Драгорад Драгичевић: Прождрљивост покрајине према овлашћењима

Иако се о учинку политике Слободана Милошевића суди контроверзно, западњачки документи о тајним припремама за разбијање Југославије (например они у Алгемајне Цајтунгу, у издању од 28. фебруара 2022. године) указују нам да је потребно само мало добре воље па да се сложимо да је Милошевић добро предвидео западњачке планове о разбијању државе, не само по авнојевским границама између република него и по „испрекиданим” граничним линијама унутар Србије.

Догађаји који су уследили, пре свега бомбардовање СР Југославије ради отцепљивања Косова, потврдили су његово предвиђање, ако не и обавештеност, и оправдали доношење Устава Србије 1990. године. И бројни западњачки интелектуалци налазе да је Колективни запад намеравао да авнојевске границе унутар Србије узме као правни основ за самосталност Војводине и Косова.

Рушење свих новосадских мостова 1999, уз поштеду београдских, јасно говори свакоме ко хоће да види да је Војвођанима била послата порука да о истом трошку, о трошку бомбардовања, могу да покушају што су и Албанци на Косову предузели. У Војводини, међутим, није било жељеног одзива.

У бројним колумнама на порталу Аутономија, овогодишња фебруарска Декларација о Војводини, „изгласана” на великом народном збору у Сремској Митровици, била је „несразмерна употреба патриотизма” при одговору српских власти на слободу захтевања ревизије положаја Војводине у Србији. Хоће да се каже да захтеви за повратак аутономије из 1974. године, редуковане Уставом Србије 1990, нису сепаратизам, него да сепаратизам измишља Вучић да би мобилисао националисте и да би разбио јединство незадовољних Војвођана.

Има ли сепаратизма?

Нема никакве сумње да колумна адвоката у пензији Драгомира Јанкова, објављена на порталу Аутономија 27. августа, није довољан разлог за националну узбуну. Али, ауторова исказана жеља да се Србија сатера у исти теснац у који је СР Југославија сатерана на Лондонској конференцији 1992. године свакако заслужује пажњу. На тој конференцији Војводина и Косово су поменути по наводном кршењу људских права (да се „у потпуности обнове грађанска и уставна права становника Косова и Војводине”), што ће Југославији, уз остале „грехе”, прибавити херметичке економске санкције и оружани напад 29 чланица НАТО. На основу тога што је Војводина на Лондонској конференцији била „међународно видљива” колумниста предвиђа да ће опет једнога дана бити видљива.

Међународна „видљивост” Војводине подвучена је рушењем сва три новосадска моста, то јест симболичним пресецањем копнене везе са централном Србијом, па је тешко поверовати да један образован грађанин Војводине не увиђа импликације свог позива „војвођанима” да памте Лондонску конференцију, чије одлуке нису престале да важе.

На истом порталу, истога дана, шеф посланичке групе ССП у Скупштини Војводине Роберт Шебек, у посебном саопштењу за медије оптужује председника Српске напредне странке Милоша Вучевића да „измишља непријатеље и сепаратизам” у Војводини. Којег од двојице Новосађана треба схватити озбиљно: Јанкова, који за Војводину захтева статус укинут Уставом из 1990, или Шебека који тврди да власт измишља сепаратизам у Војводини?

Да у Војводини нема сепаратистичких идеја и да их код релевантних опција није ни било, каже 18. фебруара ове године, у интервјуу за Данас поводом „сремскомитровачке” Декларације о Војводини, и Александар Попов, директор Центра за регионализацију.

„Нисам историчар, али на основу досадашњег бављења питањима децентрализације и регионализације Србије могу да кажем да немам сазнања да је у Војводини постојао неки сепаратистички покрет. Да се разумемо, сепаратизам би подразумевао залагање за издвајање Војводине из државног оквира Србије, а ни једна релевантна политичка опција у Војводини није у свом програму нити у политичком деловању имала такву идеју“, навео је он.

До повишених аутономашких тонова у Војводини, сматра Попов, дошло је после усвајања Устава из 2006. године, када је Милошевићева фасадна аутономија добила једну једину изворну надлежност – да бира своју заставу и грб. Као реакција на разочарање, уследило је „залагање једног броја релевантних политичких субјеката из Војводине за враћање изворних права и овлашћења Покрајини, али ниједно од тих залагања није ишло у правцу издвајања Војводине из састава Србије”.

Ни Попов није склон да потражи одговор на питање шта то одбија већину грађана Војводине од аутономије по Уставу САП Војводине из 1974. У природи је сваког система управе, па и аутономије, да подстиче своју „прождрљивост” према овлашћењима, чему је војвођанска аутономија од 1945. до „јогурт-револуције” 1988. била више него склона, па је у некој фази неизбежно да аутономија запрети држави.

Међународна „видљивост” Војводине подвучена је рушењем сва три новосадска моста 1999, то јест симболичним пресецањем копнене везе са централном Србијом

Уз то, извртањем историје и права кроз утврђени наратив о „уласку Војводине у Југославију” наводном жељом њених грађана саопштеној на трећем заседању АВНОЈ 1945. у Београду, игнорише се позната историјска одлука о присаједињењу из 1919. и чињеница да је Војводина 1945. већ била у Србији, па су неизбежне бурне реакције у „државотворним” круговима.

Наиме, пошто је Војводина тада „приступила”, то аутоматски треба значи да је до тада била посебна. Чак и просечан Србин у Војводини допушта да се овим померањем уједињења Војводине са Србијом на 1945. годину, у ствари, признаје Хитлерова тековина окупације и прекид континуитета Војводине у Србији од 1918. године.

Покрајина или држава?

Део историје Војводине од 1945. до 1990. је својеврсна историја прождрљивости покрајине, као облика управе, према овлашћењима. На свом путу до безмало независне државе и војвођанске нације, покрајина је прошла кроз неколико основних закона од којих је сваки потоњи повећавао капацитет аутономије и смањивао присуство државе Србије у Војводини.

Први свој „Статут АПВ у Народној Републици Србији” Војводина је добила 1948. Потврђен је у Народној скупштини Републике Србије. Дефинисана је као „аутономна покрајина у НР Србији”. По њему, Народна скупштина АП Војводине могла је да доноси опште прописе-одредбе, које је Народна скупштина Републике Србије могла да поништи ако су неуставни.

Други статут покрајина је добила 1953, у коме је, разуме се, била самосталније дефинисана: као аутономна покајина „у саставу социјалистичке демократске државе НР Србије”, уместо „аутономна покрајина у НР Србији”. Да би аутономија порасла, порасла је и република у државу. У овом статуту, уместо да буду побројане, надлежности су представљене на општији начин и на основу федералног устава, Устава Србије и Статута АПВ.

Статут покрајине није више допуштао да Народна скупштина Републике Србије може нешто да поништи, али је предвиђао да покрајина може да приговори републичкој скупштини због повреде њених права! Ипак, покрајина још увек не доноси законе већ само подзаконске акте.

Већ у Статуту АПВ из 1963. покрајина у његовој преамбули подвлачи да је настала 1945. године одлуком Народне скупштине Србије „сагласно особеностима њеног историјског и културно-просветног развоја”. Заштита права покрајине не остварује се више приговором скупштини Србије већ о њој одлучује надлежни уставни суд, чиме покрајина на известан начин постаје партнер Србије, а не њен подређени део.

Пристанком на преамбулу у којој се озакоњује ноторна лаж да је покрајина настала 1945. одлуком Народне скупштине Србије, практично је прихваћен прекид континуитета историје Војводине у Србији, практично је занемарена историјска и патриотизмом препуњена одлука о присаједињењу Војводине Србији 1919. године.

Године 1969. Војводина превазилази статут и усваја Уставни закон Социјалистичке аутономне покрајине, у коме се наводи да се, уместо да је покрајина настала одлуком Народне скупштине Србије, „Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина удружила у Социјалистичку Републику Србију, у оквиру Југославије”. Оваквом формулацијом покрајина је нескривено почела да бежи од Србије. Она, попут федералне јединице, „утврђује политику, доноси законе и друга акта”.

Враћање Србији

Свој правно-политички врхунац аутономија Војводине достигла је 1974, када је усвојен „Устав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине”, који је имао 430 чланова! По опширности премашио је све републичке уставе, па и до тада најопширнији – Устав СФРЈ, који је имао 409 чланова.

Као да су писци овог покрајинског основног закона били захваћени страхом да ће нека животна област промаћи нарастајућој државности покрајине и остати у надлежности републике. У њему се нашироко образлаже вишедимензионална посебост „народа и народности Војводине” (избачена је претходна одредница „национална мањина”), и покрајини се даје правни квалитет федералне јединице са одређеним међународним капацитетом.

Овим уставом Војводина се практично прогласила федералном јединицом која са матичном Србијом има заједничко једино то што „радни људи народа и народности остварују своја права и у СР Србији, када је то у заједничком интересу”. Председништво САП Војводине добило је класичан положај шефа државе. Покрајина је имала дословно све органе као и држава Србија, и на њеној територији није остала ниједна недвосмислена надлежност Србије.

Свој правно-политички врхунац аутономија Војводине достигла је 1974, када је усвојен „Устав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине”

Након „јогурт-револуције” 1988. и пада целокупног „државног” и политичког руководства Војводине, покрајина се и без промене устава „вратила” у државу Србију простим избором руководства патриотског профила. Ова „усмена” редукција надлежности покрајине правно је формализована је тек 1991. укидањем надлежностима надуваног Устава САП Војводине и усвајањем Статута АП Војводине, у складу са претходно (1990. године) усвојеним Уставом Републике Србије.

Није тешко замислити шта би се догодило да није било „јогурт-револуције” октобра 1988. и пада руководства псеудодржаве Војводине. То руководство би, могуће је замислити, кренуло путем Хрватске и Словеније, у отцепљење од Југославије. Од Србије није ни требало, јер је Војводина практично већ била одвојена уставом из 1974. Могуће је да би кренула тим путем без обзира на вероватноћу избијања грађанског рата на њеној територији.

Уз већ приправну страну помоћ, руководство покрајине би „преузело одговорност”, што је западњачки еуфемизам за непитање народне воље, све у корист „праве стране историје”. Извесно, војвођанска нација била би муњевито проглашена.

Довољна је само просечна „политичка писменост” да се данашње подсећање на наводни конститутивни статус Војводине у федеративној Југославији схвати као жал за  пропуштеном приликом да Војводина из распада Југославије изађе као самостална држава. Свако од нас, па и заговорник Војводине као „конститутивног” ентитета у федерацији, може са језом у костима да замисли шта је могло да се деси да је у распад Југославије Војводина ушла са статусом државности по свом, несумњиво антисрпском, Уставу из 1974.

Ова језа у костима од саме помисли на хипотетички грађански рат у северном делу Србије присиљава многе у Војводини да заговарање аутономије са извршном и судском влашћу, и власништвом над земљиштем и водама, доживљавају као сепаратистичке тежње. Док се овај страх од сепаратизма код већине грађана Војводине не „испоштује” и док не почне да се уважава историјска одлука о присаједињењу, дијалог о аутономији, на коме инсистирају мањински политички програми, тешко да ће се повести.

Позивање на Лондонску конференцију о екс-Југославији и стављање Војводине у исти контекст са Косовом, после свег антисрпског зла израслог из овог самита, а крунисаног бомбардовањем Србије односно СР Југосавије, не мора да се разуме као сепаратистичка побуда, али мора да се разуме као недобронамерност према осећањима већине грађана Војводине.

Аутор је писац и новинар. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Andrija12345678/CC BY-SA 4.0