Мухарем Баздуљ: Нож, метак, среда, петак

Дванаести август 2022. године је био петак. У америчкој савезној држави Њујорк, у просторијама образовне институције под именом Институт Чаутака, светски славан писац, у то време седамдесетопетогодишњак, Салман Ружди, требало је да одржи предавање. Десило се, међутим, да је на писца насрнуо двадесетчетворогодишњи Хади Матар наоружан ножем. Успео је да га избоде велики број пута пре него су га раздвојили од његове жртве. Иако стар човек, доведен у велику опасност по живот, Ружди је успео да преживи. О целом догађају и свом опоравку написао је мемоарску књигу Нож која је постигла велики успех.

Десети септембар 2025. године била је среда. Амерички активиста Чарли Кирк којем је у том тренутку било остало неколико недеља до тридесет и другог рођендана, гостовао је у образовној институцији Универзитет Јута Вели у америчкој савезној држави Јута. Том приликом га је устрелио двадесетдвогодишњи Тајлер Џејмс Робинсон, Иако млад човек, Кирк није успео да преживи па никад ни неће моћи написати мемоарску књигу, ни под насловом Метак, ни под било којим другим.

Два случаја

Ружди и Кирк су јако различити. Ружди је рођен у Индији, Кирк у Америци, Ружди је у тренутку Киркове смрти био више него двоструко старији од њега. Истини за вољу, обојица су очеви двоје деце. Ружди има два одрасла сина. Киркова деца: ћерка од три и син од једва годину дана остали су без оца на начин да га неће ни упамтити. Такође, обојица су људи који су страствено веровали и бранили властите светоназоре, колико год ти светоназори били друкчији.

Обојица су била у стању призвати жестоку мржњу својих неистомишљеника. Ружди је и уочи атентата преко тридесет година живео као својеврсна “уцењена глава” након што га је ајатолах Хомеини осудио на смрт због наводног вероотпадништва. Сам Ружди је недуго након наведене “фатве” изјавио: “Не прихватам оптужбу за вероотпадништво, зато што никад у животу као одрасла особа нисам прихватио ниједну веру, а за човека који веру не прихвата не може се рећи да је од ње отпао”. За разлику од Руждија који је организовану религију као феномен у овој епохи развоја човечанства доживљао и доживљава је као ретроградну, Кирк ју је сматрао друштвено корисном и кохезивном силом.

Ни Ружди ни Кирк нису лично познавали своје нападаче. Обојица су били “таргетирани” као јавне личности. Хади Матар је осуђен на укупно тридесет и две године затвора, док суђење Тајлеру Џејмсу Робертсону није, наравно, још увек ни почело.

Ипак, уз сву свест да је атентат на Руждија извршен пре мало више од три године, док је убиство Кирка много свежија новост, на неком импресионистичком нивоу упада у очи разлика у јавним реакцијама на ове злочине. Није тешко закључити да је неуспело убиство ипак дело са мањим последицама од успелог убиства, па би отуд ваљда сућут за покојника, а зарад његових ближњих и елементарне људскости требала бити нарочито наглашена.

Радовање због смрти једног младог човека иза кога остаје двоје мале деце има скоро патолошку распрострањеност

Иако на свету живи више од милијарду муслимана, а Ружди је био проглашен архинепријатељем ове вере и то је трајало више од тридесет година, не памти се некакво посебно ликовање због напада на Руждија. Редак изузетак били су поједини медији у Ирану.

Међутим, чак и у Ирану је било осуда овог чина, а власт се оградила од сваке идеје о властитој инволвираности. Атентат су осудили и истакнути муслимански политичари из Индије и Пакистана, као и неке славне личности које су раније подржавале могућност насиља над Руждијем попут некадашњег рок музичара Кета Стивенса алијас Јусуфа Ислама. Колеге писци, чак и они који су раније тврдили да у томе што је Ружди “осуђен” има и његове грешке, недвосмислено су се сврстали на његову страну.

Екстремизација јавности

У Либану, примера ради, било је радовања због атентата на Руждија по друштвеним мрежама. На Западу, међутим, то није било толико присутно или барем то није толико потенцирано, иако на том истом Западу живи велики број миграната из муслиманских земаља. Неко би могао рећи да су се ти људи бојали потенцијалне одмазде, да се не осећају сигурно и равноправно те да нису желеле да “чачкају мечку”, како се то каже.

Три године, касније, међутим, радовање због смрти једног младог човека иза кога остаје двоје мале деце има скоро патолошку распрострањеност. На друштвеним мрежама то је потпуно нормализовано, а примера ради чак и куртоазна минута ћутње у Европском парламенту је прекидана провокацијама.

Али на страну сада глобални аспект приче, из наше перспективе су занимљивије српске реакције. Исти људи који су за симболички врхунац људскости прогласили редовно одавање почасти минутом ћутње људима погинулим у паду надстрешнице у Новом Саду, сада исмевају чак и једнократно одавање почасти једном убијеном човеку.

Али те “радикалне” варијанте чак су мање симптоматичне од оних “нијансираних”. На врло интелектуалним “грађанистичким” порталима објављују се високопарне интелектуалне анализе Кирковог убиства које су готово дословна паралела са оправдавањем силовања оном одвратном фразом “носила је кратку сукњу”.

Ту се каже отприлике: сам Кирк се залагао за слободу поседовања оружја у Америци, стога зашто би био проблем то што га је неко убио тим истим ватреним оружјем?! Било би занимљиво видети како би такви аутори оправдавали Кирково убиство да је којим случајем направљено ножем. Нема овде сугестије о томе да левичари или десничари више поштују људски живот, реч је, по свој прилици, о духу времена; што друштвене мреже више утичу на јавност, екстремизам и радикализам су јачи и јачи.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Euronews

Насловна фотографија: Jim Urquhart/Reuters