Новица Ђурић: Затирање ћирилице злочин над памћењем

Новица Ђурић

Може ли ћирилица у Црној Гори као матерње и вековно писмо, свето и освештано, да преживи? Изопштена из јавног простора, једино сигурно место су јој гробља. Иако не постоје ни историјски, ни културни, ни естетски, ни лингвистички, ни верски, а ни техничко-технолошки разлози за напуштање овог писма.

Нажалост, сведоци смо потирања писма на коме су стасала дела непроцењиве вредности и значаја од Светог Јована Владимира па до краља Николе I Петровића. И житије које је сачувано у летопису попа Дукљанина је створено на ћирилици.

Прекид са ћирилицом значило би одрицање од културног и духовног идентитета, односно од свог културног наслеђа. С обзиром да је она израз српског језика и српског народа, отуда у великом броју историјских докумената називана „српским писмом“, сметала је пројекцији нове Црне Горе (Монтенегра). Држава је скоро потпуно латинизована, иако су чак и према Уставу равноправне ћирилица и латиница.

А на првом месту стоји – ћирилица. Понегде у понеким општинама, у појединим сегментима који долазе од државних структура, стидљиво се појавила и ћирилица. Градоначелници неких општина увели су називе улица на оба писма, што је у складу и са Уставом. Међутим, у Уставу пише да су равноправна писма ћирилица и латиница, те у складу са тим на првом месту треба да стоји ћирилица. Још ако узмемо у обзир историјски континуитет, ту тек дилеме нема.

И српски језик, као језик највећег броја грађана Црне Горе, сведен је на споредну улогу. Потискивање ћирилице и српског језика део је пројекта бившег режима црногорских сепаратиста и односи се на промену идентитета Црне Горе. То се радило, и нажалост, ради се и данас иако се у Црној Гори никад није говорио други језик сем српски. Осим у последње време када је направљено насиље над именом српског језика.
Да је затирање ћирилице злочин над памћењем народа сматра и Новица Ђурић, писац, новинар и председник Удружења књижевника Црне Горе.

На питање какав је положај ћирилице и српског језика у Црној Гори после пада бившег режима – одговара:

Положај је понижавајући и трагичан. Четрдесет година трајала је систематска стратегија истискивања ћирилице и српског језика. Та стратегија није била спонтана, већ плански вођена да се народ одвоји од корена и да се идентитет замени новом, измишљеном матрицом. Ћирилица је избачена из свих званичних токова: од школских дневника и уџбеника, преко сведочанстава и диплома, до личних докумената. Чак ни судске пресуде, записници полиције или материјали владе и скупштине нису на ћирилици – све је строго латиницом. То није само бирократска форма, него свесно брисање трага једног народа. И што је најпогубније – све велике личности наше писмености, од Његоша до Марка Миљанова, „расћириличили“ су. Њихова дела, писана у величанственој ћирилици, данас се репринтују латиницом, као да су неки „црногорски“ писци који никад нису писали својим природним писмом. То је не само културолошки злочин, него и покушај прекрајања историје и идентитета.

Готово све државне институције и установе користе углавном латиницу. Ко се то плаши ћирилице у Црној Гори?

– Боји се онај ко зна да је ћирилица живи доказ српског трајања у Црној Гори. Ћирилица је постала непожељна јер подсећа на истину коју режим жели да сакрије: да је Црна Гора вековима била у српском културном и духовном кругу. Зато је „прогнана“ и замењена латиницом, а да би све било још апсурдније, именовано је пранзнословје са два додата слова и насилном ијекавизацијом, која у 99 одсто случајева звучи неприродно и карикатурално. Ћирилице се не плаше због слова, већ због онога што она значи – памћење, идентитет, корен.

Прво, потребна је јасна политичка воља и јединство. Српски језик није мањински, већ језик већине народа у Црној Гори. Ако држава хоће да буде демократска, онда мора уважити ту чињеницу. Ако неће, онда је сва прича о демократији само празна форма. Неопходно је институционално јединство српских странака, културних институција и интелектуалаца, као и снажан притисак јавности. Народ мора да разуме да бранећи српски језик и ћирилицу брани сопствено право на постојање. У супротном, остаћемо сведоци једног од највећих културолошких злочина у Европи: да већина буде избрисана у сопственој држави.

Каква је ситуација у медијима?

– Медији су наставили да буду инструмент те исте политике. Велики портали, телевизије и новине углавном су латинични. Ћирилица је ту и тамо, у понеком мањем часопису или на порталима који не зависе од државних структура. То је јасан знак да медијска сцена у Црној Гори није слободна, него наставља да спроводи идентитетску политику бившег режима. Замислите апсурд – највише грађана се по попису изјашњава да говори српским језиком, али медијска сцена тај језик и писмо систематски игнорише. То није случајност, већ програмско понижавање већине.

Колико ћирилица губи битку у односу на латиницу у новој технолошкој револуцији?

– Губи битку јер је држава то тако хтела. У дигиталном свету све је подешено на латиницу: телефони, рачунари, државни портали, банкарске апликације. Кад млади одрасту у окружењу у којем им је ћирилица непозната, онда она постаје егзотика у сопственој кући. Али да будем јасан, то није природан процес, него наставак терора. Ћирилицу не избацује технологија, већ државна политика која се одрекла сопствене баштине и гурнула народ у културолошку амнезију.

Држава фаворизује „црногорски језик…“ Шта то значи за српски језик?

– То значи да је српски језик, иако језик већине, институционално деградиран. Српски језик нема статус службеног, већ је сведен на један студијски програм у Никшићу и на понижавајући четвороимени предмет у школама. С друге стране, држава улаже огроман новац у промоцију „црногорског језика“, који у суштини није ништа друго до другачије именовање српског, са додатим словима и насилном ијекавизацијом. То није политика једнакости, него политика дискриминације и асимилације. Циљ је јасан – избрисати српски језик из институција и оставити га само у приватној употреби.

Сведоци смо политизације писама, па испада да је ћирилица српска, а латиница монтенегринска. Може ли писац „заузети страну” по питању писма? Какво је Ваше искуство?

– Писац мора да заузме страну, јер овде није реч о пукој графији већ о културном опстанку. Ћирилица је темељ српске културе, она је писмо у којем је створено све велико и вредно у нашој књижевности. А шта ради режим? Узима Његоша, Марка Миљанова, Стјепана Митрова Љубишу и све их преводи у латиницу, као да никад нису писали својим писмом! То је злочин над памћењем народа. Моје искуство је да писац који пише ћирилицом у Црној Гори постаје дисидент, јер тим чином руши лажни идентитетски наратив. Писати ћирилицом данас значи бранити истину и достојанство.

Црна Гора памти Аустроугарску окупацију када су у тадашњим школама забрањене српске народне песме, српска историја. Донели су нове школске програме, а уместо ћирилице уведена је латиница. Цео један век касније иста та методологија се спроводи и данас у Црној Гори.