвласни били у своје време пољски и шведски краљеви или јапански цареви.

Декоративни су данас постали некада свемоћни престоли скоро свих европских земаља без изузетка, укључујући и краљевску Енглеску са њеним многовековним традицијама, Шпанију и Шведску.

„Историја човечанства, – како с правом тврди Иван Солоњевич, – јесте по преимућству монархистичка историја“, јер су републике обично настајале тек после краха монархија. „Православни народи, – како пише протојереј Михаил Азкул из православне Сирије, – увек су живели под монархијом – паганском, хришћанском, муслиманском или јеретичком“.

ОД ПОРОДИЦЕ ДО ЦАРСТВА

Како је наглашавао Лав Тихомиров, „у народној борби за опстанак, која захтева сабирање снага, лако настаје потреба за једним вођом, који постаје цар“. Сам народ, по мисли митрополита московског Филарета (Дроздова), изникао је „из неког мањег племена, а племе је проистекло из породице“, у којој треба тражити изворе и прве примере власти и потчињавања. Такву власт, по дару Божијем, у породици има отац. Она је настала заједно са стварањем човека: „Када синови синова изродише народ и из народа насталих од породице порасте држава, огромна за природну власт оца, – Бог даде тој власти новосаздани лик и ново име у лику цара“.

Суштина царске власти се мења и више нагиње у сферу земаљских и властодржачких односа. Ипак, сакрални смисао саучешћа личности цара у божанском поретку остаје у памћењу свих народа света. Није узалуд што се у Светом Писму тако често ова два појма постављају један до другог („Бога бојте се, цара почитујте“ – Прва Петр. 2, 17; „цару царево, а Божије Богу“ – Мт. 22, 21; „Бој се, сине мој, Господа и цара“ – Приче 24, 21; и друго).

Историја развоја свих народа потврђује да на одређеним ступњевима најпре настају вође племена, затим кнезови и, коначно, цареви, који држе виши степен државне власти. Али, како год се човечанство развијало, које год политичке облике да је примало, увек „Вишњи влада царством људским“ (Дан. 4, 22), – наглашавао је митрополит Филарет мисао о везаности човечанства са Творцем.

РЕЛИГИОЗНЕ ОСНОВЕ МОНАРХИЈЕ

У Старом Завету о будућим царевима Израиља откривено је већ Мојсију и Аврааму. Наслов „цар“ примењује се у Библији на вође народа, кнезове и племенске старешине.

Истовремено, појам о невидљивом Цару царева, чији су на земљи представници и оруђа сви земаљски монарси, пролази готово кроз цело Свето Писмо. Идеја аналогије између невидљивог Цара и земаљског владара, који има царско једновластије, несумњиво је постојала у свести народа још од старозаветних времена. И то код свих народа земље.

Дакле, на историјском плану монархија је израз не само државног (или племенског), већ пре свега богоустановљеног начела; она је религијско-мистички идеал, заснован на вери.

Према Тихомирову, сама религијска вера народа „рађа инстинктивно стремљење ка монархистичкој власти“. А сам монарх (цар) „јесте управитељ целокупног историјског живота нације“. И, како пише Михаил Назаров, „монархија – то је вечни, највиши и увек могући принцип; ако он постаје за неки народ немогућ, онда је то само услед моралног пада тог народа“.

ТРИ ОБЛИКА ВЛАСТИ

Од свих облика државне власти обично се издвајају три:

монархија, односно једновластно управљање;

аристократија, односно власт најплеменитијег и привилегованог слоја људи;

демократија, где власт припада народу.

Свети Григорије Богослов (IV век) аристократију је називао полиархијом, а демократију анархијом, сматрајући да је она пратилац атеизма. Тврдио је да „православни поштују монархију, јер она подражава јединитост Бога, док полиархија подразумева расипање Његове моћи… А анархија, владавина народа, као да прасликује у себи распршивање Божије суштине. Другим речима, власт је толико расцепкана да у њој постаје готово немогуће схватити постојање Бога“.

Осим ових главних форми власти, савремени научници издвајају и ауторитарне облике, које именују као диктатуру, деспотизам, тиранију, апсолутизам. Но, праведније би било гледати на њих као на изопачења три класичне форме власти познате још од Аристотела.

СОВЈЕТИЗАМ

Потпуно јединствен и до данас разуму недоступан облик власти појавио се после рушења Русије – такозвана „совдепија“, или „совјетска власт“. Тај облик био је изопачени синтез антирелигиозног фанатизма, тираније, диктатуре, геноцида усмереног против сопственог народа са фантастичним бунцањем о сопственој величини и масовним беснилом у државним размерама.

Ипак, први режими са „вођама“ Лењином, а нарочито Стаљином, били су у ствари деспотско-монархистички, јер је власт једног лица била практично неограничена и неподложна ни контроли комунистичке партије, а камоли народу. Савремени период у Русији требало би посебно издвојити као постсовдеповски, постсовјетски.

Прокламована после горбачовске „перестројке“ демократија у Русији никако не одражава суштину дубинских промена које погађају саму душу Русије, њено срце. Стиче се уверење да погубни процеси у нашој отаџбини нису ни спонтани, ни стихијски, него пажљиво испланирани и вешто управљани споља одређеним исполинским силама. Чини се да до пуног испуњења светоотачких пророштава није остало још много…

КАКО ДОКУЧИТИ СМИСАО МОНАРХИЈЕ?

Ваља истаћи да сама тема православне монархије припада једној од најсложенијих за разумевање. У великој мери то се објашњава чињеницом што је дугих година монархистички облик управљања био подвргаван (и наставља да буде подвргаван) свесној дискредитацији од стране антихришћанских сила. Чак су и у Царској Русији многи истакнути историчари били тесно повезани са масонством (на пример, није избегао ту жалосну блискост са злочиначком тајном организацијом чак ни такав корифеј руске историјске науке као што је Н. М. Карамзин, који је ипак, у великој мери захваљујући својој честитој и бескомпромисној служби историји отаџбине, успео да се отргне од масонства у које је био увучен од младих дана), те су зато свесно изопачавали излагање домаће историје.

Треба о овоме погледати и суд Лава Толстоја, изречен после читања „Историје Русије“ нашег знаменитог класика С. Соловјова. Тако, 4. априла 1870. године Толстој пише у свом дневнику:„Читам историју Соловјова. Све, по тој историји, било је одвратно у допетровској Русији: суровост, пљачка, грабеж, грубост, глупост, неспособност да се било шта учини… Читаш ту историју и невољно долазиш до закључка да је низ огавности начинио историју Русије. Али како је могуће да је низ гадости створио тако велико и јединствено царство?

А осим тога, читајући о томе како су пљачкали, владали, ратовали, пустошили (само о томе и говори историја), невољно се поставља питање: шта су пљачкали и пустошили?.. Ко је и како хранио хлебом сав тај народ?.. Ко је хватао животиње скупоценог крзна, којима су даривали стране изасланике, ко је ображђивао злато и гвожђе, ко је умножавао коње, бикове, овце, ко је градио куће, дворове, цркве, ко је превозио робу? Ко је васпитавао и рађао те људе истог корена? Ко је чувао светињу вере, ко је учинио да Богдан Хмељницки приђе Русији, а не Турској или Пољској?..“

МРЖЊА ПРЕМА МОНАРХИЈИ

О совјетском пак времену нема шта да се каже. Сви уџбеници историје мрзели су царску власт и заједно је вређали. У совјетској историјској науци није се уопште могло срести никакво историјско поштење. Чињенице су биле намењене једино томе да се граде идеолошки потпорни стубови за пропадајуће комунистичке догме.

Рушења царских режима у свету у митологизованим уџбеницима објашњавана су обично „историјским закономерностима“, „објективним законима развоја цивилизације“ и другим домишљањима. Преглед Царске Русије у нашим уџбеницима и данас остаје пристрасан: акценти се стављају на грешке, пропусте, неуспехе руских владара, свесно се карикирају њихове личности. А управо су руски цареви вековима сабирали и јачали Русију, створили невиђено моћно царство, које је обухватало шестину целокупног копна, јединствену културу, моралност, науку и уметност…

ДЕО ВЕРСКОГ ПОГЛЕДА НА СВЕТ

Свештена монархија представља најважнији део православног учења о државности, који свакако мора данас бити проучаван у свим православним образовним установама, почев од парохијске веронауке. Према дубоком и праведном суду оца Павла Флоренског, суштина монархије не садржи се у правној форми управљања, него припада питањима вероучитељним, тј. православна монархија може се (и мора) разматрати као целосни, богословски довољно разрађен и формулисан од отаца и учитеља Цркве одељак православног учења! Исто мишљење налазимо и код архиепископа Серафима Собољева, који се, пак, позива на митрополита московског Филарета (Дроздова)…

САБЛАЗНИ САВРМЕНОГ МОНАРХИЗМА

Истовремено, упркос важности и актуелности проблема, присталице монархије ипак би требало да се чувају неких саблазни нашег времена, које не доприносе обнови монархистичког духа на здравим темељима. Једна од тих саблазни јесте скретање ка претераној теоретизацији монархистичке идеје уз губљење органске повезаности са светоотачким учењем. У том случају настаје приметан нагиб у правцу спољашње схоластичке научности, обесвећења или претеране политизације.

Неретко сама прича о монархији постаје доминантна у свести монархиста, па земаљски цар почиње да затамњује Небеског Цара. Долази до идолопоклонства цару који замењује Христа. Пример истински православног приступа у делима о хришћанској монархији могу служити радови светитеља Филарета (Дроздова) и Серафима (Собољева), а никако Солоњевича (па ни Тихомирова).

ПАРТИЈНОСТ?

Друга саблазан нашег времена јесте покушај да се форсира партијска делатност монархистичких организација. То је пут опасан, лажан и погрешан. Партијска делатност туђа је истински православном погледу на свет и руској идеологији. Све партије, ма какве добре принципе да истичу, не уједињују, него деле народ. Њихов главни циљ је борба за власт. Но не деоба, већ уједињење око Православне Цркве потребно је руском народу. У подели је погибао, у уједињењу спасење – лекције историје Русије наочито сведоче о томе.

„За препород Русије узалудна су политичка и програмска уједињења: Русији је потребно морално обновљење народа“, говорио је Свети Јован Шангајски.

БОГОМ ДАРОВАНИ

Православни монарх није производ политичких партија, већ га Сам Господ Бог дарује народу. „Власт монарха, – писао је Иван Иљин, – не даје му се од страних, нити од унутрашњих, државних сила (нпр. од војске, гарде, народног гласања, племства, финансијских кругова; не, она припада њему по закону и узводи његову одговорност ка највишим изворима правне свести – ка савести, ка патриотизму, ка Богу)“ – али Цара, како је тачно рекао философ, „још треба заслужити“!

У почетку беше Реч (Јн. 1, 1). У почетку у Русију мора да се врати честита и истинита Реч о православном цару и свештеној монархији. И она треба да изађе не од политичких монархистичких партија, већ од Цркве Христове. И таква реч данас почиње да се изговара. Но, нажалост, спремности да се она прими у народу још увек нема…

КО ЈЕ САЗДАО ЦАРА?

„Самога цара – ко је створио? – писао је архимандрит Константин (Зајцев). – Црква га је створила! У томе је садржина целокупне руске историје. И поклонила се пред царем Црква као пред својим не само покровитељем, него и служитељем, њоме помазиваним на царство и који пред њом излаже свој неотклоњиви и непроменљиви програм – Символ вере. И пред којим царем се поклонила Црква? Пред оним који наследно носи државотворно послушање као цар, који предводи Трећи Рим!.. Ето шта треба да се обнови!.. И само служба овој истини може нас довести до оног времена када ће законито за Цркву бити да мисли о томе ко је способан да законито седне на, од Бога измољени, наш царски престо“.

Ова мисао о посебној заштитничкој и обуздавајућој улози царске власти, и то не само од спољашњих и унутрашњих видљивих непријатеља, него и од самог антихриста, веома је карактеристична за свете оце, који су, по сведочанству Светога Писма, разумевали највише назначење цара као дејствује на земљи као онај који свет задржава да се не сруши од хаоса и безакоња (свети Јован Златоусти, свети Теофан Затворник и други).

УЧЕЊЕ СВЕТОГ ФИЛАРЕТА

Митрополит московски Филарет (Дроздов) разјашњава да најбоља и најкориснија за људе власт треба да буде искључиво у облику једноначалија – монархије. И управо са том сврхом („ради непрекидног једноначалија“) „Бог у народу постави цара“. Пре тога, „у време незнања, када људи заборавише свога Творца“, Бог дарова Своме изабраном народу патријарха Авраама, „чудесно му дарујући својство оца и постепено изводећи од њега племе, народ и царство; Сам је подизао судије и вође томе народу; Сам је царевао над тим царством (Прва Цар. 8, 7); најзад, Сам је увео у царство цареве, настављајући и над царевима да твори чудесна знамења Своје врховне власти“.

Поред тога, полазећи од православног учења о монархији, светитељ Филарет (Дроздов) издваја четири најважније истине. Ево како њихов смисао тумачи архиепископ Серафим (Собољев):„Прва, да Бог поставља цара на престо, или, другим речима, да је царска власт Божанско установљење. Друга, да Бог поставља на царском престолу плод цареве утробе, а то значи наслеђивање царске власти. Трећа, да је наследна царска власт узвишени дар Божији изабраном од Бога лицу, као што о томе сведочи обећање тог дара са заклетвом, а такође и друга Божја реч: ‘Уздигох изабранога од народа Мога’ (Пс. 88, 20). Четврта, да је наследна царска власт и за народ важан и спасоносан дар Божији…“

Нећемо се детаљно заустављати на овим богооткривеним истинама, тако убедљиво разјашњеним у делима светитеља Филарета и архиепископа Серафима, него упућујемо све који се занимају за учење о православној монархији на њихове књиге у целини…

БОГОМ УСТАНОВЉЕНА ВЛАСТ

Дакле, полазећи из свега горе реченога, треба извести јасан и логичан закључак: монархија је истински богоустановљена, а не измишљена, самовољно створена, грешна у очима Божијим, земаљска власт. Како је наглашавао московски светитељ Филарет, „Бог, по лику Свога небесног једноначалија, устроји на земљи цара; по лику Свога свевлашћа – цара самодршца; по лику Свога царства непролазног, које траје од века до века, – цара наследног“.

Напади савремених противника монархије у вези са тврдњом да је земни цар икона Цара Небескога су неосновани.

Тако, један од наших савремених православних богослова аргументовао је своје неслагање са традиционалним светоотачким погледом тиме да је, наводно, Бог Тројица, па зато и земаљска власт, ако хоће да буде огледало небескога, треба да буде представљена у три лица. Али Бог је, као што је познато, Један, иако је Тројичан. И тајна је то велика!

Уосталом, и земаљски цар сабира у себи и државно-политичко, и војно, чак и црквено једноначалије ( не управља догматима, али је у Визнатији био називан „епископом спољних послова Цркве“). Мржња према Цару најчешће је била израз реолуционарне мржње према Богу!

ЦАР И ЦРКВА

Неретко противници монархије тврде да је цар исти као и сваки мирјанин, и стога, наводно, нема права да се меша у црквена питања. Али православног цара на власт крунише сама Црква Христова, а у њеном лику Сам Бог. „Цареви се од давнина називају ‘Помазаницима Божијим’, – писао је 1896. године П. П. Пјатницки. – Само ово име сведочи да цареви нису постављеници народни, него да их Сам Бог облачи влашћу на земљи и заповеда народима да им се покоравају, јер су све мисли и стремљења цара увек управљена ка добру његовога народа“.

При миромпомазању владара призива се на цара особита харизма – благодат Светога Духа. Како је писао 1896. године Воздвиженски, „по учењу наше Цркве, они који не признају ту благодат подлежу анатемисању и одлучењу. На празник Торжества православља, који се савршава у прву недељу Великога поста, између осталог се проглашава: ‘Онима који мисле да се православни владари узводе на престоле не по нарочитом о њима Божијем благослову и да се при помазивању не изливају на њих дарови Светога Духа ради вршења тога великога звања, и који се дрзну против њих на бунт и издају – анатема!’“.

ЗАШТИТНИК ВЕРЕ

У основним законима Руске Империје било је изричито речено: „Император, као хришћански владар, јесте врховни заштитник и чувар догмата владајуће вере и чувар православља и свакога у Цркви Светој благочашћа“. Тако, мада цар није у уском смислу клирик Цркве, он ипак представља несумњиво лице свештено, од Бога постављено да служи Цркви и спасењу народа којим управља.

Још свештеномученик Иринеј, епископ Лионски, писао је: „Сваки законити цар има свештено призвање“, а Светитељ Григорије Палама, архиепископ Солунски, указивао је: „Бог је удостојио цареве да царствују над Његовим уделом, над Својом земаљском Црквом“. У посебно тешким и критичним тренуцима историје монарх може у своје руке узети и управљање чисто црквеним питањима, јер „срце царево је у рукама Господњим“.

Као што је сведочио још ранохришћански историчар Евсевије Кесаријски, „он (цар), у случају међусобног неслагања епископа у разним областима, дејствовао је као општи, од Бога постављени епископ“ ( у изворном значењу речи – „епископос“ је надзорник, надгледник, прим. прир. )… „У ванредним случајевима она (царска власт – В. Н.) јесте највиши извор правде у свим пословима и за људе свих чинова, не искључујући ни духовни“, – писао је професор П. Е. Казански.

ИЗ ИСТОРИЈЕ

Управо је тако бивало у раном хришћанству у односу на разне јереси које су раздирући Цркву биле прекидане одлучним мешањем царске власти. Тако, у историји Русије велики кнез Василије Други силно и непоколебиво одбацује унију са Римом и не пристаје да призна врховну власт папе, него сам свргава унијатског митрополита Исидора са катедре, „као одступника од вере“; а цар Николај Други својом царском вољом, насупрот спорости Светог Синода, заповеда одмах да се прославе угодници Божији, попут Светог Серафима Саровског, јер је заиста срце царево у рукама Господњим!

И није случајно што су у XVI веку руског владара у народу називали „сверуским црквеним старешином“. Понекад се у литератури употребљава и појам „спољашњи епископ Цркве“ за хришћанског васељенског цара. Па ипак, руски цареви никада нису проглашавали себе за поглаваре Цркве, као што су то чинили енглески краљеви и поједини протестантски монарси.

По мисли професора В. Д. Каткова, руски цар је увек ограничен оквирима Православне Цркве и одговоран пред Богом.

ЦАР, ЦРКВА И ПРЕДНОСТИ МОНАРХИЈЕ

Ипак, при истинској православној монархији и стварној (а не само декларативној) симфонији власти, мешање цара у чисто црквена питања није уобичајено или се врши само уз узајамну сагласност са Црквом, ради посебних разлога. Уједно треба признати да при нарушавању православног учења о монархији и скретању ка апсолутизаму царска власт може нанети много штете Цркви, што се и дешавало у руској историји у доба Петра Великог, Катарине Друге и неких других руских самодржаца.

Ипак, предност монархистичког облика владавине управо и јесте у томе, како је тачно истицао још историчар И. Н. Болтин (1735–1792), да „ако при немарном и неспособном владару ослаби управљање, при другом опет ће се поправити, опет ће доћи у првобитну снагу; република пак, ако ослаби, никада се не поправља, никада се не оживљује. Болести монархистичке бивају пролазне, лаке; а болести републиканске тешке су и неизлечиве“.

ПРИРЕДИО: В.Д.