Отац Дарко Р. Ђого: Без Косова и Метохије нам нема опстанка. Живот сваког Србина је борба!

О. Дарко Ристов Ђого (Фото: ин4с)

Почетком текућег месеца имали смо част да ступимо у контакт са оцем Дарком Ристовим Ђогом. Интервју који је наш уредник том приликом водио, а који се сада коначно налази пред вама поштовани читаоци, један је од најобимнијих и најпоучнијих који смо до сада радили.

Ипак, у овом кратком уводнику морамо истаћи да по завршетку интервјуа није све ишло по плану. Имали смо много несвакидашњих и неуобичајених проблема техничке природе, много одлагања, неслагања, као да неки „зли дуси“, како их поетски назива Ф.М.Достојевски, нису желели да прочитате ове редове.

Због тога, поруке које нам доноси професор, колумниста, писац, свештеник, али пре свега Србин и православац Дарко Ристов Ђого, имају још већу тежину.

Почећемо од друштвене кризе која траје већ скоро годину дана. У том целокупном хаосу, врло чести су били напади на СПЦ. Да ли црква има право и обавезу да у оваквим ситуацијама бира страну? Да ли сматрате да су неки „стручњаци“ превише дали себи за право да коментаришу СПЦ и њене вернике?

Сведоци смо тога да је друштвена криза кулминирала у задњих десет мјесеци, иако су неки процеси дубљи и везани за протеклих десетак, дванаест година. У тој кризи могли смо да видимо да је испливало и нешто најбоље, али и најгоре из нашег народа. Видимо неку врсту солидарности, емпатије, заједништва, али је више него очигледно да је дошло до неке врсте друштвеног раслојавања, што ме, морам да признам, испуњава великом бригом.

Овдје, у Републици Српској, имамо своје изазове који нису лаки сами по себи, и живот на овим просторима нимало није лак. Да пређем конкретно на одговор на само питање – питао сам се како да сагледамо све те феномене који се односе на приговоре Цркви, односно свештенству, које чујемо у последњих пар мјесеци, а који су врло индикативни и показују неку врсту незадовољства понашањем свештенства. Нарочито су те критике усмјерене, чини ми се, према Његовој светости патријарху и, генерално гледано, према самом врху свештенства.

Ако човјек мало боље погледа, може да види да постоји једна врста трајног неспоразума између друштва у цјелини и свештенства. Тачно је, наравно, да у једној ситуацији максималне друштвене и политичке поларизације свако ко настоји да, на неки начин, смири тензије или опомене људе да се постављају рационалније и међусобно у складу с етосом српског православља – буде одмах проглашен за сарадника „оних других“. По природи ствари, неко ко искључиво износи свој став, а не жели да згази оне друге, бива проглашен за издајника.

Људи данас, чини ми се, као да су изгубили способност критичког сагледавања и као да су дуготрајно одбацили претпоставку да је свако од нас разумно биће с којим можемо разговарати. Ако се изгуби та основа дијалога, онда нема ни могућности да се сагледају и добре и лоше стране, и једне и друге опције, нити да се дође до смиреног закључка.

У таквој ситуацији Црква се, по природи ствари, нађе на раскрсници. Она не може и не треба да има експлицитно политички став, нити може да дијели своје вјернике на „добре“ и „лоше“ по критеријуму политичких преференција. Истина је да међу епископима има људи који отворено показују и политичке и друштвене ставове, али то није разлог да се Црква као цјелина оптужује да је стала на једну страну или да је сервис власти или опозиције.

Један огроман дио проблема, нажалост, произилази из трајне смјештености наше Српске православне цркве на простору Србије у врло незахвално поље. С једне стране, кад год се појави неки друштвени проблем – демографски, економски или социјални – одмах се сви сјете Цркве и кажу: „Црква то мора ријешити“. Сјетимо се патријарха Павла који је својим примјером и ријечима указивао на важност рађања дјеце, на питања морала, промискуитета и слично. Али народ га није у потпуности послушао.

С једне стране се на Цркву делегира огроман дио друштвених проблема које она сама не може ријешити, а с друге стране, када се неко не слаже с друштвеним ставом Цркве или са политичким ставом неког епископа, онда каже: „Црква не треба уопште да се мијеша, њена сфера је приватна“.

Ако погледамо мало дубље, видјећемо да су то посљедице онога што се десило још у 19. вијеку. Када су подизана оба српска устанка, и први и други, свештеници и епископат – добрим дијелом тада грчки у данашњој ужој Србији – али и српско свештенство учествовали су активно у борби и у изградњи државе. Међутим, крајем 19. вијека, у Краљевини Србији, држава и Црква као да су замијениле улоге. До тада је Црква била и оквир идентитета и једина „држава“ коју смо имали под Османлијама, а онда је модерна српска држава преузела те ингеренције.

Подсјетићу ваше читаоце да је краљ Милан Обреновић у потпуности смијенио епископат у Србији, пензионисао све епископе и довео нове, које је он бирао. Тако се држава већ тада поставила према Цркви као према свом религијском сервису, зависном од власти.

Чини ми се да је, чак и прије комунизма и његове маргинализације Цркве, у Србији већ постојала та тенденција да се Црква смјешта искључиво у поље религијског сервиса. Она јесте имала друштвену и политичку тежину, али се та тежина усмјеравала искључиво према политичкој употребљивости оних који су постављали питања.

Волио бих заиста да нагласим да тај дубоки неспоразум, који на неки начин влада, у много чему проистиче и из чињенице да многи Срби данас већ имају неко своје увријежено мишљење. Ми много држимо до својих личних утисака и ставова, и онда било шта што долази споља, па и од Цркве, прихватамо сходно већ формираном мишљењу.

Црква је, по природи ствари, та која нас води да мијењамо своје животе, да мијењамо своју личност и своје мишљење. То, наравно, није увијек лако нити пријатно. Некада је заиста тужно када видимо неку декоративну блискост политичара и епископата. То понекад човјека и визуелно вређа – када види људе за које знамо да нису достојни да воде ово друштво, у близини епископата. Мада, на неки начин, то и није необично – не можете бирати саговорнике по личним критеријумима, нарочито када сте у јавној служби. Ако, рецимо, предајем на Богословском факултету, ја не могу бирати ко ће сједити у првим редовима, нити са ким ћу се срести у званичним приликама. Свако ко обавља неку друштвену функцију мора имати контакте и са људима са којима се приватно можда никад не би дружио.

Иако нас то понекад вријеђа, мислим да је неопходно да схватимо да Црква није нешто пролазно, нити нешто што нама треба да послужи па да га одбацимо кад нам више не треба. Црква је оно трајно, оно што је присутно, што је ту за нас и што треба да наџиви и нас и нашу дјецу.

Са те стране, све те анализе које покушавају да Цркву смјесте у неке уске границе политичких комбинација, разноразних медијских спекулација – говоре о плиткоћи оних који се тиме баве. Јер напросто, та плитка аналитика о Цркви – то вам је као кад спортски аналитичар, који никад није могао да убаци кош, прича о игри. Руси, рецимо, имају један врло духовит израз, мени увијек смијешан, за оне који пишу блогове о рату, а никад нису ни метак испалили кажу да су „теоретичари видео-билдинга“. Тако можемо да дефинишемо и већину тих „црквених аналитичара“ – људи који скупљају информације, трачеве, а имају већ унапријед формирану политичку агенду. Такве анализе заправо ничему не вриједе, оне су плитко виђење и Цркве, и друштва, и онога што српски народ у суштини јесте.

Сами протести су изњедрили и неке добре и неке лоше стране. Чини ми се да су те добре стране посебно значајне.

Доста сте у својим колумнама писали о утицају „Мегалополиса“, како га сликовито назива професор Владушић, на обичног човека, а и на нацију у целини. Да ли ће тај Мегалополис, тај систем који нам  претежно долази са Запада већ деценијама, на крају успети да „поједе“ човека и човекову душу? И како народи и, генерално, суверене нације, могу да се боре у овом тренутку са том појавом?

Ми можемо да видимо, у ствари, да тај читави Мегалополис, како га Слободан назива, увијек има неколико платформи. Дакле, има једну платформу која очигледно држи и контролише моћ и власт у Србији. То је она платформа која нам свако мало показује колико је власт, за коју сматрамо да је суверена и демократски изабрана, заправо колонијална.

Када имате поруку: „Шта ви имате да мислите? Биће како ја кажем. Шта имате да мислите о Косову? Ми ћемо да одлучимо. Шта имате да мислите о универзитету? Довешћемо кога ћемо да доведемо.”, то су исти гласови колонијалне управе и Мегалополиса који настоје да од Србије направе, не државу, него фабрику са јефтином радном снагом, једну колонију која ће служити да опслужује Мегалополис.

Успут, да се вратимо на Слободана Владушића – тај концепт Мегалополиса, који је он обрађивао још у својој докторској дисертацији о Црњанском, упутио је на неколико извора и савремених бизнисмена који су говорили да ће будућност у 21. вијеку бити крај националних држава и да ће свијет бити организован кроз стотинак огромних градских агломерација, такозваних Мегалополиса, који ће око себе имати само онолико становништва колико је потребно да их опслужује.

Можемо, нажалост, да видимо да реорганизација Србије и српског простора, културног и националног, генерално гледано – укључујући Републику Српску, Црну Гору и наше крајине – све више личи на ту дистопијску слику једног тро- или четворомилионског града, окруженог пустим крајевима, пустарама, које служе само да привредно опслужују ту огромну агломерацију.

Наравно, ту је и друга, паралелна платформа Мегалополиса. Њу можемо да уочимо кроз „западне“ медије, који се такође својски труде да представе Србију као колонију, али да она буде саставни дио тог система. Иако се на први поглед политички противе, можемо да видимо да и њихово дјеловање заправо иде у складу са захтјевима Мегалополиса.

Управо из тих медија стално слушамо бесмислене и бесконачно понављане фразе којима се настоји убити национални дух Србије и српског народа, извршити денационализација, да би становништво у Србији постало идентитетски осиромашено, без икаквог осјећаја за љепоту и величанственост земље у којој живи.

Заправо, у том смислу, две платформе Мегалополиса, иако изгледају као да су политички супротстављене, раде на истом задатку – претварање Србије у простор у којем ће живјети робље, сретно да буде фабричка радна снага у страним компанијама, или пак пасивни опслуживачи привредних потреба људи који живе у тој огромној агломерацији, протегнутој од Новог Сада до Београда.

Борба против Мегалополиса и начин на који се данас носимо с тим је кључни изазов. Слободно се може рећи да, када би неко имао савршен одговор на то питање, морао би га чувати као тајну. Заиста је тешко пронаћи све разлоге и методе како се супротставити тој сили. Ипак, мислим да је  добар пут његовање српског идентитета, српског начина живота и осећаја да је наша отаџбина много већа од онога што нас свакодневно притиска, да је наша отаџбина оно вредно борбе. Отаџбина је вредна борбе у свим, чак и најмањим аспектима свакодневног живота, јер нас Мегалополис покушава окупирати кроз све сфере: политичку, економску, друштвену, па и кроз наше свакодневне изборе.

Први, најважнији начин борбе, јесте да чувамо нашу земљу и народ, да волимо и његујемо оно што су наши преци стицали и радили. Ако погледамо српску културну и друштвену историју XИX века, можемо видети како су Срби у Херцеговини, Босни, Крајини, Славонији, успели да очувају своју културу и идентитет чак и под окупацијом. Тада је постојао национални пројекат, али и културни живот, друштвена активност, чиновничка администрација и присуство у свим деловима ослобођене Србије – од Ниша, Ваљева, Лесковца, до сваког мањег места.

То је изузетно важно и данас. Морамо осигурати присутност српског народа и културе у свим нашим градовима и селима – у Фочи, Бања Луци, Требињу, Лесковцу, Сомбору. То је прва линија одбране против Мегалополиса. Не смемо дозволити да се наша географија и културни простор сведе само на велике центре попут Београда или Новог Сада, док би сви остали постали прогоњени у некој „провинцији“ без права на присуство и културни живот.

Када направимо тај први избор и осигурамо присутност у нашим срединама, онда се трудимо колико год можемо да живимо као достојни потомци наших предака. Треба осмислити живот у сваком граду и селу, тако да и у 21. веку, уз технологију и комуникације, не постоји потреба да бежимо у бетонске дистопије. Напротив, будућност се сада обликује и ми морамо осмислити начин живота који синтетизује све најбоље што наша земља и отаџбина имају – богатство традиције, историје и културе – и да успемо да функционално живимо у складу с тим.

На месту где ми живимо, заиста ћемо опстати ако се сви одупремо Мегалополису, и ако не одустанемо од Србије и од српског народа. У супротном, следи нам дистопијска визија стварности која је намењена читавом човечанству. У том смислу поставља се питање наше отпорности. Да ли смо у доба када је отпор још увек могућ, спремни да дозволимо да Мегалополис организује наш живот или ћемо издржати?

Нашем народу, управо због дешавања у ужем делу Србије, некако испод радара пролази целокупна ситуација на Косову и Метохији, која из дана у дан постаје све гора. Српска држава практично нема никакав утицај на своју јужну покрајину. Јасно нам је да, ако желимо да опстанемо, духовни значај КиМ-а не смемо никада изгубити. Ипак, питање је, на који начин можемо, у неко догледно време, реинтегрисати јужну покрајину у административни и друштвени систем Србије? Да ли та реинтеграција има везе са духовним стањем народа или је то само техничка ствар?

Прво је потребно започети културну борбу. Потребно је да простор Косова и Метохије буде у средишту српског народа и српског идентитета. Чини ми се да ово што се дешава у задњих неколико година – терор власти, попустљивост  Београда, спровођење Бриселског споразума – представља удружен рад који настоји да формира нову врсту идентитета. Нови идентитет неће функционисати у складу са оним што препознајемо као „наше“. Та врста притиска – културна, политичка и војна окупација, праћена попустљивошћу и таласима медијске пропаганде из Београда, настоји да нас присили да постанемо други тип Срба у односу на оно што смо досад били.

Пашињан, премијер Јерменије, недавно је у свом говору рекао да не криви ни себе, ни своју неспособну власт за губитак Нагорно-Карабаха, већ је почео да прича да су Јермени тек за време Совјетског Савеза почели да доживљавају Арцах као своју територију, као нешто што је припадало њима. Он практично окривљује Совјетски Савез за оно што је одувек било у јерменској националној свести – везаност за своју свету земљу.

Можемо уочити да политички пројекти колонијалне присиле нису присутни само код нас, већ свуда где власт постаје компромитована и везана за западне елите.

Шта ми можемо да радимо? У основи, борба иде кроз душу сваког Србина. Морамо се запитати да ли можемо да схватимо да нам, без Косова и Метохије, како је говорио Патријарх Павле, нема опстанка ни духовног, ни идентитетског, па чак ни физичког. Ми, као народ, морамо схватити да је можда потребно и вековима чекати ослобођење и уједињење, те да не смемо одустати сами од својих основних животних појмова. Живот сваког Србина је борба. Вреди се борити за нешто што је веће и значајније од појединачног постојања или постојања читавог нашег покољења.

Видимо да се Мегалополис у свом деловању труди да нас натера да прихватимо да Косово и Метохија више не припадају нама и да заборавимо шта је вековима било наше. Често се људи хватају дефетистичких формула, типа: „Па шта ћемо ако нам га не врате?“ или „Како ћемо?“ Међутим, од 1912. године па све до 1999. године, када смо имали ефективну контролу над нашом јужном покрајином, са изузецима ратних година два светска рата, локална управа није била способна да угрози нашу власт над Косовом и Метохијом. Агресија коју смо доживели са Косова и Метохије није долазила од локалних Албанаца, већ од колективне силе која нас је протерала.

Наш следећи корак је јасан – не дозволити да Косово и Метохија буде трајно изгубљено. Морамо радити снажно, као што су наши преци радили крајем 19. и почетком 20. века: градити честиту и стабилну породицу, добар град, честиту локалну заједницу. Када локалне заједнице буду снажне и честите, оне граде честиту и стабилну Србију. Тек тада можемо говорити о тренутку када ће доћи повољна политичка ситуација за реинтеграцију Косова и Метохије.

Ми не смемо у међувремену да постанемо неки „новосрби“ чији животни циљ постаје само јести, облачити се, проводити се и умрети. То је права битка која пред нама стоји, а она се, како сте писали, нарочито види на Југу, где центрипетална сила из Београда присиљава људе да, или одбаце централну власт или да се подреде систему Мегалополиса.

Срби су, услед несрећних околности, распарчани у неколико земаља, а ситуација у самој Федерацији Босне и Херцеговине и Републици Српској остаје напета. Питање евентуалног отцепљења Републике Српске може изазвати веће последице и могуће сукобе, па се поставља и питање будућег спајања са Србијом,…

Уједињење Републике Српске, евентуално и Црне Горе, види се као стратешки циљ за очување политичког и културног идентитета, јер су те области дуго под огромним политичким и идентитетским притисцима. Тренутно је ситуација неизвесна и не може се предвидети експлицитно политичко или војно решење. Историја нас учи да се геополитичке околности мењају, а да је локални српски народ често био спреман да сачува своју позицију и идентитет, чак и када су спољне силе преузеле контролу.

Политичко Сарајево и међународне силе настоје да ограниче Републику Српску, што би могло довести до њеног фактичког нестанка или маргинализације српског народа. Циљ је да Срби буду присиљени на тихи егзодус или да изгубе свој идентитет. Свесни ових ризика, једини пут је очување српског народа, идентитета и историјског континуитета кроз локалне заједнице, културу и стратешко планирање за будућност.

Процеси у Сарајеву немају једноставан ток. Дошло је до одређених „чарки“, јер постоје трајне контрадикције – с једне стране желе да створе нови државни идентитет Босне и Херцеговине, а с друге стране агресивно извештавају о ратним догађајима на фалсификован и политизован начин. Паралелно, желе да Српску представе као православну „лојалну територију“, док свакодневно у вестима говоре о „србочетничкој агресији“.

На тај начин цртају се границе које не можемо променити – оне једноставно постоје и оне су последица историјских догађаја. Многи људи то не разумеју, а ја не мислим да ће политичка ситуација ускоро да се стабилизује. Враћамо се динамици која је постојала раније, када су преко западних структура и локалних муслиманских политичара покушавали да се Република Српска потпуно контролише и уклопи у неки унитарни пројекат. Било је покушаја да се интензивира такав притисак, али нисам сигуран да постоји спремност да се крене у неки озбиљнији конфликт.

Ипак, свакодневно долази до провокација из муслиманског дела Федерације – изјаве, дронови, индустрија муниције спремна „за сваки случај“. Пре десет година сам сањао и желео да цела данашња Босна и Херцеговина уђе у састав Србије, јер имамо много светиња у Сарајеву и другим деловима Федерације. Жао ми је што неки простори, у којима смо вековима живели и где су наше светиње, можда неће бити сачувани. С временом постајем све више присталица решења у којем Република Српска успева да изађе из ове врсте мучног односа са Федерацијом. Данас живимо у сталној патолошкој ситуацији – неко нас свакодневно мрцвари, вара, покушава да нас подреди и постави на друго место. Сећам се када сам пре десет година, као декан факултета, покушавао да вратим наше зграде у Сарајеву – Економски факултет и зграду Богословије где су образоване генерације Срба, међу којима и Патријарх Павле. То је био један болестан процес са политичким Сарајевом, где се стално потписивало, поништавало, опет потписивало…

Ако би геополитичка прерасподела снага омогућила да Република Српска изађе из сваког односа са Федерацијом, мислим да би то било позитивно. И муслимански народ, као и српски, мора да разуме да су демографске и дијаспорске тенденције реалност. Бесмислено је говорити о рату, али политички притисак из Сарајева је стално присутан. Људи који пре неколико година нису размишљали о потреби да се поставе границе, сада схватају да је то неопходно – да се прекине једна врста насиља и да се заштите наши интереси. Ипак, понекад сам песимистичан када је у питању политичка ситуација и могућност да се нешто значајно промени.

Прелазимо на следеће питање, мало даље од ових дневнополитичких тема. На нашем порталу посвећујемо пажњу духовном стању српског народа. Моја генерација, рођена после 5. октобра 2000. и генерално после комунизма, може лакше и јасније да сагледа сву заоставштину комунизма. Међутим, иако су многи наши читаоци рођени у посткомунистичком времену, да ли мислите да се духовно стање променило? Нови нараштаји у доста великом броју прихватају веру, православље, али више као традицију, фолклор, без воље да дубље уђу у суштину православља. Да ли смо се помакли од титоизма или и даље живимо под његовом утицајем?

На неки начин, у комунизму је експлицитно речено да вера не треба да има никакву улогу у друштву. Данас се то ради суптилније, медијским методама, где се човек убеђује да је вера субјективна ствар – колико ти прија, колико ти користи, а колико ремети твој комфор. Дакле, иако су садржаји верски присутни у јавном простору, стварно практиковање вере је неупоредиво мање него раније. Када питамо људе колико им је стало до родитељства, породице и брака, видимо да су те представе, кључне животне вредности, формиране више медијски него кроз стварни живот.

Данас, млади људи имају два нивоа вредности: један је оно што знају да се од њих очекује да дају као одговор. Ако их питате шта је најважније у животу, рећи ће – породица, отаџбина. Млади дају велике, тачне одговоре када их питамо о томе, али када их питамо шта највише желе у животу, рећи ће – путовања, живот у Дубаију, онакав какав гледају на Инстаграму и сличним платформама. Тај други одговор  више утиче на животне изборе: шта ће радити, чиме ће се бавити, како ће зарађивати новац, када ће се женити, како ће се односити према супрузи или супругу, колико деце ће имати,…

Видимо да је вера и даље чешће декоративног карактера – нешто што се носи, као мајица која покрива тело, али не допире до срца. Често вера није уткана у живот. Долазимо до парадокса нашег доба: ако не живимо стварно своју православну веру, која нас води кроз сваки дан, политички и демографски проблеми ће се сами од себе решавати , али не у нашу корист. Ако православну веру доживљавамо само као декор, као неку врсту „ђинђуве“ и симбола, доживећемо моралну и биолошку декаденцију, и на наше место ће доћи народ који нема те врсте недоумица.

Стање није лоше, није очајно, и није време да се предамо дефетизму. Немамо неку велику религијску ренесансу, али морамо наставити да постојимо. У хришћанству, сваки живот је борба и сваки тренутак је борба. Никад човек не може рећи да је потпуно задовољан. Цркве су пуне, зидају се, иконописци раде – то је дар. Морамо изнутра пронаћи духовне снаге које постоје и нису недоступне, али их тестирамо свакодневно и често заборављамо. Када обновимо те снаге, створиће се квалитативна и квантитативна снага у људима. Ако успемо да одгајимо генерацију од милион снажних, постојаних Срба, окупимо остатак заједнице и чувамо идентитет – битка је добијена.

Да ли мислите да однос Београда према унутрашњој Србији представља само немар или је у питању план, можда и у контексту Мегалополиса, или је то комбинација једног и другог?

Мислим да је заиста важно да освијестимо једну преломну тачку у историји која је обликовала данашње стање. Један део тога се десио 1918. године, формирањем заједнице Срба, Хрвата и Словенаца. Кључно је шта се ту разликовало и шта је преломно: Србија је била национална држава српског народа, и када је ослобађала српске крајеве, систематски се трудила да постави добре учитеље, чиновнике и административце што ближе турској граници на ослобођеним просторима. То је омогућило брзу интеграцију тих крајева у српску државу, јер људи су желели слободну Србију.

У Османској царевини, на овим просторима, власт није била само репресивна, него и лоше организована. Године 1918, са формирањем Краљевине СХС и њеном идеологијом интеграције Срба, Хрвата и Словенаца, однос централне власти према јужним крајевима био је често немаран. Београд је слао чиновнике по казни у „провинције“, што је стварало нетрпељивост између центра и периферије, мада није недостајало људи који су се трудили да направе озбиљне алтернативне центре.

Године 1945. долази до трајне културне политике, која и данас обликује институције Србије. Нажалост, велики део институција и даље носи предрасуде и схватања формирана између 1945. и 1990. године. Чак и када су те институције преименоване, оне и даље негују културолошке обрасце социјалистичке Југославије.

Важно је схватити да је свака република тада добила своје место у култури и политици, али и унутар самих република дошло је до типизације и клишеизације културе, која и данас постоји. Данас у Србији постоји често погрешан однос Београда према провинцијама, нарочито према југу земље, што се не разликује много од прошлих времена. Такав однос, поред бугарског интереса и дипломатије на југу Србије, често ствара презир према свему што се не уклапа у централизоване културне норме.

У Београду се често прихвата ијекавица коју говори неки муслиман или Хрват, а истовремено ијекавица може бити плод мржње према Србима из Републике Српске. Такви културни клишеи намерно се формирају да разбију српски идентитет. Ми се томе морамо супротставити и јасно рећи да нећемо пристати на такву културну окупацију. Народ Републике Српске носи колективно сећање на све трауме које је српски народ претрпео на југу Србије, кроз историјске конфликте и насиље, и то колективно памћење је важан ослонац за очување идентитета. Ако га занемаримо, ствара се тло за покушаје редефинисања и уплитања наших идентитета у шире, стране пројекте.

Већ смо у другом сату интервјуа, тако да полако долазимо до краја. Питање које увек поставимо људима које интервјуишемо, а који нису из нашег града је – Да ли сте до сада били у Лесковцу и колико знате о историји и култури нашег краја?

Нажалост, нисам био у Лесковцу. Већину времена сам проводио у другим деловима Србије, а у Лесковцу нисам имао прилике да боравим. Морам признати да нисам много знао о граду, али се радујем прилици да га посетим.

За мене је Лесковац увек био асоцијација на нешто дубоко српско, и додатно сам заволео овај град када сам полемисао са разним предрасудама црногорских и дукљанских усташа, који су приказивали Лесковац и остатак југа као неки „нижи“ део Србије. Такве предрасуде су апсолутно нетачне – људи тамо су ми једнако драги и поштујем их као своје.

Колико год да звучи чудно, кроз те дебате сам заволео Лесковац, јер ме је подсећао на моју отаџбину и на крај из којег потичем. Без обзира на то што нисам имао прилике раније да боравим ту, у мом срцу је увек био близак и драг град, и радо бих дошао да га боље упознам.

Хвала вам на овом интервјуу. Било је право задовољство, и верујем да ће наши читаоци уживати у овом разговору.

Хвала Вама, Вуче, за све што радите. Драго ми је да сам учествовао у интервјуу. Пратим портал и заиста ми је задовољство да кроз овакав разговор могу да дам неки свој допринос. Хвала и свима који истичу важност овог портала и оваквих увида у Лесковац и његову културу.

(ЛЕСКОВАЧКЕПРИЧЕ.РС, 19.09.2025)