Љиљана Ћук: У СРЦУ ТАМЕ
Вапај за слободом од колонијалног глобалистичког ропства све гласније се чује. Све чешће се подсећамо романа Срце Таме (1899) Џозефа Конрада (1857–1924), претходнице свеопште саблазни над глобализмом.
Конрадова фасцинација ликом Господина Курца (јер дело има елементе аутобиографије а лик се у оригиналу зове Mr. Kurtz, жао ми је због хомонимије, иначе реч kurtz на немачком значи „кратак“), кореспондира са пишчевом заљубљеношћу у британску краљевску морнарицу. Међутим, кореспондира и са његовом опсесијом понорима људске душе (коју, да не заборавимо, имају и они поседнути злом). Срце таме је данас препознатљива метафора дијаболичности белог колонијалног освајача.
Роман је написан у првом лицу. Друштво морнара на шлеперу у лондонској луци чека ветар у једра и долазак плиме, док један од морнара, Чарлс Марлоу, приповеда о свом језивом искуству у Африци. Марлоу је био опседнут идејом да оде у Африку, и то у Конго. Тамо га је вукла шта друго до судбина, баш као и Џозефа Конрада који је у Конгу провео четири месеца (од јесени 1890. до јануара 1891). Самоуки говорник енглеског језика, касније угледни писац, Џозеф Конрад пловио је морима и своје егзотичне доживљаје преточио у низ књига. Али, Срце таме уболо је архетип и постало класик.
Конрад је у Конгу био запрепашћен бруталношћу белгијских компанија које су израбљивале тамошње становништво. Наиме, „Слободна држава Конго“ била је од 1885. до 1908. приватни посед белгијског краља Леополда II (1835–1909; у даљем тексту „Леополд Ужасни“). Леополд Ужасни управљао је својим приватним афричким поседом преко компанија-концесионара. Једна од тих компанија била је и Compagnie du Congo pour le Commerce et l’Industrie (CCCI), и у њеном власништву Société Anonyme Belge pour le Commerce du Haut-Congo (SAB). Управо за то Белгијско акционарско друштво радио је Конрад.
За време владања злосрећним Конгом Леополд Ужасни је принудио на тежак рад комплетно домородачко становништво. Због свирепих услова рада страдала је половина народа, око 10 милиона људи (попис побијених не постоји), што је за тако кратак период (од 23 године) светски рекорд у чињењу геноцида. У јеку свеопште отимачине 18. и 19. века и колонизације нецивилизованих (који немају оружје одвраћања), Леополд Ужасни је сматрао да и он има право на своје парче колача од крви и суза. „Краљ градитељ“, како му сународници од миља тепају, што му је претекло, уложио је у своју малу државу, а пошто је злорадио у Конгу много, много му је и претекло. Сакаћење домородаца који су, ланцима оковани, скупљали и преносили слоновачу и млеко каучука, недовољно је обзнањено и мало се помиње. Иза архитектонских бисера Белгије, иза високог укуса уметности епохе, афрички човек уградио је своју тугу и јад, изгубио шаку, стопало, око, зубе, или, најдрагоценије, голи живот.
Главни јунак романа Чарлс Марлоу успео је да се домогне положаја капетана пароброда и преко Атлантика доплови до црног континента. Он добија задатак да врати г. Курца, чувеног агента Компаније и сакупљача слоноваче отргнутог од контроле, назад у цивилизацију. Својим пловилом Марлоу је пристао у Бому (географски појмови не помињу се у књизи, део су накнадне реконструкције). Иако је овај део доста нејасно испричан, да не кажем невешто, посада иде кроз прашуму пешке око 150 км (без бриге, ту су црнци који носе посаду заједно са товаром). Вероватно је ова ружна група људи, где црни носе беле, стигла до Матадија јер је одатле река била пловна и није било потребе за спорим људским превозним средством. У Матадију је постојала испостава Компаније. У њој су трговци слоновачом преузимали „бело злато“, допремано из тешко проходних афричких џунгли. Ту романописац стаје да нас упозна са грамзивим фигурама белгијских службеника. „У ваздуху је одзвањала реч слоновача, она се помињала шапатом и с уздахом. Човек би помислио да јој се моле. Задах безумне грамзивости ширио се по свему томе, као смрад каквог леша.“ Приповедач бива опседнут г. Курцем јер о њему сви причају, диве му се, завиде му и потајно га опањкавају. Све више га интересује ова појава супериорних и застрашујућих прерогатива.
Уместо да га чека спреман речни пароброд, Марлоу затиче своје превозно средство насукано и запуштено. Он проводи недеље у поправци брода и упућује се у закукуљене саботаже чиновника и њихову аљкавост. Доведен у какав такав ред, пароброд креће на пловидбу. Мистер Курц је стациониран у дубокој унутрашњости Конга, недељама пловидбе далеко од Киншасе (2000 км), вероватно негде код Кисанганија.
И тамо, у тој недођији, и сам у полу-агонији, после напада на пароброд и губитка кормилара, капетан Марлоу проналази свог човека.
Призор беше сабласан. Одсечене главе набодене на коље око улаза у Курцово станиште, објекти испоставе у стању пропадања. А Курц? Лежао је болестан, луд и опасан, док су се његови црни робови кретали уоколо опрезно, у богоштовљу и тишини.
Постављен од стране белгијске компаније, главни агент компаније Господин Курц покорио је тамошње племе „крајњим методама“. Прогласио се за бога и установио потпуну друштвену контролу. Имао је сва овлашћења да спроводи терор и цивилизује дивљаке, сакупљао је више слоноваче него сви остали агенти заједно, али шта га је то обузело да откаже послушност компанији која га је запослила? Моћ одлучивања о животу и смрти покореног становништва, или осећај да је недодирљив, или лудило у које је побегао његов разум? Апостол колонијализма, самопроглашено божанство, овај човек беше интелектуалац, сликар и писац, уредно и срећно верен, угледан и пристојан, али са семењем зла у души. То семење је у Африци, међу голоруким и сујеверним црнцима, нашло плодно тле и снажно ижђикљало. Конрад пише: „Курц, та демонска сабласт, мајка полу-Енглескиња, отац полу-Француз, цела Европа је учествовала у стварању Курца… Моја слоновача, моја вереница, моја испостава, моја река, све је било његово. Питање је било чији је он. Колико мрачних сила таме полаже право на њега. Од те помисли човека би прошли жмарци.“
Нигеријски писац Чинуа Ачебе (1930–2013; превођен и код нас) сматрао је Срце таме увредљивом и јадном књигом. У предавању An Image of Africa: Racism in Conrad’s „Heart of Darkness“ оптужио је Конрада за расизам јер је Африканце приказао без људскости, као гротескне, деградиране приказе. Али, Ачебе је промашио поенту романа.
Конрадовом Срцу вештачко дисање дао је Френсис Форд Копола, иначе овај роман не би преживео бедастоћу „друштва спектакла“ у којем живимо.
Радња америчког (анти)ратног филма Апокалипса данас (Apocalypse Now, 1978), са радијантним и непревазиђеним Марлоном Брандом и младим Мартином Шином у главним улогама, уместо у Конрадовом Конгу, смештена је у Вијетнам. Вијетнам или Конго, разлика је мала. Бели расиста и жуте, и црне, и црвене третира исто – он је богомдани завојевач, бездушни господар, окрутни робовласник.
Копола је Мистера Курца учинио још снажнијом појавом. То је начитана особа аристократских манира која није случајно омађијала црначку популацију око себе. Његова лектира су књиге које говоре о фолклору, магији и религији: Златна грана (1890) Џ. Џ. Фрејзера, From ritual to romance (1920) Џеси Вестон. Курц рецитује Пусту земљу Т. С. Елиота, а у филму се појављују и друге књижевне референце (Р. Киплинг, Ш. Бодлер).
Зналци веле да је Кополина адаптација успела јер је сачувано све оно суштинско из романа. Али, Копола је прерадио и надградио Конрадово Срце таме. Заправо, направио је нешто много боље и јаче. Нешто што је ушло у митологију филмске индустрије и по чему данас спомињемо и самог Конрада.
Осим ТВ адаптације из 1958. (серијал Playhouse 90), постоји још једна из 1994. (Heart of Darkness), која се држи текста романа, што је опет значајно онима који ово дело воле. Курта глуми Џон Малкович, одвојен од памети у неку вишу идеју, лелујав, луд и стопљен са џунглом. А капетан Чарлс Марлоу је Тим Рот.
Како се Срце таме завршава? Мрачно. Чарлс Марлоу води болесног Курца назад у цивилизацију. Курц у грозници покушава да побегне. Марлоу га сустиже и враћа на пароброд. Зато су Марлоуа и најмили, да непослушног чиновника империје дозове памети и контроли. (Тако систем експлоатације функционише: једног агента Компаније одводи други агент а с намером да се постави неки трећи, послушан и ефикасан. Док „имачи моћи“ остају у дубокој сенци, такорећи, у срцу таме.)
Курцово племе завија од туге за својим одлазећим белим господаром. Чупа косе, ломи руке. Гори дим док пароброд клизи злокобном (или не више тако злокобном) реком. Кулисе једног наказног друштвеног механизма падају, растапају се, нестају у бекграунду. Текстуални предложак и филм се преплићу а, на жалост, и стварност жури да им се придружи.
Курц је у роману средиште свих прича и догађаја. Он је апотеоза пада у зло, губитка везе са стварношћу, са околином, са ингениозном лепотом природе. Главни у провинцији на мапи света, манијак с комплексом величине који је хипнотисао племе дивљака и представио им се као више биће, демонско и анђеоско, који је одрадио посао за зло спремне, злу подучаване, трениране, злу посвећене белгијске (или неке друге негде друго) беле господаре света. Изгарајући од унутрашње паклене ватре која га усисава, Курц умире са речју УЖАС на сувим, испуцалим уснама.
На крају, у чему је била харизма овог језивог типа? Шта је његове поданике држало у стању обамрлог обожавања?
Изгледа да харизми диктатора, као наопако огледало његове болесне амбиције и одсуства душе, доприноси друга страна. Она неука гомила, невична питањима о Добру и Злу, о моралу и Богу. Она која ради што јој се каже без превише размишљања, која се боји живота и иде лакшим путем, која верује у све друго осим у Бога, која није одвезана од архетипова родитеља (нити зна шта то значи) па Оца проналази у диктатору, а Мајку у његовим духовним институцијама (којима он, Отац, руководи). Ако је и верујућа, вера гомиле је обредна а не лична и душевна… Елем, диктатора чине његови следбеници. Зато је знање на лошем гласу у свим тоталитарним државама. То је слој смисла који је Чинуа Ачебе пропустио да види кад је оптужио Конрада за расизам. Није у питању сујеверје и незнање црне коже, већ маловерје и незнање свих и свуда.
