Јања Гаћеша: Писмо са Косова или мук на трибинама

Када би питали нас, Србе са Косова и Метохије, шта ће прво, од онога што је остало а то су здравство и просвета, интегрисати у такозвани косовски систем одговорили бисмо здравство. Не постоји питање да ли ће се то догодити, већ када ће се догодити. То је процес који траје, и нама се све сервира онда када је исти завршен.

Гледамо ових дана шта се ради, а тиче се наше судбине. Ко је забринут, ко ћути, како се скреће пажња са ових за нас животно важних питања, и не коментаришемо много међу собом, јер навикли смо на „завођења за Голеш планину“.

После толико година све око нас, отприлике, изгледа као арена, са трибинама. На терену смо ми, Срби са Косова и Метохије, негде у центру, сами и остављени. Испод трибина су врата, и како се која отворе појављује се ново искушење. Ови што их отварају служе само као вратари. Да им се не дају одрешене руке, никада се сами за кваку не би ухватили.

На једној трибини – која нас апсолутно не занима, не верујемо никоме на њој, штавише, сматрамо их непријатељима – седе, и као брину, „европски лидери“ и њихов прекоокеански господар. (Знате, када би се умирало од забринутости нико од њих жив не би остао, али не умире се. Само додатно сипају со на нашу рану, кад год „изразе забринутост“.)

Плодови споразума

На другој трибини, нека буде западна – јер ова прва је северна, ледена, без осећаја, вере, на њој су сви измешани па им ни пол не знаш – сви знају шта се дешава, причали им и њихови стари који су Албанију пешке прошли, али не знају шта да раде. Добар део њих викне „ Косово је срце Србије“ пуним срцем, воле да отпевају и стару, добру косовску песму, али ако би требало баш добро запети да се тај исписан слоган подигне подно Шаре и Проклетија, или та песма слободно запева на улицама метохијских градова, онда се и са те трибине може чути – „јој, опет то Косово”.

Шта ће ако опет уведу визе, санкције, затвориће се сви тржни центри, сви ће странци из земље отићи, несташица, немаштина, зар моје дете да гине, а, ено их продају, нека они остану, „Косовари“ нека бране, и да не набрајам више, туга ми нека.

На јужној трибини седе представници званичног Београда, сви од 2000. године до данас. Та трибина није пуна, али су најгласнији, грлати, а све што кажу у пракси је ништа. Што гласније говоре, то већи мук код нас изазивају. Није нам лако да гледамо то „ништа“, јер они представљају Србију.

На источној трибини нема никога, она је празна. Само је некако нама срце пуно када у њу погледамо. Зашто? Једино са те трибине долази дашак слободе, дашак истине, вера и нада. Иако је у овој арени, где страдамо на све могуће начине, она тренутно далека, теши нас да се негде на истоку неко бори против оних који и нас прогоне, односно против тог света без љубави, наде и вере. Ту трибину тек треба да напунимо, али она не бива без нас – без Косова и Метохије. На њу стаје или цела Србија, или нико.

Велика је то арена, огромна. Можда би многи народи могли разместити „гледаоце“ попут мене, оне којима фали слобода, и ставити их у њен центар.

Не жањемо само ми оно што смо почели да сејемо од Бриселског споразума. Сезона жетве тек почиње, па ће свако у наручје да скупи сноп онога што је сејао, било на свом, било на туђем тлу. Свако ће се о свом јаду забавити, али питање над питањима је шта ћемо ми? Како ми да издржимо?

Значај здравства

Шта Србима са Косова и Метохије значе здравство и просвета? Одговор је: све. У лето 1999. године опстало се у оноликом броју јер је настава почела на време, јер се целог лета радило на томе да се она организује те да се у недостатку кадрова ангажују људи који су остали на Косову и Метохији и имају завршене факултете.

Тако су новинари предавали српски језик, машински инжењери математику, пољопривредни инжењери биологију, хемију, економисти географију, руски језик, инжењери електротехнике физику, итд. Најважније је било да се ради по плану и програму државе Србије. Да ли ћемо сада у илегали да учимо или смо остављени Приштини? Ми бисмо ово прво, али ко нас пита.

Здравство ЈЕ опстало јер су у централном делу два доктора остали и лечили људе како су знали и умели. Они су били доктори за све болести

Здравство је опстало јер су у централном делу два доктора (Ратко Перинић, гинеколог, и Драган Перић, хирург) остали и лечили људе како су знали и умели. Уз пратњу се до њих стизало, и, уз Божију помоћ, свакоме су помогли. Они су били доктори за све болести.

Отворио је британски КФОР неку импровизовану болницу у затвору код Липљана те 1999. године, у јесен, али би многи Срби имали шта да посведоче о лечењу у њој и појединим Албанцима који су ту радили – барем су такве вести кружиле међу људима. Кад размислим, познајем људе који одатле живи нису ни изашли, а ране им нису биле толико тешке. То су Срби на које се пуцало, или су им на кућу бацане бомбе, па су њих рањене припадници британског КФОР-а доводили у њу на лечење. Не сећам се да је неко ту добровољно и свестан отишао.

Онда су нас спасили Руси и њихова војна болница у Косову Пољу. До ње нас је превозио КФОР у својим оклопним возилима, и морам да кажем, имали смо право избора. Војници предложе своје, ти кажеш руска болница и они те отпрате до тамо. Она је радила до 2004. године, Албанци су је запалили у погрому 17. марта. До тада смо већ имали некакав систем здравствене заштите у својим селима и издржали смо, остали смо.

Срби јужно од Ибра већ 15 година немају лекове. Заборавили смо шта значи државна апотека или узимање лека на рецепт. Набављали смо их у Косовској Митровици док смо могли, или се сналазили на дуге начине.

Наравно, у приватним апотекама које држе Албанци свега има и може да се купи, што већина нас и ради када нема друге опције. Већ сам о томе писала и да сада не дужим, само да кажем да и то трпимо и опстајемо. Да ли ће нас и сада лечити доктори по селима или нам Приштина не гине? Ми знамо шта бисмо, али ко нас пита.

Имамо милион питања и никога да на њих одговори. На пример; да ли ће српски систем да препозна упут са печатом „државе Косово“ и омогући нам даље лечење у Београду, Нишу, или негде друго? Од плата које примамо, коме ће ићи здравствено осигурање? Хоће ли га уопште бити или ће пацијенти све плаћати као и до сада, када нас из наше болнице упуте у Приштину, јер овде српски лекари немају с чиме помоћ да пруже. То је та тиха интеграција којој годинама сведочимо. Оставили су нас без лекова, медицинског материјала, са неисправним апаратима, и када дође хитан случај једино што се може јесте да се шаље у приштинску болницу.

Кућни праг

Када је образовање у питању; да ли ће се признати стечена диплома са истим печатом? Још колико је питања, само да знате. Да кажем и да се печат „државе Косово“ до сада није признавао ни на једном документу који Срби са Косова и Метохије приложе. На пример, доказ да си радио у некој школи јер ти није уписан радни стаж, а одлазиш у пензију. Архиве су остале у школама које су заузели Албанци, и изађу они у сусрет да потраже у тој документацији све што ти треба, али на папиру који ће ти издати ставе спорни печат.

Како год, за нас је проблем над проблемима то што, када су здравство и просвета у питању, излаза готово и да нема. Замишљамо како ће то увити у обланду, можда ће званични Београд опет прогласити победу, али шта ће бити за годину, две, пет…., питамо се само ми којих се то директно тиче.

Тешко пада чињеница да се све до сада некако издржало, али да ће многи због овога ставити тачку на свој живот овде. Када дете заврши школу по тзв. косовском систему, сутра ће бити позван и војску да служи, ону насталу на темељима „ОВК“.

Да ли си слободан ако те у својој земљи зову „Косоваром“? Да ли си слободан, ако те осуђују што си продао своју имовину да би спасио своју породицу, децу, јер више не можеш да трпиш, јер ти прете?

Све што поменух, или помињем у својим текстовима већ годинама, појављује се једно по једно иза свих оних врата арене у коју смо против своје воље доведени и затворени да нас ударају са свих страна. Знате, у тој арени постоје једна врата и слободно се кроз њих може изаћи, али у привидну слободу. То су врата којима стижете до остатка Србије, или света. Ко кроз та врата прође, зна да више неће бити Албанаца да га понижавају, али…

Да ли си слободан ако те у својој земљи зову „Косоваром“? Да ли си слободан, ако те осуђују што си продао своју имовину да би спасио своју породицу, децу, јер више не можеш да трпиш, јер ти прете? Да ли си слободан ако напустиш своје имање, не продаш ништа, и мучиш се по остатку Србије или света и за тебе треба помоћ да се издваја, а чућеш како кажу: „Ево опет оне косовске сиротиње да је ми хранимо“. Да ли си слободан, ако ти у остатку Србије кажу да си Шиптар, или ти децу тако назову?

Да, та врата воде из једног гета, али је питање да ли ћеш косовски гето заменити неким другим, у коме опет не дишеш пуним плућима? Тежак је то крст. Много тежи од онога који ћеш овде оставити изласком на та врата.

Да се разумемо, и међу нама има разних, од којих и ми главу окрећемо. Бахатих, који се по остатку Србије размећу новцем, некретнинама, аутомобилима, али питајте сваког од њих да ли је слободан и срећан?  Ако одговори потврдно – ми му не бисмо веровали, а ви како хоћете. Биће то речено тек онако, у инат, из истих разлога због којих се бахати и размеће.

Увек ће га пратити то што је отишао, начин на који је отишао, људи које је оставио, али и питање да ли је погрешио што је отишао? То су невидљиви ланци који све јаче тежу што више година имате. То је коцкање са савешћу. Може он, можемо сви, да оставимо Косово, али неће Косово да остави нас. Зар га нисмо кроз историју толико пута напуштали и изнова му се враћали. Косово и Метохија су крст српског народа, који се преноси са једне на другу генерацију. Како га ми будемо носили, тако ће нас они који долазе памтити, и тако редом.

Може он, можемо сви, да оставимо Косово, али неће Косово да остави нас

Са том одговорношћу тражимо начин да опстанемо сада када је извесно да потпуно падамо у њихове руке – а баш то значи интеграција здравства и просвете. И џаба се окрећемо и гледамо пут трибина, свуда је мук.

Са јужне трибине нас ни не виде, само баце пред нас по неко саопштење. Они преко наших глава у северну трибину гледају, и чини се радо би нас прегазили само да их тамо хоће, јер све су до сада урадили што се од њих захтевало.

Ако главу на западну трибину окренемо, видимо наду. Шта год да одатле чујемо, не замерамо много, јер знамо да је на њој и напаћен народ. Многи од њих долазе на Косово и Метохију, саосећају са нама. Тешко је време иза њих, једва су прогледали.

Разумемо и да хоће живот у миру, али верујемо, ако до тог тренутка дође, да ће знати да пресеку због образа, предака које нису заборавили, али и комшије који је рекао да је доста, па где он да ћути – Срби су то. Знамо да је тамо већина оних који гледају са нама пут источне трибине, и да нас они не би прегазили, већ подигли и заједно са нама изашли у сусрет истини, вери и нади које само са те стране долазе. Те се трибине и они на северној највише плаше.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Vudi Xhymshiti/Anadolu Agency via Getty Images