Слобода Владушић: Да ли је српска култура провинцијална?

Да бисмо разумели свет у коме се данас налазимо, морамо се делимично дистанцирати од медијских мехура који данас владају Србијом и свешћу значајног броја њених грађана. Разумети свет значи суочити се са неким питањима која нам се постављају већ столећима, а која су нам, данас, на жалост, потпуно невидљива (и то је једна од компоненти наше трагедије). Једно такво питање гласи: да ли је Србија провинција? Одговор на ово питање важан је зато што повлачи са собом неке политичке реперкусије, којих, такође, нисмо свесни, а оне су од кључне важности за наш опстанак.

За почетак, шта је уопште провинција? Око овог питања, 1970. године, полемисали су српски песник Иван В. Лалић (1931 – 1996) и новинар га је интервјуисао. Новинар је (духовни) провинцијализам повезао са атрибутима ,,усконационално” и ,,локално егзотично”. Лалићев је одговорио: ,,Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима ‘усконационалног’ и ‘локално егзотичног’. Чини ми се да такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. Провинцијални је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа).”

У овој полемици се откривају два различита разумевања провинције. Новинар ствара ,,мапу” света у коме постоји неки културни (и политички!) центар/метропола (рецимо, ,,Европа”) који има своју културну/политичку супстанцу. Све око тог центра је периферија/провинција, али и та провинција може да се приближи центру тако што ће подражавати/усвајати културне компоненте центра, док ће се истовремено искључивати из себе оно што је различито од тог центра или ће према тој различитости бити равнодушна. Дакле, оно што је различито или специфично у провинцији, нема никакву посебно вредност. У оквиру овакве ,,мапе” света, примера ради, студирање ,,провинцијалног” језика и ,,провинцијалне” књижевности – рецимо, поезије Ивана В. Лалића – чисто је провинцијално губљење времена.

Насупрот новинару, Лалићева ,,мапа” света је другачија: за њега постоји више културних центара, који се међусобно разликују по језику, традицији, историји. Разлике су, дакле, не само присутне, већ и вредне. Оно што Лалић није казао, јесте да између тих различитих центара постоји комуникација. О томе говоре, индиректно, и његови преводи са енглеског, немачког, француског, те италијанског језика. Лалић је, дакле, знао језике, али не зато да би постао ,,грађанин света”, који бежи од своје ,,провинцијалне” културе и ,,провинцијалног” језика, већ сасвим супротно, да би своју културу и свој језик, учврстио и ојачао и тако учинио конкурентнијим у односу на остале културне центрима. У том смислу, није чудно што је Данило Киш (1935 – 1989) себе сматрао супериорнијим у односу на париске интелектуалце свог времена, тврдећи да је он прочитао све што прочитали и они, али да они нису прочитали све што је прочитао он – разлика је управо у класицима српске и југословенске књижевности који су Кишу били не само познати, већ и блиски, као део његове изабране традиције.

Без византијског контекста, Павић сматра да ми не бисмо ни постојали. И то је збиља тачно

Ако човек припада народу који броји неколико стотина милиона људи и који представља економску и политичку велесилу, онда му није особито тешко да себе сматра центром света. (Имао прилике да проведем неколико дана и у Америци и у Кини – тамо је то очигледно). Међутим, када човек припада бројчано малом народу, не претерано велике економске моћи – рецимо, Србима – онда му је потребан неки вид културног самопоуздања да би своју културу могао да види као центар, а не тек као пуку провинцију. У 19. веку, српско културно самопоуздање било је утемељено у усменој/народној књижевности, коју је европска култура радо прихватила и високо ценила у оквиру романтизма, захваљујући посредничкој улози Вука Стефановића Караџића. Међутим, почетком 20. века, културни кодови у Европи (за тадашње Србе = у Француској) променули су се. Бар на први поглед, усмена/народна књижевност више није могла да произведе ону количину културног самопоуздања које је било потребно младим српским интелектуалцима, школованим на страни, како себе не би видели као провинцијалце који су празних шака дошли у супериорни културни центар. А пошто људи попут Дучића, Ракића или Милутина Бојића нису били, нити су желели да буду провинцијалци у њиховој поезији су се појавили мотиви из српског средњег века – који, свакако није био провинцијалан у односу на средњевековну западну Европу – и то у контексту Источног Римског царства (= Византије). Настављачи ових песника, на крају века, били су управо Иван В. Лалић, који је имао читав низ песама о Византији, затим Милорад Павић (1929 – 2009) који је себе на једном месту прозвао византијским писцем, те Борислав Пекић (1930 – 1992).

Зашто је Византија толико присутна и важна у српској књижевности? Одговор сумира Милорад Павић почетком деведесетих година прошлог века: ,,Ниједан писац не може постојати без свог језика, без својих корена. Моји корени су у духовности православља. Кад то кажем не мислим искључиво на религиозни аспект, него на целу цивилизацију Источне Европе. Ако тако посматрамо ствари и наступамо као део тога света, онда ипак имамо право да кажемо, извините, али ми, као и Грци, као и толики други, као Руси, као Украјинци, као Јермени, као Ђурђијанци [Грузини] као Бугари, ми смо представници једне половине данас постојеће европске духовности, наследници византијске цивилизације. Ван тог контекста, ми не бисмо могли постојати! И наша мисија је да се нови ‘берлински зид’ који се гради између две цивилизације, источне и западноевропске, зид који се гради баш на нашем терену, између Хрвата и Срба, што пре премости. Зашто? Зато што не може опстати европска духовност, ако одсече и отпише своје културно наслеђе, које почиње у грчкој антици, па иде све преко источно-римског царства, преко Византије, овамо, до данас.”

Павић укратко каже ово: православна Европа је Европа, зато што припада византијском цивилизацијском кругу (Источном Римском царству) које је заједно са Западним Римским царством, ослонац потоње европске цивилизације. Захваљући Византији, православни народи нису, дакле, нека не-европска периферија Европе, коју тек треба припустити у Европу када то заслуже, већ су њен саставни део.

Са данашње временске дистанце, види се да Европа, чији би ,,коаутори” били Западно и Источно Римско царство, једноставно не постоји. То значи да не постоји ни она Европа која би била и наша Европа, дакле, и српска, већ само она друга, која не припада нама, и којој ми не припадамо.

Павић је у био праву и кад је казао да европска духовност не може да опстане без свог источног/православног/византијског стуба. И заиста, данас је видљив преображај Европе у нешто друго, различито од Европе. Да бих нагласио ту разлику, то друго сам назвао Мегалополисом.

Наиме, када се говори о тзв. европским вредностима, обично се мисли на хришћанске темеље њене духовности, на демократију, на хуманизам, на вредност истине, било да се она доводи у везу са Богом, било са разумом. Данас се, међутим, у ЕУ рутински користе појмови пост-хришћанства, пост-демократије, пост-хуманизма и пост-истине при чему то ,,пост” може комотно да се чита и као ,,анти”. Мегалополис у том смислу, означава претварање националне/грађанске државе у корпорацију, у којој се некадашњи народи, распадају на транснационалну корпорацијску олигархију (која влада) и ,,радне животиње” (биомасу) којом се влада, а која се третира као радна снага у компанији: ако је има превише, онда се она отпушта (депопулација становништва, популаризација еутаназије) или замењују јефтинијом радном снагом (емигранти), док се посебна пажња поклања онемогућавању радничког, синдикалног организовања (тј осећању заједништва) кроз фрагментацију друштва: томе служи заоштравање разлика у раси, у полу, у сексуалној оријентацији, у старосној доби итд. То је видљиво на примеру тзв. дуалних градова (како их назива Мануел Кастелс) у којима мањину чини глобално повезана популација, а већину, локални ,,губитници”, који сањају о томе да постану део глобалне мањине. (Бауман би прве метафорично назвао ,,туристима”, а друге ,,вагабундима”).

Стереотип о српској провинцији

Може се рећи да је непомирљива политика ЕУ/Британије према Русији, последица чињеница да у Русији, као делу византијског круга, још увек постоји европско хришћанско-хуманистичко наслеђе које је готово уништено у Мегалополису. Примера ради, врло је тешко замислити да ће неко у Русији доћи на идеју попут Патрише Мек Кормак, са Кембриџа, која сматра да људску расу треба истребити како би се спречила климатска катастрофа, а томе у прилог иде чињеница да постоје европске земље у којима је дозвољено да деца од 12 година буду ,,еутанизирана” без дозволе родитеља.

Византија је за Павића била темељ културног самопоуздања, које и нама омогућава да себе поимамо као центар (у смислу народа, државе и културе) који нема разлога да се осећа провинцијално у односу на било који други. Без тог византијског контекста, Павић сматра да ми не бисмо ни постојали. И то је збиља тачно.

Да је Павић у праву сведочи компарације његова судбине и судбине већина писаца српске књижевности наредне генерације. Павић је осамдесетих година прошлог постао уистину светски писац, јер је његов Хазарски речник (1984) постао светски бестселер, што је и остао, без обзира што је Павић у Мегалополису, током деседесетих година канселован, јер није хтео да учествује у сатанизацији српске културе. И поред тог укидања, читање, разумевање и дружење са Павићевим опусом у целини, подстиче човека да се бави српском књижевношћу, као компонентом српске културе и српског погледа на свет, јер у Павићу види и књижевну вредност, али и знак вредности српске културе у целини.

Уколико се прихвати идеја о Србији као инфериорној провинцији, онда та идеја налаже да се одрекнемо свега по чему се разликујемо у односу на Мегалополис – воде, земље, руда, па и младе биомасе

Супротно томе, већина писаца из наредне генерације прихватила је стереотип о српској култури као провинцијалној некултури, да би га често појачавала исказима који су говорили о њеним ,,геноцидним” коренима, о Србима као ,,фашистима”, те Србији као ,,Србистану”, дакле, неком суштински не-европском простору. (Овде се Византија углавном не спомиње). И поред негирања сопствене традиције и прихватања негативних стереотипа о њој, ови писци, међутим, нису достигли ни 1% Павићеве рецепције не само у Европи, већ и у целом свету. У домаћем контексту, њихов лик и дело, међутим, активно утиче на симболичко уништавање институције српске књижевности, јер ако је српска култура збиља таква каквом су је они представили: ,,геноцидна”, ,,инфериорна”, ,,анахрона”, и тако даље, онда заиста нико ко држи до себе неће са том културом и књижевношћу да има било каквог посла.

Вратимо се на почетак: одговор на питање да ли је Србија провинција одредиће нашу политичку будућност. Прихватање идеје о Србији као провинцији која се креће ка ЕУ укида било какав облик националног и културног самопоуздања, а без њега је немогуће уредити земљу тако да у њој највећи број људи има право на слободан живот и заштиту од профитне грамзивости глобалне олигархије. Уколико се прихвати идеја о Србији као инфериорној провинцији, онда та идеја налаже да се одрекнемо свега по чему се разликујемо у односу на Мегалополис – дакле, воде, земље, руда, па и младе биомасе, у замену за то, да наши градови постану карикатуралне копије европских дуалних ,,метропола”. Замислите, дакле, но го зоне у агломерацији Београд-Нови Сад, у суштини неограничено присуство нове, млађе и јефтиније радне снаге из целог света, даље демографско опадање домицилног становништва, против кога нико ништа не предузима (као и до сада), а затим и бруталну поделу друштва на олигархијску ,,елиту” у улози локалних губернатора Мегалополиса, те гомилу – некадашњи народ, а сада биочестице – којој ће се можда дати право да бира губернаторе, али им се сигурно неће дати право на бирају њихову политику. У таквој, провинцијалној Србији, корупција неће више постојати, зато што ће бити уграђена у сам систем у форми ,,социјалне интелигенције” коју ,,паметни” имају, а ,,будале” немају, док ће доминантну атмосферу чинити братска мешавина аутошовинизма и једног посебног вида ,,србовања” о коме сам писао овде .

Јалово србовање

,,Србовање”  и аутошовинизам имају једну заједничку тачку: оба феномена означавају прихватање провинцијалног статуса Србије. Разликују се по томе што аутошовинизам означава децидирано одрицање од властитог идентитета, док ,,србовање” представља преобликовање националног идентитета тако да он, у политичком смислу, не доводи у питање процес провинцијализације Србије.

,,Србовање” се може препознати у два вида: у првом, то је наглашено исказивање националног идентитета у културној сфери, које се не продужује у сферу политике. Примера ради, неки људи су усхићени речима песама Баје Малог Книнџе, али редовно гласају за странку која не подржава доношење резолуције о Јасеновцу или уклањање Куће цвећа. Дакле, без обзира што себе сматрају ,,патриотама”, ти људи се у политичком смислу не разликују од аутошовиниста.

Други вид ,,србовања” се испољава у науци, која је себи дала задатак да преобликује национални идентитет, тако да се он поклопи са интересима Мегалополиса, односно провинцијалног статуса Србије. Примера ради: српска култура се у оквиру овог научног ,,србовања”, тумачи као тзв. ,,контактна култура” чиме се у њој укида цивилизацијска супстанца (она, дакле, није више део византијског односно православног цивилизацијског круга, што значи да ми више нисмо светосавски народ). Тако себе проглашавамо провинцијом, односно територијом без историјских корена и традиције, која тежи центру политичке моћи (ЕУ) док центар заправо не би имао никакве обавезе према нама, будући да нисмо његов део, већ само неукорењена маса на ветрометини. То значи да нашим политичким одлукама одлучује јачина ветра, а не неки трајни идентитет. Тог идентитета смо се одрекли, јер више нисмо желели да будемо то што јесмо – држава и народ византијског цивилизацијског круга. Уместо тога, међутим, нисмо постали ,,Запад”, већ колонија или протекторат, односно гомила у коме мањина опслужује Мегалополис, одлази и умире, и већина која га трпи, остаје и такође умире.

Занимљив облик научног ,,србовања је и сагледавање српске културе као ,,полицентричне”. Преведено на политичку раван, то значи да је српска култура фрагментарна, односно разбијена на аутономне (аутоцентриране) регионалне културе, које егзистирају у некој врсти пасивне и необавезне језичке повезаности. Рецимо, као што се разумемо са Хрватима, разумемо се и са Србима из Републике Српске. Укратко, ако се српска култура види као полицентрична, онда не постоји никакав ,,Српски свет” као метафора за хомогенизацију српске културе око једног центра, која подразумева осећање заједничког живота и заједничке судбине без обзира на међудржавне границе које деле српски народ. Уместо тога, постоје само фрагменти српске културе, без осећања заједничког живота и заједничке судбине. Врло лабаво повезани, ти фрагменти би у будућности могли бити или политички уништени, или би се могли утопити у друге културе, којима Мегалополис даје првенство у односу на српску културу.

Тако долазимо до закључка да би одговор да Србија није провинција био једини прави политички догађај у овој земљи. То је зато што би овај одговор, преведен у раван политике, означио почетак мудре суверенистичке политике у којој би се увећале и умножиле црвене линије суверенитета, као што би се у сфери културе и образовања, углавном провинцијална-алиби политика, заменила суверенистичком. Преведено на српски: у Србији не би било све на продају, а Срби се не би понашали као учесници риалитија који се умиљавају спољашњем центру моћи коме признају право да пресуђује ко је победник у њиховом изолованом дворишту, из кога се не види ништа од онога што се дешава споља, односно у свету.

Тренутно у Србији не постоји јака политичка опција која би била спремна да своју политику води на платформи која Србију не би видела као провинцију. Та чињеница сасвим сигурно доводи до очаја велики број људи у Србији који су заиста праве патриоте који воле своју земљу. Зато је најпре, потребно сачувати себе и од тог очаја, и од неостварљивих максималистичких циљева, али и од гнева и од беса оних који прихватају провинцијализам било у форми аутошовинизма, било у форми србовања. Оно што нам преостаје јесте да се тихо, упорно и стрпљиво повезујемо око малих, достижних циљева, који промовишу српску културу као културу центра, а не периферије. То збиља није пуно, али је много више од одустајање из очаја и дефетизма, под изликом да се баш ништа више не може учинити. Док год чувамо у себи идеју ексклузивности, која нам шапуће да нисмо провинција, већ центар, постоји нека шанса за нас: ако се нешто не догоди, догодине, то још увек не значи да се неће догодити никада.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор Нови Стандард