У име геополитичког оца, сина и „шангајског духа“: ШОС као ноћна мора Збигњева Бжежинског

Getty © Photo by VCG/VCG via Getty Images

Уколико се уочи самита Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Тјенцину присетимо једне од есенцијалних порука из књиге Збигњева Бжежинског (1928–2017) „Велика шаховска табла“, да је по САД и њихове интересе најопасније формирање велике коалиције Кине, Русије и Ирана, која би била антихегемонистичка и уједињена, али не идеологијом већ допуњавајућим незадовољствима, на неки начин можемо констатовати да ће овогодишњи Тјенцин бити нека врста ноћне море чувеног америчког геостратега.

Штавише, уколико Кина и Индија заиста зацеле последњу велику евроазијску геополитичку црвоточину, оличену у нерешеном питању граничне линије две помените земље у беспућима Хималаја, тој коалицији ће, конкретнијим политичким корацима, све ближа бити Индија која је већ чланица ШОС-а и БРИКС-а, али и Турска разочарана у Европску унију, која у ШОС-у ужива статус партнера у дијалогу, а истовремено изражава све одлучнију намеру да се укључи у механизам БРИКС-а.

Осим што ове две важне земље, пажљивији увид у извештаје омогућава нам да приметимо да се ШОС последњих година знатно приближио Блиском истоку (статус партнера у дијалогу – Египат, Катар, Саудијска Арабија, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати…), али и да учвршћује своје позиције у осталим деловима Евроазије (Шри Ланка, Камбоџа, Мјанмар, Малдиви, Бахреин…), укључујући Европу (чланство Белорусије, приближавање Турске).

Поучени искуством СССР-а и Југославије

Због чега је оно што називамо „шангајским духом“ важно за 21. век?

Најпре, иако се то не помиње често, Русија и Кина су, непосредно након онога што се догодило са СССР-ом и нарочито са Југославијом, увиделе да ће стабилност на евроазијском простору, том геополитичком срцу Евроазије – како га је видео Бжежински – бити одржана једино уколико земље тог региона пронађу начин да сарађују и размењују кључне безбедносне информације.

Шангајска организација за сарадњу, која је уз Русију и Кину првобитно окупљала пет земаља Централне Азије, заправо је зачета знатно пре 2001. године, када је у институционалном смислу основана у Шангају, премда јој је званично седиште у Пекингу, уз антитерористички штаб у Ташкенту.

Кратка историја ШОС-а

Шангајској организацији за сарадњу, какву познајемо данас, а која од регионалне све више постаје глобална организација, претходила је група названа „шангајска петорка“, основана априла 1996. године. Тада су, у Шангају, председници Русије, Кине, Казахстана, Киргизије и Таџикистана потписали Уговор о продубљивању војног поверења у пограничним регионима.

Годину дана касније, ове земље су, у Москви, договориле смањење војних снага у својим пограничним регионима. Уследила je Декларација о мултиполарном свету Русије и Кине, па самити „шангајске петорке“ у Алма Ати 1998, Бишкеку 1999. и у Душанбеу 2000. године.

На самиту у Душанбеу, свакако поучени политиком САД и њихових савезника у балканском предворју Евроазије, чланице су се успротивиле мешању у своје унутрашње послове под изговором „хуманитаризма“ и „заштите људских права“, подржавајући међусобне напоре улагане у очувању националне независности, суверенитета, територијалног интегритета и стабилности.

„Шангајски дух“

Механизам „шангајске петорке“ омогућио је убрзано решавање граничних спорова и безбедносну релаксацију региона.

Отуда можемо рећи да „шангајски дух“ зацељује природу односа која происходи из досадашњих диктата и војних агресија САД и њихових савезника.

„Шангајски дух“ не бежи од постојања самих проблема и изазова, али налаже да се међусобице и трвења разматрају и решавају у конструктивном кључу дугорочних, законитих и легитимних интереса, а не у интересу једне силе и блока који она предводи.

Најава кинеског председника Си Ђинпинга и индијског премијера Нарендре Модија, изречена на самиту БРИКСа у Казању, октобра прошле године, да ће две земље након војних сукоба ипак решити питање међусобне границе и притиснуте америчким царинама и уценама отворити врата конструктивне сарадње која није усмерена против трећих страна, представља добар пример примене „шангајског духа“, баш као што су то пре две деценије били споразуми о границама између Русије и Кине, односно Кине и централноазијских земаља.

„Шангајски дух“ и Балкан

Пријемом Белорусије и све интензивнијим односима са Турском, ШОС је, што формално што неформално, закорачио и на европско геополитичко тло.

Питање је због чега Србије нема у било ком формату ове све значајније међународне организације. Следећи оно што званични Београд званично прокламује, Србија је до сада требало да буде макар партнер у дијалогу, ако не и посматрач у оквиру ШОС-а.

Оно што називамо „шангајским духом“ сарадње на Балкан би, без сумње, имало лековито дејство. Пре свега кроз процесе ресуверенизације и конструктивног дијалога, који би заузели место досадашњој фрагментацији, прибегавању конфликтима и споровима, све за рачун западних сила.

То можда није могуће остварити брзо, понајмање једноставно и лако, али би томе требало тежити, а Србија је једина земља бивше Југославије која има капацитет да започне тако нешто.

ШОС и изазови

За ШОС на Западу воле да кажу да се налази у критичној тачки, иако опаске да у Тјенцину неће бити одлучено ништа важно откуцава извесна бојазан.

Притом се, углавном, помиње одржавање стратегијске равнотеже у односима са САД и осталим деловима западног света, али и капацитет ШОС-а да помири интересе Русије, Кине и Индије, као и осталих чланица.

Ипак, посреди је растућа регионална организација која тежи глобалним оквирима, а која, за сада, обухвата 80 одсто Евроазије и више од 40 одсто светске популације. Чланице ШОС-а остварују више од петине светског БДП-а и врло значајне, а у перспективи и најзначајније резерве нафте и гаса.

Како је наведено у једном енциклопедијском издању, склоном да пажљиво прати геополитичка дешавања, ШОС, упркос акционом дрмежу који му је повремено приписиван, представља кључну организацију у оквиру кинеско-руске стратегије изградње мултиполарног света, позиционирајући се као алтернатива међународним форумима под доминацијом Запада.